РУБРИКЕ – „Мисли у дијалошкој форми, први део” – из живота верујућег филозофа и филолога, писаног током 20. и 21. века – мср Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности, филозоф и филолог, оснивач УКК.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·
|
Мисли у дијалошкој форми, први део – мср Првослав Вујчић
|
|
МИСЛИ У ДИЈАЛОШКОЈ ФОРМИ – Поробљени егзистенцијалним оковима, често заборављамо да живот није каријера, већ Божји дар пун љубави, наде и вере. „Мисли у дијалошкој форми” – нова рубрика нашег онлајн часописа за примењену књижевност и традиционалну уметност „Круг УКК” – настојаће да читаоце, бележећи мудрости и осмехе у форми скеча и кратке приче, песме у прози и записа, подсећа на суштинске вредности, лепоту и истинску, исконску радост изворног миља и окриља.
|
|
мср Првослав Вујчић / Фотографија: мср Деидре МекОлиф, уредник спољног програма Урбаног књижевног круга; илустрација: Сара Риордан, визуелни уметник, уредник уметничког програма Урбаног књижевног круга.
„Има начина и без зачина. Не повређујте истином оне који живе у лажи, децо моја. Дорћол је светла крв у жедном срцу, све остало су плодне њиве и мирисне пољане без којих не би било срца које за Дорћол куца и осмеха који у питкој сузи грца. Путеви су пуни људи без стазе. Нек се пут уздигне са мном у вама, чеда моја. Најмекши зидови налазе се у кући испуњеној смехом.” – мср Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности, канадски и српски књижевник келтског порекла, филозоф, оснивач Урбаног књижевног круга.
|
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности |
Мисли у дијалошкој форми, први део
|
|
|
Нада никад не умире!
Љубав, вера и нада – негуј и чувај веру тим редоследом. Посади је у гредице срца на души, уз рубове ће се њена лепота и раскош још више истаћи. Јер нема вере без љубави, а кад не верујеш, све су ти наде смртне.
Љубав, вера и нада – учврсти и ојачај веру тим редоследом. Не може да јача нешто чега нема без љубави. Јер вера се рађа у љубљеном, а нада вечно живи у верујућем. Љубав, вера и нада – јер ако немаш љубави у себи, нећеш видети раскошни осмех вере испред себе и осетити вечну радост плода из њене материце изнад себе. Јер, кад љубиш, верујеш, а кад верујеш, нада не умире. Јер вера је љубав, а нада је вера која не умире кад се љуби. Не умире... Нада никад не умире! Избор
|
из живота верујућег
филозофа и филолога, писаног током 20. и 21. века 
Свети Архангел Михаило и књижевник Првослав Вујчић / Фотографија: Јефимија Вујчић, ћерка Првослава Вујчића.
|
Избор је лепа реч. Не пливам у плићаку, пливам на дуге стазе – пишем о дубинама, а не о површинском. Посећујем детињство, а не место детињства, јер свака посета месту детињства је копање новог и дубљег гроба детињству. Не дам гладовању да убије радовање у мени. Гњурам у незагађеном језеру, роним у неодроњеном – у плавим дубинама без пљувачке – пишем о човеку, а не о чопору у човеку. Посећујем ненастањене дубине, а не популарне и обезглављене плићаке, јер свака пљувачка у пренасељеном плићаку је давање на значају недостојном у окупираним људским дубинама. Моје детињство је бајковито, моја отаџбина је чаробна – избор је лепа реч у одабраној домовини.
|
Снег је покрио град. У снегу је ранац, око љуљашке утабан круг. Ветар је отишао у океан и хладан ваздух је нежан у светлом, шкрипе ланци изнад дрвеног седишта. Она се љуља са осмехом. Нема рукавице. Капут је бео, сва је у белом. Небо је у боји човека, а мисао у боји неба. Шкрипе ланци који држе љуљашку, јер има ко да их исече. Вода из жене на дрвеном седишту радује се дрвосечи. Шкрипе ланци у страху од самоће. Она се љуља у наручју, ранац више није у снегу. Излази ветар из океана да заврти љуљашку на празном седишту. Дан је без рукавица, и прошлост и будућност ушли су у њега. Дрвосеча уноси ранац жене која скида бели капут. Немају камин, а стан гори од среће. Тела им се љуљају од милине на радост две душе у једној врећи. Напољу шкрипе ланци, јер је унутра топло. Јутро је лепо, у затвореном простору је слобода, у буђењу је будућност. Леп дан нежно улази у жену која је скинула бели капут и у дрвосечу који не сече дрвеће.
|
|
|
Дорћол
Волим, не обожавам. Не волим, али не мрзим. Не гасим светлост свог дана туђом тамом. Што мање домаћина на селу, то више малограђана у граду. Мој вољени Дорћол, милина и топлина, опојни мирис цветног детињства мојих милих – строги центар Дорћола је мој (!), тренутно није у мом власништву јер су још увек на власти деца и унуци лопова (1945), али је мој, ја сам једини наследник, а моја деца су моји наследници. Све је како Бог милује, ако не доживим на овом лепом и трошном свету да будем свој на своме, доживеће моја деца, моји унуци, праунуци, чукунунуци...
