Легендарни Драгослав Шекуларац Шеки, ексклузивно за нас прича о себи, Титу и Џајићу, јагњету Аркану, Рајку Митићу без панталона... врлинама и себичностима оних које смо сви знали а нисмо препознали.
Интервју је првобитно објављен маја 2006. године у часопису Ми магазин. Интервју је трајао 4 сата и 47 минута и најдужи је интервју са Драгославом Шекуларцем. То је потврдио и бивши репрезентативац Канаде Милован Мајк Бакић који је присуствовао интервјуу.
Интервју је првобитно објављен маја 2006. године у часопису Ми магазин. Интервју је трајао 4 сата и 47 минута и најдужи је интервју са Драгославом Шекуларцем. То је потврдио и бивши репрезентативац Канаде Милован Мајк Бакић који је присуствовао интервјуу.
МАРШ НАПОЉЕ, ЈА САМ ШЕКУЛАРАЦ
Првослав Вујчић: Господине Шекуларац, и данас сте, као одувек, пуни неког ватреног адреналина и младалачке енергије и на тренерској клупи торонтских Српских белих орлова и ван ње. Не држи вас место или је то можда својеврсно бекство од људи?
Драгослав Шекуларац: Кад бих се поново родио и да ме неко пита да ли бих живео другачије или као Шекуларац, ја бих живео као Шекуларац. Играо сам фудбал, био сам популаран, радио сам оно што сам волео, никада нисам имао превише пара али сам имао увек довољно, сасвим довољно да себи приуштим море, путовања, и мислим да ми је живот сасвим успешан. То што нисам постао неки директор је зато што ме не држи место. Можеш да ми даш колико хоћеш лове да будем председник републике да седим цео дан и да се лажно смејем, то не могу.
Добро сте то приметили, бежим од људи. Био сам много популаран и стално су ме вукли негде. Данас највише волим када се негде одшуњам. Одем до Вудбајн хиподрома, седнем, наручим кока колу, то је мој живот.
Понекад седнем у кафану са пријатељима и ако не пијем, али избегавам. Поготово када попуњавам тикете, пријатељ мисли једно а ја друго. Волим да погинем на својим грешкама и глупостима, било као фудбалски тренер или прогнозер.
Првослав Вујчић: Због поштења и искрености, испољаваних кроз бурни темперамент, прате вас суспензије и казне у каријери фудбалског тренера и директора. Суспендовани сте док сте били на клупи Младеновца, у директорској фотељи Напретка из Крушевца… па она чувена сузпензија у Келну у време када сте били шеф стручног штаба Црвене звезде?
Драгослав Шекуларац: У Младеновцу сам почео тренерску каријеру. Могу да будем поштен колико хоћу али не вреди када не умем да истрпим неправду. Судија ме је 1989. у Келну уништио. Нисам ни стигао до судије јер су ме редари зауставили па сам се с њима закачио. Келн смо победили у Београду са 2:0. Имали смо тада страшан тим. Имали смо десет шанси за гол у Келну. Један гол смо примили пола метра лопта изашла напоље, други гол нам дају из офсајда, трећи гол нам дају када је судија свирао нешто безвезе и били смо елиминисани. Као да су потплатили судију.
После тога сам са Звездом освојио дуплу круну у оној старој и просторно великој Југославији. Тада је дупла круна вредела пет пута више него сада јер нам је лига било неупоредиво јача него сада. Онда ми је дошао Белодедић из Румуније и шампионски тим је био комплетиран.
Првослав Вујчић: Шта можемо да очекујемо у Торонту од ФК Српски бели орлови, првог српског професионалног тима у дијаспори? Сваке године потребно је уплаћивати двадесет хиљада долара, плус безброј других трошкова. Само у овој оснивачкој години уплаћено је чак сто шездесет хиљада долара. Да ли тим може опстати финансијски и укоренити у свест наше српске заједнице у Канади значај овог подухвата?
Драгослав Шекуларац: У Аустралији сам својевремено преузео ФК Џаст, мали и сличан фудбалски клуб као што су данас Бели орлови и направио га великим и најјачим. Узели смо Куп Аустралије и довео сам их у финале плејофа. Знате шта то значи када узмете један мали клуб! Али сам довео Стошића из Београда, па голмана, центархалфа, па сам узео младе играче из Аустралије и направио костур тима. После тога смо добрим радом све постигли. Ја сам се тамо афирмисао да Звезда није могла да ме избегне као тренера.
Тако радим и са Орловима и успех неће изостати. Овде боље плаћају а мање користе, док су у бившој Југославији користили двадесет четири сата а плаћали пола сата. Најважнија нам је публика, да долази у што већем броју на стадион. Очекујем против Хрвата неколико хиљада навијача због старог ривалитета. Ако имамо публику, а искрено се надам да подршка са трибина неће изостати, онда за опстанак клуба нема зиме. Управа Орлова има озбиљан и поштен приступ свему око клуба. Имамо леп стадион и позивам публику да дође и помогне нашим Српским белим орловима да први пут у историји постанемо прваци у Канадској фудбалској лиги. Довели смо пет добрих играча из Србије. Довео сам Мојсиловића за помоћног тренера. Он ми је био помоћник у Обилићу, па сам га својевремено и у Звезди запослио. Мојсиловић је феноменалан, има знање и радан је. Са њим сам одличан тандем.
Првослав Вујчић: Створили сте шампионски тим Црвене звезде, који је са вама на челу освојио дуплу круну. Зашто сте тада дали оставку и дозволили да тим који сте стварали годинама постане, одмах после вашег одласка, европски шампион?
Драгослав Шекуларац: Прво, био сам кажњен девет утакмица. Друго, имао сам притисак јер сам био против продаје Пиксија. Џаја и Цвеле су продавали Пиксија а ја сам био категорично против јер сам сматрао да ако правимо велику Звезду онда не могу да продам главног играча. Они су били паметнији од мене, јер су желели да га продају и узму паре за себе и Звезду а ја сам им сметао у томе.
Звезда је на челу са Слијепчевићем, Бранком Оташевићем и Драгославом Шекуларцем направила европски тим а кајмак су покупили Цвеле и Џаја и они су писали историју како хоће а не ми. И данас нема никога да помене ко је учествовао у стварању тог шампионског тима.
Првослав Вујчић: Зашто вас не помињу на Маракани, на прослави петнаестогодишњице Звездиног освајања Купа европских шампиона? Сви који иоле прате фудбалску игру, и игре око игре, знају да сте ви идејни, технички и практични творац тог тима. Да ли то неке Звездине звезде краду, једни другима, сазвежђе?
Драгослав Шекуларац: Зашто Тито није спомињао Дражу? Не могу и неће да ме помену јер не желе да слава припадне другоме. Сву славу хоће да задрже само за себе. А ја нисам тај тип да пљујем и олајавам. На крају крајева, ја сам главни кривац што сам отишао на Светско првенство и напустио Звезду јер они нису могли да ме истерају после свих успеха.
