ИНТЕРВЈУ – „Надам се златном добу”, за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, говори бивши кошаркаш Дејан Котуровић, аутор: Ђурађ Вујчић.
|
Urban Book Circle®
(Урбани књижевни круг®) |
Ђурађ Вујчић,
писац и преводилац |
Надам се златном добу
– разговор с бившим кошаркашем Дејаном Котуровићем –
Дејан Котуровић је бивши кошаркаш рођен 31. марта 1972. године у Београду. Као млађи играч Спартака из Суботице (у конкуренцији тадашње сениорске Прве Б Лиге Запад), био је вицешампион јуниорског првенства Југославије 1991. године када је Спартак на финалном турниру победио све екипе осим у првој утакмици када су изгубили од Цибоне са пола коша разлике. На сениорском нивоу је са Спартаком био и вицешампион Купа Југославије 1995. када је Спартак изгубио од Партизана са три поена разлике.
После тога прешао је у Партизан са којим је освојио домаћу Прву лигу два пута (1996. и 1997. године) а са немачким клубом Алба Берлин освојио је немачку Бундеслигу 2001. и дуплу круну (првенство и куп) 2002. године. На репрезентативном нивоу, са репрезентацијом СР Југославије освојио је златне медаље на Европском првенству 1995. и на Светском првенству 2002. године где је био у првој петорци тима од почетка до краја. Данас се бави другим пословима а у интервјуу са главним и одговорним уредником Урбаног књижевног круга Ђурађем Вујчићем, причао је о својим почецима, животном путу и о важности енергије и слободе.
Ђурађ Вујчић: Чиме се данас бави Дејан Котуровић?
Дејан Котуровић: А чуј, живим, животарим, има ту и празног хода и губљења времена понекад али трудим се да запажам разлике између добрих и лоших намера па да корачам племенитим путем. Учим успут колико ми лични капацитет дозвољава да бих досегао нека по мени квалитетна сазнања не би ли савладао неке недоумице, одстранио временом заблуде па то некако и преносио у својој микро околини. Покушавам да уживам у овом лепом свету колико год да га обара лош систем функционисања наметнут сваком живом бићу на нашој планети кроз погрешне идеале и прљаве или комерцијалне амбиције и колико толико будем ван свега тога. Колико могу борим се или бар тежим да будем на правој страни великих бораца за слободу и општу добробит. Нисам више жељан испразног уживања и везано за какав силни провод и пусто зезање јер било је тога довољно раније. Више ме испуњава све здравији однос са фамилијом и добрим пријатељима и новим људима који су такође жељни што исцељења што напретка у информативно-духовним нивоима свести. Има већ која деценија да сам интуитивно осетио да је добро и потребно да свако треба бити свој доктор донекле, бар упућен у оној мери колико то може спознати и применити у пракси за лично добро и здравље јер иначе те лако усмрти фармакоманија. Скоро да је све отишло дођавола у класичној медицини. Ево и разне здраве биљке нам бране скоро свуда по свету ал’ срећом у неким државама бар канабис полако али сигурно напредује легитимним путем поготово код вас у Канади а код нас у Србији, нажалост, јако споро.
Иначе писање ми доста помаже као неки вентил за емотивно отпуштење па сам коначно завршио једну, рекао бих поучну и забавну књигу, са кристално чистом емоцијом и већ неких пар месеци се интересујем како функционише издаваштво не бих ли је издао. У Србији је чини ми се, колико сам се до сад упутио, веома обезвређен неки књижевни ауторски рад. Па видећемо шта ће бити од свега тога и надам се да ћу наћи добро решење јер штета би било да ми се не оствари таква жеља коју гајим већ дуже време а штета би било и за читаоце да не прелистају такав формат романа.
Ђурађ Вујчић: Да ли постоји разумевање или можда постоје одређене предрасуде према твом животном путу?
Дејан Котуровић: Хм. А не могу се ја трудити нити оптерећивати тиме да задовољим свачији укус и очекивања а популарност кроз медије ме временом све мање интересовала. Тако да мањи број људи и зна да се бавим исцелитељским саветовањем па ме вероватно остали доживљавају и даље само као спортисту. Има људи који заиста цене моје залагање око личних и туђих промена на боље. Јер људи полако сазнавају на личним или туђим примерима да неки класичан комерцијални успех може унети у живот и превелики егоизам и духовну празнину тако да онда такво задовољство није мерило за срећу и добар живот.