Дорћол – четири пута, раскрсница. Дорћол, моја дедовина. Најстарији део главног града Србије, боемска четврт престонице, душа Београда, моја љубав, моје наслеђе, Дорћол… Има начина и без зачина. Не повређујте истином оне који живе у лажи, децо моја. Дорћол је светла крв у жедном срцу, све остало су плодне њиве и мирисне пољане без којих не би било срца које за Дорћол куца и осмеха који у питкој сузи грца. Путеви су пуни људи без стазе. Нек се пут уздигне са мном у вама, чеда моја. Најмекши зидови налазе се у кући испуњеној смехом. 
|
Старе фотографије Дорћола, најстаријег дела главног града Србије, боемске четврти престонице, душе Београда… / Фотографије: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
|
Сусрет
|
Поклон
|
|
Лица: Ја (пензионер) и Она (мајка мог бившег студента); место и датум сусрета: торонтска Данфорт авенија (мој део града), топли канадски децембар 2015.
Она (грли ме одушевљено): Ах, не могу да верујем (!), баш ми је драго што те видим. Па, где си ти, човече, нема те сто година?! Ја (осећам чврстину њених груди без узвраћања зарљаја): И мени је драго, пензионисао сам се одавно. Она (дише ми грудима испод груди): Јој, кул, нисам знала, када? Ја (џентлменски, успорених покрета, и даље не узвраћам загрљај): 2009. Она (не враћа груди у футролу, боде ме бројем који волим): Ово још не чух, тако млад, а пензос, колико си тада имао година?! Ја (осмехнуто): 49. Она (са уздахом спушта груди да продишу): Ех, да нисам матора и ја бих била твој студент, па ме не би дете зафркавало да зна више од мене. Здрав, прав, млад и секси, а пензионер, брука! Ја (насмејано, жене су јаче и суптилније личности): Шта да изустим, а да се не разболим од муке као већина набораних пензионера, кад ти која си дванаест година млађа од мене кажеш за себе да си матора? Она (смеје ми се брадавицама, кроз раскопчану јашицу, у око на које боље видим): А-ха! Реци, слободно, не знам ниједног човека на овом свету који уме боље од тебе да каже. Ја (без гримасе на телу, а своје лице не видим): Све има своје време и место, пре си била превише зрела да ми будеш студент, а сада си довољно незрела да ми будеш риба. Она (после убрзане реченице, капљу јој шкрге из очију, гура ми језик у грло): Просто је невероватно да ти, искусни рибар, немаш рибу?! Ја (ћутим, крај приче), још увек нисам научио да причам док се љубим набоден на број који волим. 
|
Водили смо ујутро љубав, обукли се на брзака јер нас је друштво чекало у пабу, загрцнули се од смеха, скинули се спорије него икада, водили поново љубав, натенане, као на успореном снимку, навукли неке сасвим обичне крпице које смо обоје волели, гледајући се у очи без зидног часовника, изашли, закаснили, сели с друштвом да доручкујемо... Устао сам и запевао на ирском, јер тог дана сам званично постао неухваћен, устала је и Ласа, запевала на француском, па ја на српском, па она на шпанском... и на крају (тужна је реч која означава нешто чега нема)... и на крају, запевали смо заједно на енглеском... и све је то Ласина пријатељица снимала, а да ни Ласа ни ја нисмо знали, немам појма како... ето, ја ћу видети тај снимак, а Ласа неће... сузе... старим у њој вечно младој... грлим и љубим... Љ...