Првослав Вујчић: Својевремено сте рекли да је прва генерација Звезде на челу са Рајком Митићем играла за лимунаду. Ни ваша генерација на челу са вама није се опарила. ФК АПОЕЛ са Кипра вам је у време беспарице понудио место тренера и, за ондашње прилике, фантастичних триста хиљада немачких марака по сезони. Онда је неко из Србије позвао управу кипарског клуба и рекао “шта ће вам тај пијанац на клупи” и све је пропало?
Драгослав Шекуларац: Српска посла. Ја никада у животу нисам попио ништа. Тако су причали и да Аркан туче играче Обилића а он је био толико пуно добар према њима да су га сви волели као оца. Прича се и да је Џаја педер а никада га нисмо видели да је са мушкарцем.
Па мени дође човек овде и каже: “Замисли, ми скупили оном Шекуларцу осамнаест хиљада долара, а он све попио и прокоцк’о!”. Ја га питам: “Је л’ ти познајеш Шекуларца?”. А он ће на то: “Како да не, сваки дан сам са њим!”. А ја му кажем: “Марш напоље, ја сам Шекуларац!”. Љуба Димић је био присутан и он је живи сведок.
Рајко Митић је највећа Звездина легенда. Зато што је у његово време све било поштено. Он је први, са својом генерацијом, довео добрим играма публику на стадион. А није добио ништа, као што ни ја нисам добио ништа. Морао сам да идем по свету и да дубоко орем да бих имао нешто. Данашња генерација је нешто друго. Један Кежман не може да се мери са Вукасом или Бобеком ни у каквим елементима фудбалске игре, да се не љути ни Кежман ни нико, то је као да упоређујете Опел са Мерцедесом. Добар је ауто и Опел али мечка је мечка. Вукас, Рајко Митић и Милош Милутиновић су били Мерцедеси а ови данашњи су Опели. Како ми сада да оговарамо једног Кежмана да није такав играч а он има четрдесет милиона евра. Питам ја вас који смо ми онда смешни људи. А Рајко Митић нема ни панталоне.
Првослав Вујчић: Прошле године, када се Драган Џајић непуних годину дана није оглашавао у јавности, скресали сте му преко медија у вашем стилу што на уму то на друму. Прозвали сте га да престане да се крије и да се изјасни да ли остаје на челу ФК Црвена звезда или одлази. Сматрајући да клуб не сме да буде ничија својина, рекли сте тада: “Људи можда нешто не виде, али Бог све види”! У каквим сте односима са Џајићем?
Драгослав Шекуларац: Једно време је све било сасвим у реду. Дружио се са свима нама колегама. Џаја, од како је постао директор и од када се оженио постао је само за себе. Можеш слободно да напишеш да за двадесет година нисам добио ни лимунаду од њега.
Ово што ми је платио операцију то ми није Џаја из свог џепа дао, он је платио операцију од новца Црвене звезде што сам ја заслужио од колега. Хвала му што није одуговлачио, можда бих умро, а као председник Звезде, у то време, могао је да каже чекај да се договоримо у Извршном одбору. Такође је Фудбалски савез обезбедио средства и оперисао ме је најбољи лекар на свету Коломбо у најбољој клиници у Милану 2002. године. Код срца никада не знаш, оно је као мотор, кад стане готово је. Операцијом ми је само мало продужен живот. Изгледам супер и осећам се добро али спољни изглед код срца вара. Са Томом Калоперовићем сам се смејао и он после тога оде до телевизије и тамо чух да је умро. Са срцем се никада не зна.
Али, да се вратим питању, Џаја гледа само своје интересе. Не кажем да не треба да гледа себе, сваки човек гледа себе. Али није хтео, за толико година његове владавине, да све нас заслужне у Звезди, који је волимо, окупи. Ето, истине ради, само једном ме је позвао да ми дâ сат. Али није све у сату, извините, јебеш сат. Није у питању сат, у питању је пажња.
Џаја је био као Тито, док је био на власти мислио је само на себе. Све зависи у које време гласаш. Да је данас гласање, Џаја не би добио ни два гласа, баш као ни Тито.
Хоћу да споменеш Рајка Митића и да се неке Звездине легенде муче без обзира што је Звезда велика. Шта је фалило Џајићу, нек’ је имао пара колико хоће за себе, он је морао да мисли да му један Рајко Митић не умре у 83. години а да нема оно поштовање које заслужује. Највећи пример је Енглез, Џорџ Бест, својевремено страшан фудбалер, истовремено клошар и пијаница, боем, али су га због његових фудбалских дела сахранили као краља. Један Рајко Митић то заслужује. Он је први дигао Звезду у висине, није Звезда постала велика зато што је Зенга био у њој. Неправда боли. Звезда је толико велики клуб да мора да се понаша и према данашњим играчима и према бившим онако како је ко заслужио. Да не остане да један Кривокућа умре а да није имао шта да једе. Крца Томић умре у Лос Анђелесу а да се нико не сети. Примера је безброј. У Звезди мора бити више поштовања и љубави за оне који су живели за њу.
Ја чак мислим да су ови наши Срби који живе у иностранству, да ли у Аустрији, Канади, Америци, Аустралији… шездесет пута поштенији од оних Срба који живе у Србији. Овде још постоји нешто, да идете у цркву, негде се скупљате. А ја имам утисак да тамо, у Србији, само гледају како да те распродају, да украду.
Првослав Вујчић: Легенда Партизана и светског фудбала, Милутин Шошкић, је тренер голмана у репрезентацији Америке. Да ли сте у контакту сада када сте у комшилуку?
Драгослав Шекуларац: С њиме сам феноменалан. Партизановац је али сам супер са њим. Играли смо заједно у репрезентацији, Он је створио Американцима пет, шест, феноменалних голмана. Тамо је већ толике године. Обезбедио је себе на високом нивоу. Има два дивна, добра сина. Мени су играли кад сам био пре две године у Лос Анђелесу, у некој цркви. Водио сам тај њихов тим из Лос Анђелеса. Деца су му фина а Шоле је прави господин.
Првослав Вујчић: Као играчу, од малих ногу, па до врхунца каријере овенчане непролазном – вечном славом, било вам је важније шта кажу другари из улице и саиграчи из тима него ваши тренери. Били сте познати по креативности, својеглавости и инвентивности.
Драгослав Шекуларац: Рођен сам у Штипу 1937. године. Отац ми је био приправник тамо, заљубио се у Македонку и направио мене. У малом месту поред мађарске границе научио сам да играм фудбал и сва срећа што смо четрдесет девете дошли у Београд где сам могао да играм у клубу. Када сам почео да играм за Звезду и када сам постао славан било ми је важније шта кажу моје колеге из тима него било ко други, и у игри и у свему осталоме. Први сам увео учкуре и језике на копачкама, па су ме после две, три, године сви копирали, а то је највеће признање када те овај што игра поред тебе, па и противнички играчи, цене и копирају.