Ја јесам кроз спорт постигао неке солидно високе резултате и тако делимично испунио своје амбиције и очекивања других. Захвалан сам кошарци и неким тренерима, саиграчима и тимским људима. Шира јавност ме је упознала као кошаркаша па је и нормално да ме доживљава и надаље у том смеру али такав живот је сад већ нека моја далека прошлост јер сам по завршетку те каријере ускоро кренуо опет од нуле и временом са тотално другачијим стилом живљења. Вероватно то неки људи сматрају будалаштином јер би они пре изабрали живот уживања на ловорикама славе кроз неки крупан бизнис и окружење манекенки и некаквог „високог” друштва и слично. Такве модусе сам већ пробао као младић али су ми касније очигледно биле потребније и важније неке допунске надоградње које ће ми користити и надаље надам се, не само у овом животу. Улажем у вечност па шта буде биће.
Ђурађ Вујчић: Често говориш о ајавасци и ибози. Када си први пут чуо за те супстанце и на који начин су ти помогле?
Дејан Котуровић: Била је то 2010. година кад су неке информације почеле да ми навиру што из етра што путем интернета и покојих књига. Те биљке, на суптилан начин Божје секретарице и помагачи, су ме између осталог научиле да освестим своје мане, грешке, да осетим своје и туђе мракове и да то себи признам, да будем истрајан и да то прочишћавам и ослобађам се својих егоистичних побуда па и погрешних људи из окружења. Мислим, процес је то, и још увек се одвија, јер нема ту оно као е сад сам обрађен и обликован перфектно и доста је више рада на себи, јер нисмо лутке за изложбу нити за продају, бар ја то не желим бити па се некако вајам и даље што се тиче менталног склопа колико знам и умем, па посустанем, па опет наставим даље. Живот је као учионица па похађаш разреде по нивоима тако да напретку никад краја до вечности. Многи греше кад поносито изјаве да су исти већ цео живот и да се ништа нису променили. То је углавном лаж или малосвест јер се под утицајем околности које живот доноси мењамо свакако хтели ми то или не као и наше тело. Нема равне путање у том смислу.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно да млад човек изабере животни пут на време?
Дејан Котуровић: А лакше је ако је човек усмераван добрим духовним саветима и учењем од самог рођења па чак и пре тога. Ако су свесни тога отац и мајка, трудница рецимо неће форсирати ултразвучне прегледе бебе у стомаку јер то није здраво за плод и здравље детета, осим кад је неопходно у неким проблематичним ситуацијама. Наравно да беба ослушкује гласове и осећа енергије и из стомака а поготово кад се већ роди. А само рађање је много боље ван болнице у приватној режији уз помоћ искусне бабице која наравно неће пресећи пупчану врпцу одмах већ тек после неких сати да би новорођенче још увек било везано за мајку и тако кроз врпцу добијало потребну храну и природну снагу и имунитет приликом прилагођавања на нову средину ван стомака своје мајке. Наравно да ће топла пажња према беби, загрљај пун љубави, осмех мајке и оца и њихов складан однос у миру бити добра слика за бебу као основа за радост и сигурност кроз љубав а касније и одабир лепшег животног пута тог будућег младог човека. У првих неколико година живота се прилично изграђује и карактер будућег човека.
Мој покојни отац и мајка су добри људи, нису били такве свезналице нити савршени родитељи али колико су били свесни они су ме тако и васпитавали, помагали колико су могли. Нису баш били идеални саговорници који би ми откривали чари и замке живота па је надаље било на мени колико сам успео да савладавам тај животни мозаик кроз игру или недаће, дружење и школу. Одрастао сам у једној просечној породици југословенског доба уз честите укућане и данас сам им захвалан на томе иако је раније било и љутњи али авај, прошли смо заједно кроз разне периоде и све је боље и више се разумемо.
Одабир мог наставка пута кроз тинејџерски период и спорт ишао је валовито у почетку пун некаквих нелагодности и одустајања. Као висок клинац уз старијег брата кошаркаша сам временом заволео кошарку тек кад сам се довољно опустио у играрији са лоптом уз другаре из краја. Сећам се да сам маштао да заиграм једног дана за тим у другој српској лиги тј. четвртој југословенској, а тада сам играо последњу дванаесту такозвану бетон лигу. Временом уз залагање и раст мог квалитета као играча расле су и моје амбиције. Тек у нешто зрелијем добу после спортске каријере су ми надошла разна питања ко сам ја то заправо и који ми је то задатак у овом мом животу. Ја сам чак, рекао бих, један од оних који касне по питању неких основних људских потрепштина за опстајањем и стварањем, али никад није касно па макар се ишло и путем о којем никад нисмо ни маштали. Ја бих свим људима саветовао само напред у покушајима стварања јер најгоре је одустати, а време је илузорна творевина тако да се млад човек може осећати старо и обратно. Пресија и нервоза није потребна јер има се времена, вечност је пред нама колико год то још увек није научно доказиво.