Јутро. Буди ме „Rising” – пева моја (покојна) девојка, жестока и женствена, нежна и светла Ласа де Села (1972–2010), моја мила мисао и осмехнута суза у 1001. ноћи, Бог да јој душу прости. Долази ми ускоро у госте њена пријатељица из нашег времена и доноси ми ванвременски поклон – видео-запис, за који нисам знао да постоји, на коме 60 минута певам с мојом милом Ласом – и после ње певам с њом, избор је питка реч у лепој жени. Грлим мислима у мислима и љубим у 33 сна... сусрету с пријатељицом се радујем – а на лепшем месту од овог лепог и трошног света – сусрету с Ласом се надам... Љ... |
|
Памет није аманет
|
Дан је пеп
|
|
Основна разлика између детета и одрасле особе је у томе што су деца неспособна за самостални живот и због тога зависна од одраслих, најчешће родитеља, који о њима брину. Не подржавам (и не осуђујем) „старатељска” објављивања фотографија мале деце без одрасле особе на фотографији. Не „лајкујем” на друштвеним мрежама такве фотографије – и ако због мог избора неко изабере да ми од пријатеља постане „пријатељ”, срећно му било играње с тамним вилајетима виртуелног света, премда у виртуелном има толико тога лепог и реалном животу присног. Не мешам се родитељима у избор доброг и лошег за њихову децу – и ја сам родитељ. Свачији избор поштујем, чак и кад нема никаквих додирних тачака с мојим избором. Не судим и не осућујем, једноставно то је мој став и тачка. Умрежен сам да се дружим, а не да због неодговорних тугујем и непримереним паметовањем растужујем. Лепо је бити добродошао у кућу човека који у туђу кућу не уноси памет као аманет.
С поштовањем... 
|
Све је како Бог милује, а не како човек силује. Истраживања (из провереног извора који поштујем) кажу да у животној мрежи човек може да има највише 15 пријатеља, а на друштвеној мрежи 150. Признали ми то себи или не, има смисла, јер ова статистика је једна од ретких које нису наручене од стране неког лобија из интересне сфере која не обраћа пажњу на интерес корисника и „музичке жеље” сажваканих следбеника. Дан је дуг само оном ко му није друг, чак и човек који је накалемио неколико хиљада „пријатеља” на друштвеној мрежи, био он просечан или надарен, доследан или неуредан, може да, желео више или мање, у континуитету посвећује пажњу само малој групи пријатеља. Зато, кад вам се неки човек обраћа чешће него што физички можете да испратите, схватите то као знак пажње и пажљиво му се обраћајте речју у форми тишине или кратким реченицама без ружних слика и патетичног прелива, премда тај човек из групе није део ваше трупе. Дан је леп у човеку који није за свакодневне приоритете слеп.
С поштовањем... |
|
Врт
|
Кључ
|
|
Мила моја девојчице,
Ми смо једине животиње које плачу, а међу нашом врстом највише је звери. А животиње? Животиње се осмехују у својим кавезима, које ми – људи – ах, какве ли ироније, зовемо вртом. И смеју се, те исте животиње које не плачу у човеку, смеју се људским срцем зверима у нама. Љубим ти небо у оку, честита љубави моја, плакало оно или се купало у осмеху, људскије је од свих облака који падају за нама. С поштовањем, твоја суза у мени, Првослав... 
|
Мила моја девојчице,
Кад бежиш, бежи ка нечем. Бекство са циљем претвара страх у прах, слепило у вид, маглу у осмех, сузе у лек, жељу у вољу, затварање у отварање, удаљавање у приближавање, изгубљени круг у коцкицу мозаика, мозаик у победу уметности живљења, губитак у добитак – одлазак у долазак. У незаборављеном страху је кључ. Кад бежиш, бежи ка нечем. Упамћено бекство је најава победе у рату. Љубим ти рупицу на образу, честита рано моја, крварила она или се облачила у смејуљицу, праведнија је од свих одликовања која трче за нама. С поштовањем, твоја зеница у мом оку, Првослав... |
мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
мастер компаративне књижевности
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
Првослав Вујчић / Фотографија: из архиве канадског новинара Ђурађа Вујчића, сина Првослава Вујчића.
|
мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
„Мисли у дијалошкој форми, први део” – из живота верујућег филозофа и филолога, писаног током 20. и 21. века – мср Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности, филозоф и филолог, оснивач УКК.
МИСЛИ У ДИЈАЛОШКОЈ ФОРМИ – Поробљени егзистенцијалним оковима, често заборављамо да живот није каријера, већ Божји дар пун љубави, наде и вере. „Мисли у дијалошкој форми” – нова рубрика нашег онлајн часописа за примењену књижевност и традиционалну уметност „Круг УКК” – настојаће да читаоце, бележећи мудрости и осмехе у форми скеча и кратке приче, песме у прози и записа, подсећа на суштинске вредности, лепоту и истинску, исконску радост изворног миља и окриља.
мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић. Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.
Песма канадског и српског књижевника Првослава Вујчића, оснивача Урбаног књижевног круга.
Канадски новинар Ђурађ Вујчић режирао је кратки филм „Васкрсла светла” – по истоименој песми свог оца Првослава Вујчића, канадског и српског књижевника келтског порекла – користећи исечак из свог кратког филма „Resurrected Lights”.
Књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Васкрсла светла” у Торонту.
Аутор Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности и проф. Сања Крстоношић говоре Вујчићеву поезију, а песму пева Сара Слин, ауторова комшинка.
Аутор Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности и проф. Сања Крстоношић казују делове из књиге „Повратници” Првослава Вујчића.