Првослав Вујчић: Фудбалска репрезентација Југославије је са вама 1962. на Светском првенству у Чилеу освојила фантастично четврто место. Проглашени сте тада, непосредно, за најбољег играча на планети, тиме што сте добили оцену једанаест, што је својеврстан куриозитет у светским оквирима. Недавно је и чувени Пеле изјавио да сте по његовом мишљењу ви најбољи играч свих времена. Али сте, и поред свих хвалоспева о вашој игри, после Чилеа били незадовољни јер сте сматрали да смо пропустили непоновљиву шансу да будемо светски шампиони?
Драгослав Шекуларац: Да смо у Чилеу прескочили у полуфиналу Чехе играли би са Бразилцима у финалу. У предтакмичењу против Колумбије, и у то време моћног Уругваја, играо сам изванредно и добио сам оцену једанаест од „Франс фудбала” и био једини играч кога су новинари изабрали у тим света после Светског првенства. Тито је тада држао неки говор у Сплиту, није га интересовао фудбал, и наше руководство због тога није могло да нам обећа ни симболичне премије од педесет долара.
Првослав Вујчић: Милан Галић је рекао: “Када сам као капитен 1962. у Чилеу отишао код председника ФСЈ и питао за премије, одговорено ми је “док се ви тамо забављате и играте, наши вредни рудари копају у рудницима”. Демагогија је увек била присутна на нашим просторима, али нико није умео тако да је ушиљи као комунисти.
Драгослав Шекуларац: Да, и онда су играчи Партизана, који су имали већу демократију него ми у Звезди, бојкотовали састанак и отишли у дискотеке. Настала је једна врста нервозе и нарушила атмосферу која је у једном тиму увек најважнија ствар. Због тога је Петко у квалификацијама за Светско првенство са репрезентацијом имао успехе, имао је три године на власти без инцидента. То је као у фамилији када имате мир у кући све остало је у реду.
Првослав Вујчић: Пред садашње Светско првенство, председник Звезде Драган Стојковић Пикси је индиректно нарушио атмосферу у нашем тиму када је изјавио да је срамота и брука што је селектор Србије и Црне Горе, Илија Петковић, у репрезентацију позвао сина Душана. Тиме је Пикси софистицирано, свесно или несвесно, дао сигнал појединим медијима да се обруше на Петка, кога познајем као скромног, поштеног и вредног човека. Случајно учињено или намерно одрађено?
Драгослав Шекуларац: Мислим да је Пикси дао изјаву а да није размислио, а можда су то и новинари мало другачије интерпретирали. Свога сина никада нисам форсирао и нико ми од јавности није казао хвала што га нисам форсирао. Кајем се данас због тога јер је код мене пропао. Зашто да Петко не позове свог сина, него да позове неког другог, ако је тај дечко, његов син, већ играо пре две године за репрезентацију. Српска посла, неке усијане главе искористиле су тај моменат да би нашле нешто да тиме буше пред Светско првенство и наруше атмосферу, само да би могли да кажу наравна ствар Петко је повео сина! А зашто да га не поведе па да му син једног дана каже: тата, повео си другога који је слабији играч од мене, као што мени мој син каже “тата, упропастио си ме”.
Првослав Вујчић: Када сте преузели Обилић, изјавили сте да је Обилић најорганизованији фудбалски клуб на нашим просторима. Организованији чак и од великих Партизана и Црвене звезде. Да ли зато што вас је првога дана при уласку у Обилићеве просторије чекало седам одела са клупским грбом, зато што сте били велики пријатељ са председником Обилића Жељком Ражнатовићем Арканом или је то стварно тако било у време када сте дошли у клуб?
Драгослав Шекуларац: Пре свега, нисам ја био велики пријатељ са њиме. Жељко Ражнатовић је био највећи навијач Црвене звезде. И он је мене знао док сам био шеф стручног штаба Звезде. Њему је требало име. А код њега, вероватно, као код човека – ратника, све је било прецизност. Све је израчунато. Он је имао ту организацију на највишем нивоу јер је знао да направи концепте. Имао је ауторитет. Није ту у питању седам одела. Он није купио седам одела Шекуларцу да се ја проводим, него ми их је дао са грбом Обилића да његов директор лепо и репрезентативно изгледа.
Да сам дошао код Аркана, као што сам дошао данас, необријан, а не памтим када ми се последњи пут десило да се не обријам, он би ми рекао без обзира на моје године: Марш кући, обриј се! Он је био човек који је знао посао, који не зна паре. Ја нисам знао, нити сам видео, шта је он радио по свету. После ми је он причао да је био затваран тамо, да је скакао поред оног – овог. Знате како, као сваки млад човек. Тек су после ратови настали и он се у њима афирмисао као ратник. Ја сам њега гледао као навијача Звезде. Као вођу навијача. И када је он прешао у Обиллић тражио је велико име.
Има један интересантан детаљ, шта ме је нагнало да дођем у Обилић. Ја у Звезди имам, сада, хиљаду евра да не радим ништа, као Звездина легенда, то ми је Пикси дао. А у оно време када сам дао оставку на месту шефа стручног штаба Звезде, мене су држали на платном списку још увек док се не снађем. Тада је била страшна девалвација новца. Чистачица ушла код благајника, а ја ушао преко реда као Звездина легенда. Мени дају огроман коверат, мислио би човек да је тона лове, а она добила као чистачица свој коверат. И сада, излази она, наиђе друга чистачица и она јој каже, а не види мене да идем за њом, “Јао, да си видела колико је онај Шекуларац добио пара а не ради ништа!” А ја је куцнем по рамену и кажем јој: “Ти се ниси ни родила да видиш колико сам ја радио и доводио публике, кад ти ниси била овде, па ми нису ништа плаћали онда”. Тако да је то мене мало погодило. А како је баш тада Аркан тражио име велико, у том моменту ми је понудио: “Дођи, добићеш сто тридесет хиљада марака, само да дођеш код мене”. А сто тридесет хиљада марака у то време, време огромне девалвације динара, било је богатство. И ја кажем, дајте ми да идем у Обилић. Цветковић каже: “И ја бих ишао за те паре”. И тако одем код Аркана за три хиљаде марака месечну плату плус ово. После га позовем и питам: “Аркане, где је оно што си ми обећао?” “Позваћу те за три дана”, каже он. Кроз три дана ме зове и каже: “Мораш да причекаш још три дана, мало су ми се нешто ствари искомпликовале, једва чекам да те видим”. “Ајде, команданте”, кажем му “и ја једва чекам да се видимо”, хахаха. После три дана, по договору, видимо се и он ми даје, не сто тридесет, него сто педесет хиљада марака, и каже ми: “Ево ти двадесет хиљада више што си чекао”.