Ђурађ Вујчић: Шта би препоручио младим људима који траже себе а нису се још пронашли?
Дејан Котуровић: Да се присете детињства, да се играју ко деца својих хобија и послова и тако уживају у томе чиме се баве. Да временом не застране ко неки који не бирају честит начин до циља јер колико год да освоје материјалног богатства или славе и медаља, колико год им то деловало примамљиво, отплатиће успут некако своју грамзивост. Развој човечанства за сад иде у погрешном смеру али ми као индивидуе смо одговорни за свој живот који би могао бити богатији и испуњенији ако вежбамо бити бољи људи него што смо тренутно из дана у дан па и у ситним практичним животним ситуацијама и односима. Једноставно живети у љубави са самим собом и околином и то неговати, ослушкивати своја а не интересовања популарних инфлуенсера. Многи су то позаборављали и није лако у оваквом свету медијског дебилизма али уз стрпљење и труд се све може и такву врсту напретка ти нико не плаћа и мало ко цени али исплатиће ти се већ некако.
Ђурађ Вујчић: На кошаркашком паркету си имао велике успехе и то је увек неизбежна тема. Да ли ти то причињава задовољство или ти можда некад и смета та титула бившег кошаркаша?
Дејан Котуровић: Не смета ми уопште јер кошарка ми је донела много задовољства, вежбе истрајности, креативног изражавања кроз физички покрет у игри, путовања и живот по белом свету и да не набрајам даље. Уз понека одрицања због спорта нисам пропуштао да отшкринем и нека друга врата, али морам признати да у спорту није баш ни све тако бајно иако је за младог човека то такорећи идеалан хоби који пређе у посао. Бити играч је једно и играти се колико успеш у огромној светској конкуренцији је привилегија и једна страна медаље, а после играчке каријере схватиш да је то било такорећи силовање сопственог тела па и психе. Профи спорт није здрава делатност ни за актере ни за гледаоце и реално је то један од алата владара света за залуђивање народних маса и губљење животног времена, одвлачење човека од битних личних и колективних питања, развој мржње кроз еуфорично навијање, прање новца, рекламирање нездраве хране, пића, лекова итд. Али кад си млад и већ си у том систему ти то углавном не примећујеш још увек и уживаш у томе што то радиш јер с једне стране уживаш у игри надметања а с друге ти то доноси разне повластице на које се временом навучеш.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно знати чиме се бавити после играчке каријере?
Дејан Котуровић: А не можемо сви све знати унапред којим путем би ваљало ићи даље. Мени би вероватно било лакше да сам желео да останем у спорту на било који начин јер сам као играч стекао предзнање, али мени је та идеја при крају каријере била одбојна колико би год то било исплативо у материјалном смислу. Све сам мање пратио утакмице, и није било фер прво према самом себи да се фолирам и мучим на силу и претварам да сам ја ту неки спортиста до краја живота. Ја знам и за боље од тога и не мотивише мене више убацивање лопте у мрежу нити такмичење те врсте а кога занима нек се форсира у том смеру слободно из било којих побуда.
Ђурађ Вујчић: Да ли и данас пратиш кошарку?
Дејан Котуровић: Па ето одгледам кратке секвенце било ког спорта ретко кад и можда се тако накупи минутаже за једну читаву утакмицу годишње. Морам признати да увек уживам у потезима Мајкла Џордана, он је један и једини за сва времена и у доба његове ере је кошарка била најузбудљивија. Кад сам имао двадесет година, менаџер Булса Ивица Дукан ме је позвао и предложио долазак у њихов камп преко лета. Криво ми је што нисам тако поступио али за утеху сам којих година касније одиграо једну утакмицу против Џордана па сам се тако нашао изненађен кад сам угледао себе у пар ситних кадрова „Последњег плеса” – најгледанијег документарног филма икада. Волим Џордана као и многи.
