Млечњак или: Самоубиство једнога града... – проф. Драги Ивић
Pozarevac Downtown / Photos of Pozarevac courtesy of Serbia Film Commission
- „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, сарадника и почасног члана Урбаног књижевног круга.
|
Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
|
|
Млечњак или: Самоубиство једнога града...
Ми смо се, као момци, сакупљали у граду на само два могућа места, чак више него на корзоу: на стадиону малих спортова, где смо под оним огромним јасеном од ујутру до увече бесомучно играли баскет на пријаву „има следећа”, и у млечњаку. О стадиону малих спортова не вреди трошити речи, јер сам о њему већ писао у причи „Разваљуј!”, а и стога што је онај његов најдрагоценији део – кошаркашко игралиште – бесповратно уништен. Знамо и због чега. Међутим, за млечњак можда и има наде.
Млечни ресторани су невероватна појава која се много лако „запатила” по целој земљи. Није било града у коме није постојала „кафана” са погачицама, буреком, јогуртом и киселим млеком, па тако ни наш град није био изузетак. Штавише, ми смо имали три млечњака! Ни мање ни више... Сада немамо више ниједан.
Стављам руку на тетрапак и заклињем се да ће сви идући редови бити истина, истина и само истина, тако ми литра јогурта из Забеле... којег такође више нема.
Млечни ресторани су невероватна појава која се много лако „запатила” по целој земљи. Није било града у коме није постојала „кафана” са погачицама, буреком, јогуртом и киселим млеком, па тако ни наш град није био изузетак. Штавише, ми смо имали три млечњака! Ни мање ни више... Сада немамо више ниједан.
Стављам руку на тетрапак и заклињем се да ће сви идући редови бити истина, истина и само истина, тако ми литра јогурта из Забеле... којег такође више нема.
Hippodrome in Pozarevac / Photos of Pozarevac courtesy of Serbia Film Commission
Није то било тако давно (ето лепог еуфемизма за давно прошло време) када смо се окупљали у најстаријем пожаревачком млечњаку – „Снежани”, односно „Снежи”. Ту, на углу код градског парка, у тадашњој модерној новоградњи, направљена је велеградска новотарија – млечни ресторан. У излогу су стајали минијатурни столови и столице и тај излог је за нас, децу, био светилиште. Могао сам да примим и сто инјекција ако треба, само ако је стрпљива мајка обећала да ћемо ићи на погачице и чашу јогурта у „Снежу”. Стаклену чашу јогурта, разуме се. После смо, као гимназијалци, у недостатку времена (и вишку страха да нас не затекну у „Кафе ресторану”) пречицом преко паркића (на коме су сада Главна пошта и Дом културе) стизали на „брзинску” кафу за време великог одмора и на чувене мињоне. Ове млађе опис стазе свакако збуњује, али старији се сећају да је некадашња гимназија, стара „Бастиља” како смо је ми искључиво звали, била у згради Основне школе „Доситеј Обрадовић”. Ту смо се окупљали сваког дана, осим петком. Тада су у нашу лепу „Снежу” наваљивали енималси из околине на своју четвртину хлеба, двеста грама зидарске љуте и флашу пива. То прелепо место приватизовано је (тако се у шали зове ово чудо које нам се догодило) и у њему се измењују неуспешни бизнисмени, банка, продавнице, чак је у почетку, после „Снеже”, била и самоуслуга, прилично лепо уређена и посећена. И сада на њему стоје плакати са натписом: „Издаје се”.
Pozarevac Town Hall / Photos of Pozarevac courtesy of Serbia Film Commission
И на корзоу је постојао млечни ресторан, конфорно смештен у две просторијe: у једној се куповало, а друга је, са својим „коњским” баровима (односно пултовима) служила конзументима да на миру поједу свој доручак, гледају пролазнике на корзоу или само ћуте. Ту је нама била пролазна станица. Ко је баш био нестрпљив, попио би у том млечњаку кока-колу зарађену на баскету и то би било то. Тај млечњак нико није посебно сахранио. Једног дана се урушио кров, кренуло се у сређивање (не би они ни тада то средили да није у питању најзаштићенији део града, његово урбанистичко историјско језгро), па су се у њему ређали разни закупци. Сада се на том делу налази лепа продавница ципела.