Аркан је био јединствена личност у фудбалском свету. Ви када би видели како су играчи волели Аркана, како је помагао сиротињу, то је једно јагње. Ми читајући добијамо другу информацију о њему, али онај из фудбалског света, онај кога ја знам је, сасвим други, сасвим различит Аркан. Ми уопште нисмо причали о криминалу, о рату, него смо причали о награђивању играча, о стварању победничке атмосфере.
Аркан је направио један леп стадион. Од једног малог клуба је направио велики. Само да видите како су лепе клупске просторије, канцеларије, па и она коју је за мене направио. Да видите само какве је трибине и терен Аркан направио и како их је с љубављу чувао. То су права ремек дела.
Првослав Вујчић: Зашто је Светлана Ражнатовић дозволила да ФК Обилић испадне из прве лиге?
Драгослав Шекуларац: Цеца је жена. Цеца је после мужевљеве смрти имала пуно својих брига око деце и свега осталог. Не могу ја сад да улазим у живот једне жене и шта је она мислила. Док је био Аркан жив она је увек била поред њега и ми смо морали да је поштујемо. Он је њу страшно волео. Страшно. Ја мислим чак да је Аркан Цецу патолошки волео. И онда је њу држао више као један симбол.
Цеца није фудбалски тип. Аркан се разумео у фудбал, “ајде Шеки хоћемо ли овог играча”, “ајде ти ово”, био је страшан организатор. Изучио је занат док је био навијач Црвене звезде. Вероватно је био и у контакту са руководиоцима. Аркана знам као спортског радника и могу све нај–нај о њему да кажем као спортском раднику.
Првослав Вујчић: Глумили сте у два играна филма у великом временском распону. 1962. “Шеки снима, пази се” и тридесет шест година после, 1998. “Повратак лопова”. Били сте увек у тренду.
Драгослав Шекуларац: После Светског првенства у Чилеу ухватили су ме на брзину, нисам добио никакав хонорар. Тада сам био страшно популаран и вероватно су то искористили. А овај други филм не знам. Има само моја плоча “Шеки твист” и филм “Шеки снима, пази се”, то позитивно знам јер сам био ишао да га гледам. Ухватили су ме били моји пријатељи, онако на брзину. Тако да данас кад гледам то, мило ми је што сам снимио филм. Мислим чак да нисам био лош ни као глумац, хахаха. То је сада смешно. Био сам неки режисер, па мало жонглирао, играо.
Међутим, фудбалски нисам имао конкуренцију. Био сам у врху са њих десет. Ајде сад да не говоримо ко је бољи, ко је лошији. Имао сам шарма у фудбалу па су ме људи волели. Увек сам волео публику да задовољим, да петом пребацим лопту, провучем лопту кроз ноге противнику и све оно што је било атрактивно. Данас би тренели полудели да ме имају у тиму.
Најважнија ствар је да потрефиш моду у то време. На пример мојој ћерки је опадала коса и бријала је главу. У то време се појавила једна манекенка која је бријала главу. Сви су мислили да моја ћерка копира њу, тако да ми дете није имало комплекс. Сада има косу.
Најважније је да уђеш у моду. Ево пример Бекама који је слабији фудбалер педесет пута од десет фудбалера из моје генерације. Али видиш како је леп на телевизији, па оне минђушице. Али човек је у моди. Реал Мадрид више заради на његовим мајицама и на његовим минђушама него на Бекаму као фудбалеру.
Првослав Вујчић: Прича се да волите жене више од спортске кладионице. Да ли сте ви јурили за женама или оне за вама?
Драгослав Шекуларац: Па ваљда нас јуре женске кад смо популарни, мајку му! Из те јурњаве имам сина Марка и дивне ћерке Сању, Ивану и Катју. Из два брака по двоје. Имам и унукицу. Марко је леп дечко који стално јури за женама.
Хахаха, шала на страну, ако ћете ми веровати имао сам у животу пет женских. Са свих пет сам и дан данас нераздвојан пријатељ. Прва има једно шездесет година, једна четрдесет… последња супруга Софија са којом сам данас у Торонту има тридесет четири године.
И дан данас кад је слава мојој првој жени одем у кућу, честитам славу. Сматрам да је величина једне особе да не треба да се бијем са њом да бих се растао, него да можемо да се поштујемо и за време растанка и после њега.
Што се жена тиче, увек сам тежио да се заљубим и дугопругаш сам. Моја најкраћа веза је седам година и онда увек нека ситница све поремети. Као на пример, отац и мајка кажу да сам матор за њу а нису се јављали док је студирала. Тада сам им био добар. Увек ме нека ситница поремети, али ја идем напред и никада се не враћам.
Првослав Вујчић: Не могу да одолим а да вас као ватрени Гробар не питам: мој покојни отац Јефрем је увек сматрао да сте Милош Милутиновић и ви наши најбољи играчи свих времена и највећи фудбалски шмекери. Често ми је као детету говорио да смо имали вас у чувеном тиму „Партизанових беба”, када је Партизан играо у финалу Купа европских шампиона са Реал Мадридом, био би то тим снова. Шта ви мислите о покојном Милошу Милутиновићу?
Драгослав Шекуларац: Милош је играч за деветку а као човек је за двадесетдеветку. Толико је јак као играч и толико је велики као човек, да нисте свесни колико је то истина. Камо среће да смо сви пола од њега, мислим да би Србија цветала. То је човек кога не можеш да купиш. Њему можеш да кажеш добићеш десет милиона евра, оговарај председника Српских белих орлова, Бакића, само пет минута. Нема шансе да би узео те паре, значи карактер светски.
Као друг, као пријатељ, Милош Милутиновић је без конкуренције човек мог времена. Ако постоји неко мерило за доброг човека највећи комплимент би био: исти је као Милош Милутиновић! Сви ми, његове колеге, једногласно кажемо: страшан играч и велики човек!
Првослав Вујчић: Ово су једне од најдивнијих речи, упућених од човека човеку, које сам икада чуо. Милина је када ви, најславнији звездаш, поштујете славне партизановце. Није ни чудо што вам је пошло за руком да са клупе наших Српских белих орлова постанете први на свету који сте ујединили Делије и Гробаре.
Драгослав Шекуларац: Ето, за Петка су навијале две државе а за мене Делије и Гробари. Свиђа ми се да си се досетио тога. Напиши да је Шеки ујединитељ.
Дивим се, не само Милошу Милутиновићу као играчу и као човеку, већ и целој његовој породици. Бора Милутиновић је један од највећих светских тренера данас. Он је једини на свету водио пет различитих репрезентација на пет Светских првенстава.
Првослав Вујчић: За крај, замолио бих вас, господине Шекуларац, испричајте за наше читаоце неку анегдоту из вашег бурног и плодног живописа.