Ђурађ Вујчић: Колико верујеш у природну енергију сваког човека? Да ли може она да буде позитивна или негативна?
Дејан Котуровић: Много смо генерално постали неприродни и лажљиви, негативни, јер нас је телевизор у соби од детињства тако припремао и програмирао а кад то временом схватиш онда избациш ТВ из куће па самим тим донекле прелазиш на виши ниво постојања, па се онда полако ослобађаш других вештачких творевина попут фармако лекова или лоших навика и напредујеш корак по корак према истинском бићу у себи. Све је саздано од природне енергије а нама наметнуше и навикнуше нас на пластику и разна глуматања чега се после тешко ослобађамо кад схватимо колико смо заглавињали у неморал или у какве већ неприродне нашминкане маскоте. Морам признати да сам и сам навикнут на градски живот иако више волим природу а то је заправо једна од тих комфор зона из којих требамо излазити постепено пут слободе, доброте и љубави. Мислим да никад није касно за позитивне промене макар нас једног дана задесила и апокалипса мајке планете. Јер кад једног дана умреш, свој духовни терет и ниво носиш у души тј. својој енергији за даље као стартну позицију у трци која би нам ваљала бити као нека утрка за помоћ и себи и другима за ослобођење од разних енергетских паразита који харају овом планетом кроз људе.
Ђурађ Вујчић: Колико те је обликовало одрастање у Београду/у Србији? Да ли је здравије одрастање у Србији или у некој западној земљи?
Дејан Котуровић: Обликује нас много што шта па и средина где одрастамо или живимо. Увек сам волео Београд али смо ми људи из Србије увек имали потајних амбиција да се доказујемо по белом свету зарад богатијег комфора или авантуре како ко, а онда ти прија кад дођеш поново назад. Београд је најлепши кад му се враћаш. Уживаш код куће неко време у разним чарима а онда успут не можеш да не приметиш политичке малверзације и закон који у суштини није на страни обичног човека углавном. Увидиш нажалост и још неке лоше стране попут нечистоће по улицама и парковима, већински некултуру и беспарицу и онда ко има прилике опет иде напоље на кратко или за стално. Па ко биљку кад пресадиш са једне територије на другу негде далеко... негде ти одговара атмосфера и клима а негде венеш из одређених разлога. Иако живим поново у Србији већ неко време размишљао сам последњих година о поновној селидби јер човек може живети било где се снађе и прилагоди. Имамо у Србији доста незадовољства и колективно лоше енергије задњих тридесетак година али се опет показало током последње две и по чудне наметнуте године да је овде слобода ипак заступљенија у односу на поприличан део планете.
Ђурађ Вујчић: Шта значи кад неко има ниске вибрације? Колико је то опасно по човеку?
Дејан Котуровић: Интоксинираност материјалним или емотивним емоцијама као што су страх, мржња, завист, љутња, злоба, туга и сл. утиче на треперење ћелија организма ниским електромагнетним вибрацијама у односу на љубав, племенитост и доброту рецимо. Од лоше емоције као и од лоше хране и пића ствара се енергија у организму која ако се не прочисти онда временом прави киселост у крви што је привлачна средина за размножавање патогених организама штетних по тело. Рецимо да се такве енергије временом материјализују у туморе или какве већ болести на душевно-нервној бази па тело наравно пати или умире.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно да се човек отргне од егзистенцијалне/материјалне борбе за опстанак? Колико је важно да човек буде мислеће и креативно биће а не само радник који рмбачи по цео дан?
Дејан Котуровић: Камо среће да живимо у неком идеалном свету где нам новац није уопште потребан а ми због тога нисмо лењи већ задовољнији и орни за игру, рад, помоћ, дружење... Мислим да би до тога могло и доћи једног дана када схватимо да се може и тако али треба високе свести за тако нешто а и ослобођења од светских главешина. Данас још увек то није могуће јер живимо у капитализму али колико сам чуо он сам себе временом једе па ако не уништимо и себе и читав живот на планети до тад биће лепших система надам се. За сада је неминовно да зарадимо да бисмо преживели али јурњава за малим новцем прави у човеку стрес и страх од неуспеха за преживљавањем а за великим опет неку другачију врсту стреса и неморал али ипак то не мора бити правило код свих. Нема ту правог савета јер све су то индивидуална искуства, ситуације и можда судбине, карма можда. Сви смо бар помало различити и некоме више одговара интелектуални рад, неко не зна другачије него да физикалише али свима нам је дато да осетимо неке потребе па на свој начин осмислимо процес неке производње или услуге. Креативци нису неминовно и сналажљиви што се тиче зараде али су на добром путу да се баве оним што воле. Надам се златном добу где помоћ и давање неће бити изманипулисани.