Једини млечни ресторан који нам је стварно преостао налазио се у срцу Табачнице. Тај млечни ресторан имао је једну предивну особину (или паметног архитекту, свеједно): двоја врата. Уђете, забавите се мало с друштвом, протрачарите мало, питате да ли је прошао овај или онај (није било мобилних телефона) и изађете – на друга врата. Милина једна. Ту је била и прва пожаревачка пицерија у којој су се на признаницу задуживали нож и виљушка да би се што мање крали. Ту смо ми нервирали Столета изношењем пића и испијањем на фонтани (разумљиво, човек није желео да му овако леп ресторан личи на сеоску продавницу). Пушачи су га нервирали цигаретама, а Славко усном хармоником или повременим громогласним подригивањем од којег су се тресла стакла. Наравно, није он то радио због неваспитања, већ из такмичарских побуда – у пробијању звучног зида такмичио се са покојним Милетом „Апатинцем” и Сојчетом, двема иконама млечњака. Обојица су имала блиски сусрет са излогом; Миле је разбио излог да би дохватио комад стакла и одбранио се од напада једне уличне банде (то се зове комотно коришћење обиља материјала), а Сојче је једном, када га је Столе „Бурек” терао да изађе, прошао кроз излог. ’Ладно.
Једини млечни ресторан који нам је стварно преостао налазио се у срцу Табачнице. Тај млечни ресторан имао је једну предивну особину (или паметног архитекту, свеједно): двоја врата. Уђете, забавите се мало с друштвом, протрачарите мало, питате да ли је прошао овај или онај (није било мобилних телефона) и изађете – на друга врата. Милина једна. Ту је била и прва пожаревачка пицерија у којој су се на признаницу задуживали нож и виљушка да би се што мање крали. Ту смо ми нервирали Столета изношењем пића и испијањем на фонтани (разумљиво, човек није желео да му овако леп ресторан личи на сеоску продавницу). Пушачи су га нервирали цигаретама, а Славко усном хармоником или повременим громогласним подригивањем од којег су се тресла стакла. Наравно, није он то радио због неваспитања, већ из такмичарских побуда – у пробијању звучног зида такмичио се са покојним Милетом „Апатинцем” и Сојчетом, двема иконама млечњака. Обојица су имала блиски сусрет са излогом; Миле је разбио излог да би дохватио комад стакла и одбранио се од напада једне уличне банде (то се зове комотно коришћење обиља материјала), а Сојче је једном, када га је Столе „Бурек” терао да изађе, прошао кроз излог. ’Ладно.
Pozarevac Downtown / Photos of Pozarevac courtesy of Serbia Film Commission
Онда се појавио један архитекта који је закључио да су двоја врата много и ставио једна, на средини. Сместа је млечњак опустео, без обзира на свој светски изглед. Тако му је то – добио је ново одело, а изгубио душу. Као кад Гидра наточи ракију без малигана и разочаран каже: „Не вреди! Не хвата...”
Ако пролазите кроз Табачницу, а то радите бар једном дневно, обратите пажњу: на покојном млечњаку стоје транспаренти, докази „мудре, државне политике” и свега онога што бих с гађењем могао данима да набрајам. Унутра је сигурно већ нападала и прашина преко скупих фритеза, пултова од ростфраја и стаклених витрина. Рекао би човек – нема тамо више ничега. Има, наравно, само треба добро загледати. Још смо ми тамо. Пијемо своју кока-колу, оговарамо пролазнике, гледамо како пролазници журе својим послом и не секирамо се ни за шта. Само да има ко да „викне” кока-колу и да нико не гледа на сат. Кад неко такав буде завршио архитектуру и буде одговоран за изглед центра града, ето нама млечњака опет... тако ми киселог млека!
Ако пролазите кроз Табачницу, а то радите бар једном дневно, обратите пажњу: на покојном млечњаку стоје транспаренти, докази „мудре, државне политике” и свега онога што бих с гађењем могао данима да набрајам. Унутра је сигурно већ нападала и прашина преко скупих фритеза, пултова од ростфраја и стаклених витрина. Рекао би човек – нема тамо више ничега. Има, наравно, само треба добро загледати. Још смо ми тамо. Пијемо своју кока-колу, оговарамо пролазнике, гледамо како пролазници журе својим послом и не секирамо се ни за шта. Само да има ко да „викне” кока-колу и да нико не гледа на сат. Кад неко такав буде завршио архитектуру и буде одговоран за изглед центра града, ето нама млечњака опет... тако ми киселог млека!
__________________________
__________________________
|
|
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Photos of Pozarevac courtesy of Serbia Film Commission
All rights reserved 2014. Copyright © Serbia Film Commission
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 4, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Photos of Pozarevac courtesy of Serbia Film Commission
All rights reserved 2014. Copyright © Serbia Film Commission
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 4, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
