КОЛУМНЕ – „Магнетно поље отаџбинољубља” – из књиге у настајању – филмског режисера Драгослава Бокана.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
Магнетно поље отаџбинољубља – Драгослав Бокан
|
„Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом Драгослава Бокана, објављује колумне филмског режисера и књижевника Драгослава Бокана, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга, из две књиге у настајању – „Некоректне мисли, фејсбук дневник” и „Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник”.
|
„Ово овде су по неколико пута слушали и гледали Александар Вучић, Слободан Милошевић, Мира Марковић, Зоран Ђинђић... (то поуздано знам). Тај мој интервју је тада многе ’померио’ и био је више пута понављан (па и на РТС-у). Сећам се, кад сам завршио разговор у студију ТВ ’Палма’, подигао сам поглед и, запањен, видео како камермани плачу, сва тројица у сузама...” – Драгослав Бокан, филмски режисер, пријатељ и сарадник – почасни члан УКК.
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
Магнетно поље отаџбинољубља
|
Ево једног мог усменог есеја (скинутог директно и без преправки и дотеривања), из октобра 1999, из дела мог двосатног разговора са Микијем Вујовићем са тадашње ТВ „Палма”:
ПРИМЕР ЈУНАШТВА
Битка код Куманова, Први балкански рат, освета Косова.
Наши ходочасници оружјем покушавају да дођу до светиња на Косову које су им, као и данас, недоступне (недоступне физички, али не и духовно).
Леже на чистини испред Куманова, коју држи десетоструко јачи непријатељ, који уз то има привилегију утврђења, које онемогућава нашој војсци да се придигне. Нико није ни главу могао да подигне са тла и чинило се да ће доћи до расула, до оног расула које ми данас живимо.
Наши ходочасници оружјем покушавају да дођу до светиња на Косову које су им, као и данас, недоступне (недоступне физички, али не и духовно).
Леже на чистини испред Куманова, коју држи десетоструко јачи непријатељ, који уз то има привилегију утврђења, које онемогућава нашој војсци да се придигне. Нико није ни главу могао да подигне са тла и чинило се да ће доћи до расула, до оног расула које ми данас живимо.
Војска је већ почела да се полако повлачи, да пуже, да гмиже.
И тада, један дух, један човек који није хтео да гмиже, који није хтео компромис, који није размишљао о томе како рана боли, а како прија јутарњи капућино, само је устао.
Као да је савест нашег народа, као да су сви они грчеви са коца пред умирање, након неколико дана по жеги у сопственој крви, проиграли у његовим венама.
И тада, један дух, један човек који није хтео да гмиже, који није хтео компромис, који није размишљао о томе како рана боли, а како прија јутарњи капућино, само је устао.
Као да је савест нашег народа, као да су сви они грчеви са коца пред умирање, након неколико дана по жеги у сопственој крви, проиграли у његовим венама.
То није био човек, то је била читава Србија.
Тај човек, који је био Србија, који је био отаџбина, подигао је заставу. Био је млади официр, звао се Војислав Николајевић. Чим се придигао, киша олова га је засула, он је пао изрешетан, али је заједно са њим, као на невидљиву команду, устала читава српска војска. Освојила Куманово, освојила Стару Србију, повратила Косово и испунила Лазарев и Светосавски завет. Један човек је покренуо лавину која је учинила да се испуни завет због којег су Срби патили вековима. Један једини човек, једна једина застава и један једини пример. Помислимо: може ли бити нешто величанственије од овога?! Одговор стиже – може, а то је чин други, чојство. ПРИМЕР ЧОЈСТВА
Чојство, најзлоупотребљенији појам којим се данас уопште барата. У овом нашем несрећном, изгубљеном друштву у коме појмови уопште више ништа не значе, они само користе овоме или ономе.