Дејан Котуровић: А чуј, живим, животарим, има ту и празног хода и губљења времена понекад али трудим се да запажам разлике између добрих и лоших намера па да корачам племенитим путем. Учим успут колико ми лични капацитет дозвољава да бих досегао нека по мени квалитетна сазнања не би ли савладао неке недоумице, одстранио временом заблуде па то некако и преносио у својој микро околини. Покушавам да уживам у овом лепом свету колико год да га обара лош систем функционисања наметнут сваком живом бићу на нашој планети кроз погрешне идеале и прљаве или комерцијалне амбиције и колико толико будем ван свега тога. Колико могу борим се или бар тежим да будем на правој страни великих бораца за слободу и општу добробит. Нисам више жељан испразног уживања и везано за какав силни провод и пусто зезање јер било је тога довољно раније. Више ме испуњава све здравији однос са фамилијом и добрим пријатељима и новим људима који су такође жељни што исцељења што напретка у информативно-духовним нивоима свести. Има већ која деценија да сам интуитивно осетио да је добро и потребно да свако треба бити свој доктор донекле, бар упућен у оној мери колико то може спознати и применити у пракси за лично добро и здравље јер иначе те лако усмрти фармакоманија. Скоро да је све отишло дођавола у класичној медицини. Ево и разне здраве биљке нам бране скоро свуда по свету ал’ срећом у неким државама бар канабис полако али сигурно напредује легитимним путем поготово код вас у Канади а код нас у Србији, нажалост, јако споро.
Иначе писање ми доста помаже као неки вентил за емотивно отпуштење па сам коначно завршио једну, рекао бих поучну и забавну књигу, са кристално чистом емоцијом и већ неких пар месеци се интересујем како функционише издаваштво не бих ли је издао. У Србији је чини ми се, колико сам се до сад упутио, веома обезвређен неки књижевни ауторски рад. Па видећемо шта ће бити од свега тога и надам се да ћу наћи добро решење јер штета би било да ми се не оствари таква жеља коју гајим већ дуже време а штета би било и за читаоце да не прелистају такав формат романа.
Ђурађ Вујчић: Да ли постоји разумевање или можда постоје одређене предрасуде према твом животном путу?
Дејан Котуровић: Хм. А не могу се ја трудити нити оптерећивати тиме да задовољим свачији укус и очекивања а популарност кроз медије ме временом све мање интересовала. Тако да мањи број људи и зна да се бавим исцелитељским саветовањем па ме вероватно остали доживљавају и даље само као спортисту. Има људи који заиста цене моје залагање око личних и туђих промена на боље. Јер људи полако сазнавају на личним или туђим примерима да неки класичан комерцијални успех може унети у живот и превелики егоизам и духовну празнину тако да онда такво задовољство није мерило за срећу и добар живот.
Ја јесам кроз спорт постигао неке солидно високе резултате и тако делимично испунио своје амбиције и очекивања других. Захвалан сам кошарци и неким тренерима, саиграчима и тимским људима. Шира јавност ме је упознала као кошаркаша па је и нормално да ме доживљава и надаље у том смеру али такав живот је сад већ нека моја далека прошлост јер сам по завршетку те каријере ускоро кренуо опет од нуле и временом са тотално другачијим стилом живљења. Вероватно то неки људи сматрају будалаштином јер би они пре изабрали живот уживања на ловорикама славе кроз неки крупан бизнис и окружење манекенки и некаквог „високог” друштва и слично. Такве модусе сам већ пробао као младић али су ми касније очигледно биле потребније и важније неке допунске надоградње које ће ми користити и надаље надам се, не само у овом животу. Улажем у вечност па шта буде биће.
Ђурађ Вујчић: Често говориш о ајавасци и ибози. Када си први пут чуо за те супстанце и на који начин су ти помогле?