Драгослав Шекуларац: У моје време, док сам играо за Звезду, није било телевизије. Радио је преносио утакмице и дизао ме у висине. Звезда је била популарна као клуб а ја као играч. Дођемо на гостовање у Титоград (данашњу Подгорицу). У собу уђе масер и каже: “Шекуларац дођи горе хоће народни херој да те види”. Е сад замислите пре око педесет година, ја овако качкет, мајицу, кратке панталоне бермуде, оне шведске кломпе и идем према народном хероју, онако млад и танак као змија. А народни херој ме одмери па каже: “Виђе, виђе, ја мислио брдо а он јадо!”
Драгослав Шекуларац: Кад бих се поново родио и да ме неко пита да ли бих живео другачије или као Шекуларац, ја бих живео као Шекуларац. Играо сам фудбал, био сам популаран, радио сам оно што сам волео, никада нисам имао превише пара али сам имао увек довољно, сасвим довољно да себи приуштим море, путовања, и мислим да ми је живот сасвим успешан. То што нисам постао неки директор је зато што ме не држи место. Можеш да ми даш колико хоћеш лове да будем председник републике да седим цео дан и да се лажно смејем, то не могу.
Добро сте то приметили, бежим од људи. Био сам много популаран и стално су ме вукли негде. Данас највише волим када се негде одшуњам. Одем до Вудбајн хиподрома, седнем, наручим кока колу, то је мој живот.
Понекад седнем у кафану са пријатељима и ако не пијем, али избегавам. Поготово када попуњавам тикете, пријатељ мисли једно а ја друго. Волим да погинем на својим грешкама и глупостима, било као фудбалски тренер или прогнозер.
Првослав Вујчић: Због поштења и искрености, испољаваних кроз бурни темперамент, прате вас суспензије и казне у каријери фудбалског тренера и директора. Суспендовани сте док сте били на клупи Младеновца, у директорској фотељи Напретка из Крушевца… па она чувена сузпензија у Келну у време када сте били шеф стручног штаба Црвене звезде?
Драгослав Шекуларац: У Младеновцу сам почео тренерску каријеру. Могу да будем поштен колико хоћу али не вреди када не умем да истрпим неправду. Судија ме је 1989. у Келну уништио. Нисам ни стигао до судије јер су ме редари зауставили па сам се с њима закачио. Келн смо победили у Београду са 2:0. Имали смо тада страшан тим. Имали смо десет шанси за гол у Келну. Један гол смо примили пола метра лопта изашла напоље, други гол нам дају из офсајда, трећи гол нам дају када је судија свирао нешто безвезе и били смо елиминисани. Као да су потплатили судију.
После тога сам са Звездом освојио дуплу круну у оној старој и просторно великој Југославији. Тада је дупла круна вредела пет пута више него сада јер нам је лига било неупоредиво јача него сада. Онда ми је дошао Белодедић из Румуније и шампионски тим је био комплетиран.
Првослав Вујчић: Шта можемо да очекујемо у Торонту од ФК Српски бели орлови, првог српског професионалног тима у дијаспори? Сваке године потребно је уплаћивати двадесет хиљада долара, плус безброј других трошкова. Само у овој оснивачкој години уплаћено је чак сто шездесет хиљада долара. Да ли тим може опстати финансијски и укоренити у свест наше српске заједнице у Канади значај овог подухвата?
Драгослав Шекуларац: У Аустралији сам својевремено преузео ФК Џаст, мали и сличан фудбалски клуб као што су данас Бели орлови и направио га великим и најјачим. Узели смо Куп Аустралије и довео сам их у финале плејофа. Знате шта то значи када узмете један мали клуб! Али сам довео Стошића из Београда, па голмана, центархалфа, па сам узео младе играче из Аустралије и направио костур тима. После тога смо добрим радом све постигли. Ја сам се тамо афирмисао да Звезда није могла да ме избегне као тренера.
Тако радим и са Орловима и успех неће изостати. Овде боље плаћају а мање користе, док су у бившој Југославији користили двадесет четири сата а плаћали пола сата. Најважнија нам је публика, да долази у што већем броју на стадион. Очекујем против Хрвата неколико хиљада навијача због старог ривалитета. Ако имамо публику, а искрено се надам да подршка са трибина неће изостати, онда за опстанак клуба нема зиме. Управа Орлова има озбиљан и поштен приступ свему око клуба. Имамо леп стадион и позивам публику да дође и помогне нашим Српским белим орловима да први пут у историји постанемо прваци у Канадској фудбалској лиги. Довели смо пет добрих играча из Србије. Довео сам Мојсиловића за помоћног тренера. Он ми је био помоћник у Обилићу, па сам га својевремено и у Звезди запослио. Мојсиловић је феноменалан, има знање и радан је. Са њим сам одличан тандем.
Првослав Вујчић: Створили сте шампионски тим Црвене звезде, који је са вама на челу освојио дуплу круну. Зашто сте тада дали оставку и дозволили да тим који сте стварали годинама постане, одмах после вашег одласка, европски шампион?
Драгослав Шекуларац: Прво, био сам кажњен девет утакмица. Друго, имао сам притисак јер сам био против продаје Пиксија. Џаја и Цвеле су продавали Пиксија а ја сам био категорично против јер сам сматрао да ако правимо велику Звезду онда не могу да продам главног играча. Они су били паметнији од мене, јер су желели да га продају и узму паре за себе и Звезду а ја сам им сметао у томе.
Звезда је на челу са Слијепчевићем, Бранком Оташевићем и Драгославом Шекуларцем направила европски тим а кајмак су покупили Цвеле и Џаја и они су писали историју како хоће а не ми. И данас нема никога да помене ко је учествовао у стварању тог шампионског тима.
Првослав Вујчић: Зашто вас не помињу на Маракани, на прослави петнаестогодишњице Звездиног освајања Купа европских шампиона? Сви који иоле прате фудбалску игру, и игре око игре, знају да сте ви идејни, технички и практични творац тог тима. Да ли то неке Звездине звезде краду, једни другима, сазвежђе?
Драгослав Шекуларац: Зашто Тито није спомињао Дражу? Не могу и неће да ме помену јер не желе да слава припадне другоме. Сву славу хоће да задрже само за себе. А ја нисам тај тип да пљујем и олајавам. На крају крајева, ја сам главни кривац што сам отишао на Светско првенство и напустио Звезду јер они нису могли да ме истерају после свих успеха.
Првослав Вујчић: Својевремено сте рекли да је прва генерација Звезде на челу са Рајком Митићем играла за лимунаду. Ни ваша генерација на челу са вама није се опарила. ФК АПОЕЛ са Кипра вам је у време беспарице понудио место тренера и, за ондашње прилике, фантастичних триста хиљада немачких марака по сезони. Онда је неко из Србије позвао управу кипарског клуба и рекао “шта ће вам тај пијанац на клупи” и све је пропало?
Драгослав Шекуларац: Српска посла. Ја никада у животу нисам попио ништа. Тако су причали и да Аркан туче играче Обилића а он је био толико пуно добар према њима да су га сви волели као оца. Прича се и да је Џаја педер а никада га нисмо видели да је са мушкарцем.