Песма из две књиге Првослава Вујчића – „Repatriates” (на енглеском језику, 2013) и „Повратници” (на српском језику, 2014), издавач „UBC Canada Press”.
На платоу испред Скупштине града Торонта, 2008. године, књижевник Првослав Вујчић говори о Србији пред неколико хиљада Канађана.
Књижевници Душко Радовић и Првослав Вујчић говоре о Фудбалском клубу „Партизан”. Видео је припремио канадски новинар Ђурађ Вујчић, председник Фан-клуба „Gravediggers Toronto 1987” (изданак треће генерације „гробара” у породици Вујчић), син књижевника Првослава Вујчића, оснивача Фан-клуба „Gravediggers Toronto 1987” и унук пилота Јефрема Вујчића, првог „гробара” у породици Вујчић.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју поезију.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Рађање старих корена”.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Старац и мост”.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Корак душе”.
мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
мср Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
мастер компаративне књижевности, књижевник и филозоф,
оснивач Урбаног књижевног круга
Првослав, син Јефрема Вујчића и потомак Теуторигоса, вође Скордиска, подиже овај поетски споменик у славу Белисами и Беленусу.
Интервју са проф. Иреном Милетић, лингвистом и песником – аутор интервјуа: Првослав Вујчић.
Мисли – др Ане Тасић, театролога и позоришног критичара – о позоришту; приредио: Првослав Вујчић.
Аутор песме: Рабиндранат Тагор – превео и препевао, 1977: Првослав Вујчић.
|
Првослав Вујчић (Пожаревац, Србија, 1960), мастер компаративне књижевности, канадски и српски књижевник келтског порекла, филозоф, син Јефрема и Надежде, отац четворо деце (Теодора, Јефимија, Ђурађ, Димитрије), предавач, колумниста, афористичар, режисер кратких филмова, културни дисидент и песник. Школовао се у Пожаревцу, Београду, Чикагу и Торонту. Одликован је орденом Амбасадора поезије (Сједињене Америчке Државе). Првослав Вујчић је са својим сином Ђурађем Вујчићем, канадским новинаром и преводиоцем, основао Урбани књижевни круг (Urban Book Circle, Канада, 14. фебруар 2012) и „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга. Првослав Вујчић је аутор 16 књига. Члан је Удружења новинара Канаде, Краљевске канадске легије, Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске, Интернационалног удружења књижевника (САД) и Српске књижевне задруге. Почасни је члан Удружења књижевних стваралаца (Канада). Првослав Вујчић је говорио поезију са америчким песником и једним од најутицајнијих писаца битничке генерације Чарлсом Буковским, четрнаест дана, 1977. године, у Сједињеним Америчким Државама и Канади. Песме Првослава Вујчића преведене су на 26 језика, а његово стваралаштво утицало је на песнике широм света, посебно у Северној Америци. Добитник је бројних признања. Добио је награде: „Змајеву” (Београд, Србија), награду „Минерва” (Торонто, Канада) и награду „Књижевне критике” (Сједињене Америчке Државе). Вујчић и његово дело налазе се у књизи „Мождана веза са Србијом – 100 драгуља српског расејања”, која представља 100 најпознатијих Срба у свету, чији је приређивач др Радивоје Петровић у сарадњи са Министарством за културу Републике Србије (2004). Интернационално удружење књижевника САД прогласило га је 2007. године амбасадором поезије Сједињених Америчких Држава.
|
мср Првослав Вујчић, оснивач Урбаног књижевног круга / Фотографије и илустрације: Ђурађ Вујчић, канадски новинар, син Првослава Вујчића.
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer)
– пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима
држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене
књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга,
задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не
објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот,
увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног
књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву
претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или
било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на
друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема
никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и
њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца
изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000
појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали
и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику –
и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note:
The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views
posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban
Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize
those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please
note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Мисли у дијалошкој форми, први део – мср Првослав Вујчић
|
|
|
· Column & Photographs: Prvoslav Vujcic / All rights reserved 2016. Copyright © Prvoslav Vujcic ·
|
Last updated on February 5, 2016.
Published by Urban Book Circle on February 5, 2016 Urban Book Circle® (UBC) |
· Prvoslav Vujcic – photo by Jefimija Vujcic / All rights reserved 2016. Copyright © Jefimija Vujcic ·
· Prvoslav Vujcic – photos by Djuradj Vujcic / All rights reserved 2016. Copyright © Djuradj Vujcic ·
· Prvoslav Vujcic – photo by Deidre McAuliffe / All rights reserved 2016. Copyright © Deidre McAuliffe ·
· Photos of Dorcol courtesy of Urban Book Circle archives ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2016. Copyright © Urban Book Circle®