Дејан Котуровић: Била је то 2010. година кад су неке информације почеле да ми навиру што из етра што путем интернета и покојих књига. Те биљке, на суптилан начин Божје секретарице и помагачи, су ме између осталог научиле да освестим своје мане, грешке, да осетим своје и туђе мракове и да то себи признам, да будем истрајан и да то прочишћавам и ослобађам се својих егоистичних побуда па и погрешних људи из окружења. Мислим, процес је то, и још увек се одвија, јер нема ту оно као е сад сам обрађен и обликован перфектно и доста је више рада на себи, јер нисмо лутке за изложбу нити за продају, бар ја то не желим бити па се некако вајам и даље што се тиче менталног склопа колико знам и умем, па посустанем, па опет наставим даље. Живот је као учионица па похађаш разреде по нивоима тако да напретку никад краја до вечности. Многи греше кад поносито изјаве да су исти већ цео живот и да се ништа нису променили. То је углавном лаж или малосвест јер се под утицајем околности које живот доноси мењамо свакако хтели ми то или не као и наше тело. Нема равне путање у том смислу.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно да млад човек изабере животни пут на време?
Дејан Котуровић: А лакше је ако је човек усмераван добрим духовним саветима и учењем од самог рођења па чак и пре тога. Ако су свесни тога отац и мајка, трудница рецимо неће форсирати ултразвучне прегледе бебе у стомаку јер то није здраво за плод и здравље детета, осим кад је неопходно у неким проблематичним ситуацијама. Наравно да беба ослушкује гласове и осећа енергије и из стомака а поготово кад се већ роди. А само рађање је много боље ван болнице у приватној режији уз помоћ искусне бабице која наравно неће пресећи пупчану врпцу одмах већ тек после неких сати да би новорођенче још увек било везано за мајку и тако кроз врпцу добијало потребну храну и природну снагу и имунитет приликом прилагођавања на нову средину ван стомака своје мајке. Наравно да ће топла пажња према беби, загрљај пун љубави, осмех мајке и оца и њихов складан однос у миру бити добра слика за бебу као основа за радост и сигурност кроз љубав а касније и одабир лепшег животног пута тог будућег младог човека. У првих неколико година живота се прилично изграђује и карактер будућег човека.
Мој покојни отац и мајка су добри људи, нису били такве свезналице нити савршени родитељи али колико су били свесни они су ме тако и васпитавали, помагали колико су могли. Нису баш били идеални саговорници који би ми откривали чари и замке живота па је надаље било на мени колико сам успео да савладавам тај животни мозаик кроз игру или недаће, дружење и школу. Одрастао сам у једној просечној породици југословенског доба уз честите укућане и данас сам им захвалан на томе иако је раније било и љутњи али авај, прошли смо заједно кроз разне периоде и све је боље и више се разумемо.
Одабир мог наставка пута кроз тинејџерски период и спорт ишао је валовито у почетку пун некаквих нелагодности и одустајања. Као висок клинац уз старијег брата кошаркаша сам временом заволео кошарку тек кад сам се довољно опустио у играрији са лоптом уз другаре из краја. Сећам се да сам маштао да заиграм једног дана за тим у другој српској лиги тј. четвртој југословенској, а тада сам играо последњу дванаесту такозвану бетон лигу. Временом уз залагање и раст мог квалитета као играча расле су и моје амбиције. Тек у нешто зрелијем добу после спортске каријере су ми надошла разна питања ко сам ја то заправо и који ми је то задатак у овом мом животу. Ја сам чак, рекао бих, један од оних који касне по питању неких основних људских потрепштина за опстајањем и стварањем, али никад није касно па макар се ишло и путем о којем никад нисмо ни маштали. Ја бих свим људима саветовао само напред у покушајима стварања јер најгоре је одустати, а време је илузорна творевина тако да се млад човек може осећати старо и обратно. Пресија и нервоза није потребна јер има се времена, вечност је пред нама колико год то још увек није научно доказиво.
Ђурађ Вујчић: Шта би препоручио младим људима који траже себе а нису се још пронашли?
Дејан Котуровић: Да се присете детињства, да се играју ко деца својих хобија и послова и тако уживају у томе чиме се баве. Да временом не застране ко неки који не бирају честит начин до циља јер колико год да освоје материјалног богатства или славе и медаља, колико год им то деловало примамљиво, отплатиће успут некако своју грамзивост. Развој човечанства за сад иде у погрешном смеру али ми као индивидуе смо одговорни за свој живот који би могао бити богатији и испуњенији ако вежбамо бити бољи људи него што смо тренутно из дана у дан па и у ситним практичним животним ситуацијама и односима. Једноставно живети у љубави са самим собом и околином и то неговати, ослушкивати своја а не интересовања популарних инфлуенсера. Многи су то позаборављали и није лако у оваквом свету медијског дебилизма али уз стрпљење и труд се све може и такву врсту напретка ти нико не плаћа и мало ко цени али исплатиће ти се већ некако.