Па мени дође човек овде и каже: “Замисли, ми скупили оном Шекуларцу осамнаест хиљада долара, а он све попио и прокоцк’о!”. Ја га питам: “Је л’ ти познајеш Шекуларца?”. А он ће на то: “Како да не, сваки дан сам са њим!”. А ја му кажем: “Марш напоље, ја сам Шекуларац!”. Љуба Димић је био присутан и он је живи сведок.
Рајко Митић је највећа Звездина легенда. Зато што је у његово време све било поштено. Он је први, са својом генерацијом, довео добрим играма публику на стадион. А није добио ништа, као што ни ја нисам добио ништа. Морао сам да идем по свету и да дубоко орем да бих имао нешто. Данашња генерација је нешто друго. Један Кежман не може да се мери са Вукасом или Бобеком ни у каквим елементима фудбалске игре, да се не љути ни Кежман ни нико, то је као да упоређујете Опел са Мерцедесом. Добар је ауто и Опел али мечка је мечка. Вукас, Рајко Митић и Милош Милутиновић су били Мерцедеси а ови данашњи су Опели. Како ми сада да оговарамо једног Кежмана да није такав играч а он има четрдесет милиона евра. Питам ја вас који смо ми онда смешни људи. А Рајко Митић нема ни панталоне.
Првослав Вујчић: Прошле године, када се Драган Џајић непуних годину дана није оглашавао у јавности, скресали сте му преко медија у вашем стилу што на уму то на друму. Прозвали сте га да престане да се крије и да се изјасни да ли остаје на челу ФК Црвена звезда или одлази. Сматрајући да клуб не сме да буде ничија својина, рекли сте тада: “Људи можда нешто не виде, али Бог све види”! У каквим сте односима са Џајићем?
Драгослав Шекуларац: Једно време је све било сасвим у реду. Дружио се са свима нама колегама. Џаја, од како је постао директор и од када се оженио постао је само за себе. Можеш слободно да напишеш да за двадесет година нисам добио ни лимунаду од њега.
Ово што ми је платио операцију то ми није Џаја из свог џепа дао, он је платио операцију од новца Црвене звезде што сам ја заслужио од колега. Хвала му што није одуговлачио, можда бих умро, а као председник Звезде, у то време, могао је да каже чекај да се договоримо у Извршном одбору. Такође је Фудбалски савез обезбедио средства и оперисао ме је најбољи лекар на свету Коломбо у најбољој клиници у Милану 2002. године. Код срца никада не знаш, оно је као мотор, кад стане готово је. Операцијом ми је само мало продужен живот. Изгледам супер и осећам се добро али спољни изглед код срца вара. Са Томом Калоперовићем сам се смејао и он после тога оде до телевизије и тамо чух да је умро. Са срцем се никада не зна.
Али, да се вратим питању, Џаја гледа само своје интересе. Не кажем да не треба да гледа себе, сваки човек гледа себе. Али није хтео, за толико година његове владавине, да све нас заслужне у Звезди, који је волимо, окупи. Ето, истине ради, само једном ме је позвао да ми дâ сат. Али није све у сату, извините, јебеш сат. Није у питању сат, у питању је пажња.
Џаја је био као Тито, док је био на власти мислио је само на себе. Све зависи у које време гласаш. Да је данас гласање, Џаја не би добио ни два гласа, баш као ни Тито.
Хоћу да споменеш Рајка Митића и да се неке Звездине легенде муче без обзира што је Звезда велика. Шта је фалило Џајићу, нек’ је имао пара колико хоће за себе, он је морао да мисли да му један Рајко Митић не умре у 83. години а да нема оно поштовање које заслужује. Највећи пример је Енглез, Џорџ Бест, својевремено страшан фудбалер, истовремено клошар и пијаница, боем, али су га због његових фудбалских дела сахранили као краља. Један Рајко Митић то заслужује. Он је први дигао Звезду у висине, није Звезда постала велика зато што је Зенга био у њој. Неправда боли. Звезда је толико велики клуб да мора да се понаша и према данашњим играчима и према бившим онако како је ко заслужио. Да не остане да један Кривокућа умре а да није имао шта да једе. Крца Томић умре у Лос Анђелесу а да се нико не сети. Примера је безброј. У Звезди мора бити више поштовања и љубави за оне који су живели за њу.
Ја чак мислим да су ови наши Срби који живе у иностранству, да ли у Аустрији, Канади, Америци, Аустралији… шездесет пута поштенији од оних Срба који живе у Србији. Овде још постоји нешто, да идете у цркву, негде се скупљате. А ја имам утисак да тамо, у Србији, само гледају како да те распродају, да украду.
Првослав Вујчић: Легенда Партизана и светског фудбала, Милутин Шошкић, је тренер голмана у репрезентацији Америке. Да ли сте у контакту сада када сте у комшилуку?
Драгослав Шекуларац: С њиме сам феноменалан. Партизановац је али сам супер са њим. Играли смо заједно у репрезентацији, Он је створио Американцима пет, шест, феноменалних голмана. Тамо је већ толике године. Обезбедио је себе на високом нивоу. Има два дивна, добра сина. Мени су играли кад сам био пре две године у Лос Анђелесу, у некој цркви. Водио сам тај њихов тим из Лос Анђелеса. Деца су му фина а Шоле је прави господин.
Првослав Вујчић: Као играчу, од малих ногу, па до врхунца каријере овенчане непролазном – вечном славом, било вам је важније шта кажу другари из улице и саиграчи из тима него ваши тренери. Били сте познати по креативности, својеглавости и инвентивности.
Драгослав Шекуларац: Рођен сам у Штипу 1937. године. Отац ми је био приправник тамо, заљубио се у Македонку и направио мене. У малом месту поред мађарске границе научио сам да играм фудбал и сва срећа што смо четрдесет девете дошли у Београд где сам могао да играм у клубу. Када сам почео да играм за Звезду и када сам постао славан било ми је важније шта кажу моје колеге из тима него било ко други, и у игри и у свему осталоме. Први сам увео учкуре и језике на копачкама, па су ме после две, три, године сви копирали, а то је највеће признање када те овај што игра поред тебе, па и противнички играчи, цене и копирају.
Првослав Вујчић: Фудбалска репрезентација Југославије је са вама 1962. на Светском првенству у Чилеу освојила фантастично четврто место. Проглашени сте тада, непосредно, за најбољег играча на планети, тиме што сте добили оцену једанаест, што је својеврстан куриозитет у светским оквирима. Недавно је и чувени Пеле изјавио да сте по његовом мишљењу ви најбољи играч свих времена. Али сте, и поред свих хвалоспева о вашој игри, после Чилеа били незадовољни јер сте сматрали да смо пропустили непоновљиву шансу да будемо светски шампиони?
Драгослав Шекуларац: Да смо у Чилеу прескочили у полуфиналу Чехе играли би са Бразилцима у финалу. У предтакмичењу против Колумбије, и у то време моћног Уругваја, играо сам изванредно и добио сам оцену једанаест од „Франс фудбала” и био једини играч кога су новинари изабрали у тим света после Светског првенства. Тито је тада држао неки говор у Сплиту, није га интересовао фудбал, и наше руководство због тога није могло да нам обећа ни симболичне премије од педесет долара.
Првослав Вујчић: Милан Галић је рекао: “Када сам као капитен 1962. у Чилеу отишао код председника ФСЈ и питао за премије, одговорено ми је “док се ви тамо забављате и играте, наши вредни рудари копају у рудницима”. Демагогија је увек била присутна на нашим просторима, али нико није умео тако да је ушиљи као комунисти.
Драгослав Шекуларац: Да, и онда су играчи Партизана, који су имали већу демократију него ми у Звезди, бојкотовали састанак и отишли у дискотеке. Настала је једна врста нервозе и нарушила атмосферу која је у једном тиму увек најважнија ствар. Због тога је Петко у квалификацијама за Светско првенство са репрезентацијом имао успехе, имао је три године на власти без инцидента. То је као у фамилији када имате мир у кући све остало је у реду.
Првослав Вујчић: Пред садашње Светско првенство, председник Звезде Драган Стојковић Пикси је индиректно нарушио атмосферу у нашем тиму када је изјавио да је срамота и брука што је селектор Србије и Црне Горе, Илија Петковић, у репрезентацију позвао сина Душана. Тиме је Пикси софистицирано, свесно или несвесно, дао сигнал појединим медијима да се обруше на Петка, кога познајем као скромног, поштеног и вредног човека. Случајно учињено или намерно одрађено?
Драгослав Шекуларац: Мислим да је Пикси дао изјаву а да није размислио, а можда су то и новинари мало другачије интерпретирали. Свога сина никада нисам форсирао и нико ми од јавности није казао хвала што га нисам форсирао. Кајем се данас због тога јер је код мене пропао. Зашто да Петко не позове свог сина, него да позове неког другог, ако је тај дечко, његов син, већ играо пре две године за репрезентацију. Српска посла, неке усијане главе искористиле су тај моменат да би нашле нешто да тиме буше пред Светско првенство и наруше атмосферу, само да би могли да кажу наравна ствар Петко је повео сина! А зашто да га не поведе па да му син једног дана каже: тата, повео си другога који је слабији играч од мене, као што мени мој син каже “тата, упропастио си ме”.
Првослав Вујчић: Када сте преузели Обилић, изјавили сте да је Обилић најорганизованији фудбалски клуб на нашим просторима. Организованији чак и од великих Партизана и Црвене звезде. Да ли зато што вас је првога дана при уласку у Обилићеве просторије чекало седам одела са клупским грбом, зато што сте били велики пријатељ са председником Обилића Жељком Ражнатовићем Арканом или је то стварно тако било у време када сте дошли у клуб?
Драгослав Шекуларац: Пре свега, нисам ја био велики пријатељ са њиме. Жељко Ражнатовић је био највећи навијач Црвене звезде. И он је мене знао док сам био шеф стручног штаба Звезде. Њему је требало име. А код њега, вероватно, као код човека – ратника, све је било прецизност. Све је израчунато. Он је имао ту организацију на највишем нивоу јер је знао да направи концепте. Имао је ауторитет. Није ту у питању седам одела. Он није купио седам одела Шекуларцу да се ја проводим, него ми их је дао са грбом Обилића да његов директор лепо и репрезентативно изгледа.
Да сам дошао код Аркана, као што сам дошао данас, необријан, а не памтим када ми се последњи пут десило да се не обријам, он би ми рекао без обзира на моје године: Марш кући, обриј се! Он је био човек који је знао посао, који не зна паре. Ја нисам знао, нити сам видео, шта је он радио по свету. После ми је он причао да је био затваран тамо, да је скакао поред оног – овог. Знате како, као сваки млад човек. Тек су после ратови настали и он се у њима афирмисао као ратник. Ја сам њега гледао као навијача Звезде. Као вођу навијача. И када је он прешао у Обиллић тражио је велико име.
Има један интересантан детаљ, шта ме је нагнало да дођем у Обилић. Ја у Звезди имам, сада, хиљаду евра да не радим ништа, као Звездина легенда, то ми је Пикси дао. А у оно време када сам дао оставку на месту шефа стручног штаба Звезде, мене су држали на платном списку још увек док се не снађем. Тада је била страшна девалвација новца. Чистачица ушла код благајника, а ја ушао преко реда као Звездина легенда. Мени дају огроман коверат, мислио би човек да је тона лове, а она добила као чистачица свој коверат. И сада, излази она, наиђе друга чистачица и она јој каже, а не види мене да идем за њом, “Јао, да си видела колико је онај Шекуларац добио пара а не ради ништа!” А ја је куцнем по рамену и кажем јој: “Ти се ниси ни родила да видиш колико сам ја радио и доводио публике, кад ти ниси била овде, па ми нису ништа плаћали онда”. Тако да је то мене мало погодило. А како је баш тада Аркан тражио име велико, у том моменту ми је понудио: “Дођи, добићеш сто тридесет хиљада марака, само да дођеш код мене”. А сто тридесет хиљада марака у то време, време огромне девалвације динара, било је богатство. И ја кажем, дајте ми да идем у Обилић. Цветковић каже: “И ја бих ишао за те паре”. И тако одем код Аркана за три хиљаде марака месечну плату плус ово. После га позовем и питам: “Аркане, где је оно што си ми обећао?” “Позваћу те за три дана”, каже он. Кроз три дана ме зове и каже: “Мораш да причекаш још три дана, мало су ми се нешто ствари искомпликовале, једва чекам да те видим”. “Ајде, команданте”, кажем му “и ја једва чекам да се видимо”, хахаха. После три дана, по договору, видимо се и он ми даје, не сто тридесет, него сто педесет хиљада марака, и каже ми: “Ево ти двадесет хиљада више што си чекао”.
Аркан је био јединствена личност у фудбалском свету. Ви када би видели како су играчи волели Аркана, како је помагао сиротињу, то је једно јагње. Ми читајући добијамо другу информацију о њему, али онај из фудбалског света, онај кога ја знам је, сасвим други, сасвим различит Аркан. Ми уопште нисмо причали о криминалу, о рату, него смо причали о награђивању играча, о стварању победничке атмосфере.
Аркан је направио један леп стадион. Од једног малог клуба је направио велики. Само да видите како су лепе клупске просторије, канцеларије, па и она коју је за мене направио. Да видите само какве је трибине и терен Аркан направио и како их је с љубављу чувао. То су права ремек дела.
Првослав Вујчић: Зашто је Светлана Ражнатовић дозволила да ФК Обилић испадне из прве лиге?