Ђурађ Вујчић: На кошаркашком паркету си имао велике успехе и то је увек неизбежна тема. Да ли ти то причињава задовољство или ти можда некад и смета та титула бившег кошаркаша?
Дејан Котуровић: Не смета ми уопште јер кошарка ми је донела много задовољства, вежбе истрајности, креативног изражавања кроз физички покрет у игри, путовања и живот по белом свету и да не набрајам даље. Уз понека одрицања због спорта нисам пропуштао да отшкринем и нека друга врата, али морам признати да у спорту није баш ни све тако бајно иако је за младог човека то такорећи идеалан хоби који пређе у посао. Бити играч је једно и играти се колико успеш у огромној светској конкуренцији је привилегија и једна страна медаље, а после играчке каријере схватиш да је то било такорећи силовање сопственог тела па и психе. Профи спорт није здрава делатност ни за актере ни за гледаоце и реално је то један од алата владара света за залуђивање народних маса и губљење животног времена, одвлачење човека од битних личних и колективних питања, развој мржње кроз еуфорично навијање, прање новца, рекламирање нездраве хране, пића, лекова итд. Али кад си млад и већ си у том систему ти то углавном не примећујеш још увек и уживаш у томе што то радиш јер с једне стране уживаш у игри надметања а с друге ти то доноси разне повластице на које се временом навучеш.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно знати чиме се бавити после играчке каријере?
Дејан Котуровић: А не можемо сви све знати унапред којим путем би ваљало ићи даље. Мени би вероватно било лакше да сам желео да останем у спорту на било који начин јер сам као играч стекао предзнање, али мени је та идеја при крају каријере била одбојна колико би год то било исплативо у материјалном смислу. Све сам мање пратио утакмице, и није било фер прво према самом себи да се фолирам и мучим на силу и претварам да сам ја ту неки спортиста до краја живота. Ја знам и за боље од тога и не мотивише мене више убацивање лопте у мрежу нити такмичење те врсте а кога занима нек се форсира у том смеру слободно из било којих побуда.
Ђурађ Вујчић: Да ли и данас пратиш кошарку?
Дејан Котуровић: Па ето одгледам кратке секвенце било ког спорта ретко кад и можда се тако накупи минутаже за једну читаву утакмицу годишње. Морам признати да увек уживам у потезима Мајкла Џордана, он је један и једини за сва времена и у доба његове ере је кошарка била најузбудљивија. Кад сам имао двадесет година, менаџер Булса Ивица Дукан ме је позвао и предложио долазак у њихов камп преко лета. Криво ми је што нисам тако поступио али за утеху сам којих година касније одиграо једну утакмицу против Џордана па сам се тако нашао изненађен кад сам угледао себе у пар ситних кадрова „Последњег плеса” – најгледанијег документарног филма икада. Волим Џордана као и многи.
Ђурађ Вујчић: Колико верујеш у природну енергију сваког човека? Да ли може она да буде позитивна или негативна?
Дејан Котуровић: Много смо генерално постали неприродни и лажљиви, негативни, јер нас је телевизор у соби од детињства тако припремао и програмирао а кад то временом схватиш онда избациш ТВ из куће па самим тим донекле прелазиш на виши ниво постојања, па се онда полако ослобађаш других вештачких творевина попут фармако лекова или лоших навика и напредујеш корак по корак према истинском бићу у себи. Све је саздано од природне енергије а нама наметнуше и навикнуше нас на пластику и разна глуматања чега се после тешко ослобађамо кад схватимо колико смо заглавињали у неморал или у какве већ неприродне нашминкане маскоте. Морам признати да сам и сам навикнут на градски живот иако више волим природу а то је заправо једна од тих комфор зона из којих требамо излазити постепено пут слободе, доброте и љубави. Мислим да никад није касно за позитивне промене макар нас једног дана задесила и апокалипса мајке планете. Јер кад једног дана умреш, свој духовни терет и ниво носиш у души тј. својој енергији за даље као стартну позицију у трци која би нам ваљала бити као нека утрка за помоћ и себи и другима за ослобођење од разних енергетских паразита који харају овом планетом кроз људе.