Драгослав Шекуларац: Цеца је жена. Цеца је после мужевљеве смрти имала пуно својих брига око деце и свега осталог. Не могу ја сад да улазим у живот једне жене и шта је она мислила. Док је био Аркан жив она је увек била поред њега и ми смо морали да је поштујемо. Он је њу страшно волео. Страшно. Ја мислим чак да је Аркан Цецу патолошки волео. И онда је њу држао више као један симбол.
Цеца није фудбалски тип. Аркан се разумео у фудбал, “ајде Шеки хоћемо ли овог играча”, “ајде ти ово”, био је страшан организатор. Изучио је занат док је био навијач Црвене звезде. Вероватно је био и у контакту са руководиоцима. Аркана знам као спортског радника и могу све нај–нај о њему да кажем као спортском раднику.
Првослав Вујчић: Глумили сте у два играна филма у великом временском распону. 1962. “Шеки снима, пази се” и тридесет шест година после, 1998. “Повратак лопова”. Били сте увек у тренду.
Драгослав Шекуларац: После Светског првенства у Чилеу ухватили су ме на брзину, нисам добио никакав хонорар. Тада сам био страшно популаран и вероватно су то искористили. А овај други филм не знам. Има само моја плоча “Шеки твист” и филм “Шеки снима, пази се”, то позитивно знам јер сам био ишао да га гледам. Ухватили су ме били моји пријатељи, онако на брзину. Тако да данас кад гледам то, мило ми је што сам снимио филм. Мислим чак да нисам био лош ни као глумац, хахаха. То је сада смешно. Био сам неки режисер, па мало жонглирао, играо.
Међутим, фудбалски нисам имао конкуренцију. Био сам у врху са њих десет. Ајде сад да не говоримо ко је бољи, ко је лошији. Имао сам шарма у фудбалу па су ме људи волели. Увек сам волео публику да задовољим, да петом пребацим лопту, провучем лопту кроз ноге противнику и све оно што је било атрактивно. Данас би тренели полудели да ме имају у тиму.
Најважнија ствар је да потрефиш моду у то време. На пример мојој ћерки је опадала коса и бријала је главу. У то време се појавила једна манекенка која је бријала главу. Сви су мислили да моја ћерка копира њу, тако да ми дете није имало комплекс. Сада има косу.
Најважније је да уђеш у моду. Ево пример Бекама који је слабији фудбалер педесет пута од десет фудбалера из моје генерације. Али видиш како је леп на телевизији, па оне минђушице. Али човек је у моди. Реал Мадрид више заради на његовим мајицама и на његовим минђушама него на Бекаму као фудбалеру.
Првослав Вујчић: Прича се да волите жене више од спортске кладионице. Да ли сте ви јурили за женама или оне за вама?
Драгослав Шекуларац: Па ваљда нас јуре женске кад смо популарни, мајку му! Из те јурњаве имам сина Марка и дивне ћерке Сању, Ивану и Катју. Из два брака по двоје. Имам и унукицу. Марко је леп дечко који стално јури за женама.
Хахаха, шала на страну, ако ћете ми веровати имао сам у животу пет женских. Са свих пет сам и дан данас нераздвојан пријатељ. Прва има једно шездесет година, једна четрдесет… последња супруга Софија са којом сам данас у Торонту има тридесет четири године.
И дан данас кад је слава мојој првој жени одем у кућу, честитам славу. Сматрам да је величина једне особе да не треба да се бијем са њом да бих се растао, него да можемо да се поштујемо и за време растанка и после њега.
Што се жена тиче, увек сам тежио да се заљубим и дугопругаш сам. Моја најкраћа веза је седам година и онда увек нека ситница све поремети. Као на пример, отац и мајка кажу да сам матор за њу а нису се јављали док је студирала. Тада сам им био добар. Увек ме нека ситница поремети, али ја идем напред и никада се не враћам.
Првослав Вујчић: Не могу да одолим а да вас као ватрени Гробар не питам: мој покојни отац Јефрем је увек сматрао да сте Милош Милутиновић и ви наши најбољи играчи свих времена и највећи фудбалски шмекери. Често ми је као детету говорио да смо имали вас у чувеном тиму „Партизанових беба”, када је Партизан играо у финалу Купа европских шампиона са Реал Мадридом, био би то тим снова. Шта ви мислите о покојном Милошу Милутиновићу?
Драгослав Шекуларац: Милош је играч за деветку а као човек је за двадесетдеветку. Толико је јак као играч и толико је велики као човек, да нисте свесни колико је то истина. Камо среће да смо сви пола од њега, мислим да би Србија цветала. То је човек кога не можеш да купиш. Њему можеш да кажеш добићеш десет милиона евра, оговарај председника Српских белих орлова, Бакића, само пет минута. Нема шансе да би узео те паре, значи карактер светски.
Као друг, као пријатељ, Милош Милутиновић је без конкуренције човек мог времена. Ако постоји неко мерило за доброг човека највећи комплимент би био: исти је као Милош Милутиновић! Сви ми, његове колеге, једногласно кажемо: страшан играч и велики човек!
Првослав Вујчић: Ово су једне од најдивнијих речи, упућених од човека човеку, које сам икада чуо. Милина је када ви, најславнији звездаш, поштујете славне партизановце. Није ни чудо што вам је пошло за руком да са клупе наших Српских белих орлова постанете први на свету који сте ујединили Делије и Гробаре.
Драгослав Шекуларац: Ето, за Петка су навијале две државе а за мене Делије и Гробари. Свиђа ми се да си се досетио тога. Напиши да је Шеки ујединитељ.
Дивим се, не само Милошу Милутиновићу као играчу и као човеку, већ и целој његовој породици. Бора Милутиновић је један од највећих светских тренера данас. Он је једини на свету водио пет различитих репрезентација на пет Светских првенстава.
Првослав Вујчић: За крај, замолио бих вас, господине Шекуларац, испричајте за наше читаоце неку анегдоту из вашег бурног и плодног живописа.
Драгослав Шекуларац: У моје време, док сам играо за Звезду, није било телевизије. Радио је преносио утакмице и дизао ме у висине. Звезда је била популарна као клуб а ја као играч. Дођемо на гостовање у Титоград (данашњу Подгорицу). У собу уђе масер и каже: “Шекуларац дођи горе хоће народни херој да те види”. Е сад замислите пре око педесет година, ја овако качкет, мајицу, кратке панталоне бермуде, оне шведске кломпе и идем према народном хероју, онако млад и танак као змија. А народни херој ме одмери па каже: “Виђе, виђе, ја мислио брдо а он јадо!”
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Urban Book Circle® (UBC)
Првослав Вујчић и Драгослав Шекуларац
|
__________________________
Интервју: Првослав Вујчић
All rights reserved 2006. Copyright © Prvoslav Vujcic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on October 27, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Интервју: Првослав Вујчић
All rights reserved 2006. Copyright © Prvoslav Vujcic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on October 27, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