Ђурађ Вујчић: Колико те је обликовало одрастање у Београду/у Србији? Да ли је здравије одрастање у Србији или у некој западној земљи?
Дејан Котуровић: Обликује нас много што шта па и средина где одрастамо или живимо. Увек сам волео Београд али смо ми људи из Србије увек имали потајних амбиција да се доказујемо по белом свету зарад богатијег комфора или авантуре како ко, а онда ти прија кад дођеш поново назад. Београд је најлепши кад му се враћаш. Уживаш код куће неко време у разним чарима а онда успут не можеш да не приметиш политичке малверзације и закон који у суштини није на страни обичног човека углавном. Увидиш нажалост и још неке лоше стране попут нечистоће по улицама и парковима, већински некултуру и беспарицу и онда ко има прилике опет иде напоље на кратко или за стално. Па ко биљку кад пресадиш са једне територије на другу негде далеко... негде ти одговара атмосфера и клима а негде венеш из одређених разлога. Иако живим поново у Србији већ неко време размишљао сам последњих година о поновној селидби јер човек може живети било где се снађе и прилагоди. Имамо у Србији доста незадовољства и колективно лоше енергије задњих тридесетак година али се опет показало током последње две и по чудне наметнуте године да је овде слобода ипак заступљенија у односу на поприличан део планете.
Ђурађ Вујчић: Шта значи кад неко има ниске вибрације? Колико је то опасно по човеку?
Дејан Котуровић: Интоксинираност материјалним или емотивним емоцијама као што су страх, мржња, завист, љутња, злоба, туга и сл. утиче на треперење ћелија организма ниским електромагнетним вибрацијама у односу на љубав, племенитост и доброту рецимо. Од лоше емоције као и од лоше хране и пића ствара се енергија у организму која ако се не прочисти онда временом прави киселост у крви што је привлачна средина за размножавање патогених организама штетних по тело. Рецимо да се такве енергије временом материјализују у туморе или какве већ болести на душевно-нервној бази па тело наравно пати или умире.
Ђурађ Вујчић: Колико је важно да се човек отргне од егзистенцијалне/материјалне борбе за опстанак? Колико је важно да човек буде мислеће и креативно биће а не само радник који рмбачи по цео дан?
Дејан Котуровић: Камо среће да живимо у неком идеалном свету где нам новац није уопште потребан а ми због тога нисмо лењи већ задовољнији и орни за игру, рад, помоћ, дружење... Мислим да би до тога могло и доћи једног дана када схватимо да се може и тако али треба високе свести за тако нешто а и ослобођења од светских главешина. Данас још увек то није могуће јер живимо у капитализму али колико сам чуо он сам себе временом једе па ако не уништимо и себе и читав живот на планети до тад биће лепших система надам се. За сада је неминовно да зарадимо да бисмо преживели али јурњава за малим новцем прави у човеку стрес и страх од неуспеха за преживљавањем а за великим опет неку другачију врсту стреса и неморал али ипак то не мора бити правило код свих. Нема ту правог савета јер све су то индивидуална искуства, ситуације и можда судбине, карма можда. Сви смо бар помало различити и некоме више одговара интелектуални рад, неко не зна другачије него да физикалише али свима нам је дато да осетимо неке потребе па на свој начин осмислимо процес неке производње или услуге. Креативци нису неминовно и сналажљиви што се тиче зараде али су на добром путу да се баве оним што воле. Надам се златном добу где помоћ и давање неће бити изманипулисани.
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
Фотографија:
из архиве Ђурађа Вујчића. |
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
|
|
· Interview & Photographs: Djuradj “George” Vujcic / All rights reserved.
Copyright © Djuradj “George” Vujcic ·
Copyright © Djuradj “George” Vujcic ·
· Photos of Dejan Koturovic courtesy of Dejan Koturovic / All rights reserved. Copyright © Dejan Koturovic ·
· Edited by Djuradj “George” Vujcic, Jefimija “Mia” Vujcic, Danijela Kovacevic Mikic,
Deidre McAuliffe and Prvoslav “Pearse” Vujcic ·
· Design & Artwork by Prvoslav “Pearse” Vujcic and Djuradj “George” Vujcic ·
· Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
All rights reserved. Copyright © Urban Book Circle®
Deidre McAuliffe and Prvoslav “Pearse” Vujcic ·
· Design & Artwork by Prvoslav “Pearse” Vujcic and Djuradj “George” Vujcic ·
· Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
All rights reserved. Copyright © Urban Book Circle®