Чојство. Чојство је оно најређе, најдрагоценије, оно што, када је јунаштво толико велико, толико племенито, толико снажно, толико самопоуздано, може себи да дозволи као врхунац врхунаца, као оно највише, али не ван храбрости. Без јунаштва нема чојства. То је онда кукавичлук, кукавичлук прерушен маском чојства у нешто што не жели да буде кукавичлук. Нема чојства без јунаштва. Значи, јунаштво подигнуто на свети пиједестал жртве за друге је чојство и долазимо до сцене друге. Деветнаести век, братство Бјелопавлића покушава да реши питање крвне освете. Пало је пуно крви, пало је пуно младих, јаких, јуначких глава на обе стране. Два братства покушавају да дођу до оног помирења крви, помирења духа, помирења заједнице, које је неопходно да би се ратовало са заједничким непријатељем, са Турцима. И усред свађе, приче, буке, помињања дугова у крви и у главама, чуо се пуцањ. Обично се тим пуцњима кидају могућности оваквих састанака и оваквих заједница, оваквих помирења. Тај пуцањ срећом никог није погодио. Тај пуцањ је промашио и то је спасило читаву причу. Трајао је цео дан тај разговор, да би се братски завршио у загрљајима, кроз сузе, у опроштају који је болан, али који је опроштај. И разишла су се два братства. Али остао је само један дечак, као насмејан, као невидљиво загледан у даљину, покривен ћебетом, непомичан. Када га је његов отац позвао да пођу кући, дечак му је тихо, једва шапућући, поручио да приђе, да му нешто каже. Када је отац пришао, он је разгрнуо ћебе и пред оцем се указала крвава ружа ране тог дечака. Тај дечак је био погођен оним метком и он је сатима трпео бол, не само не смејући да јаукне, него није смео да промени било коју црту свог лица, није смео да помери очи, да не би одао рану, јер би онда све почело из почетка, то крваво коло међусобних убистава најближих би се наставило. Он је отћутао, дочекао разлаз своје браће и онда оцу тек признао да је рањен. Бог и анђели су га сачували, отац га је одвео и извидао, тај дечак је наравно касније постао јунак. Јер, од чојства, од вишег, лако се постаје ниже, то је јунаштво. Његово име је Блажо Радовић. Његово име је заборављено име, заборављено од силних Мадона, Принса, Магазина, Оливера Драгојевића... Од свих могућих трећелигашких музичара, спортиста, звезда, икона новог доба, ми заборависмо на Војислава Николајевића, на малог Блажа Радовића, ми заборависмо на себе. И у том забораву себе, у том забораву не само тога „ко беше чојство и ко беше јунаштво”, него и „шта беше чојство и шта беше јунаштво”, ми смо заборавили шта је реалност, заборавили смо на онај појмовник који је сваки чобанин са Дурмитора у осамнаестом веку знао. |
Овако сам говорио пре тачно 16 година и тада није било довољно оних који су заиста чули моје упозоравајуће и помало (нажалост) пророчке речи...
Пропуштене шансе су се низале као на траци. Једини смисао свега што сам икад изговорио, мислио, написао и урадио је у томе да то неког инспирише да буде бољи човек и родољуб. И није текст, већ део мог монолога из те октобарске београдске ноћи од пре 16 година. Хтедох да нагласим изворну снагу и непосредност тог, на лицу места смишљеног и изговореног текста, у ТВ емисији, као одговор на питање водитеља. Ипак је много лакше написати (ако ништа, може се исправљати, текст, а емисија иде уживо – и то је то). Ово овде су по неколико пута слушали и гледали Александар Вучић, Слободан Милошевић, Мира Марковић, Зоран Ђинђић... (то поуздано знам). Тај мој интервју је тада многе „померио” и био је више пута понављан (па и на РТС-у). Сећам се, кад сам завршио разговор у студију ТВ „Палма”, подигао сам поглед и, запањен, видео како камермани плачу, сва тројица у сузама... Али, осташе и ове моје речи расуте на ветру... Ја данас више немам читав снимак ове емисије, нити (колико знам) постоји цео на јутубу. Само је један штури двадесетоминутни инсерт неко поставио... |
Ми заборависмо на онај једини магнетни центар који може да пиљке наших егоизама, индивидуализама, наших стилова, жеља, несрећа, личних и појединачних, скупи у једно магнетно поље које је нација и које је држава.
То је магнетно поље отаџбинољубља, засновано на јединству правде, нације и Бога и на чојству и јунаштву.
То је магнетно поље отаџбинољубља, засновано на јединству правде, нације и Бога и на чојству и јунаштву.
__________________________
__________________________
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
__________________________
__________________________
__________________________
Драгослав Бокан / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
„Сведоци векова: Високи Дечани”, у редитељском виђењу Драгослава Бокана, филмског режисера и књижевника, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга. Манастир Високи Дечани налази се у једној удолини поред речице Дечанске Бистрице, југозападно од Пећи, испод планинског масива Проклетија. Изградњу Цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почео је 1327. године српски краљ Стефан Урош Трећи Дечански.
|
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
филмски режисер и књижевник,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Магнетно поље отаџбинољубља – Драгослав Бокан
|
- проф. др Марија Ахерн | Торонто, Онтарио, Канада | 8. новембар 2015.
· Column & Photographs: Dragoslav Bokan / All rights reserved 2015. Copyright © Dragoslav Bokan ·
· Photos of Balkan Wars courtesy of PTT Museum, Belgrade, Serbia / All rights reserved 2012.
Copyright © PTT Museum ·
Copyright © PTT Museum ·
· Photo of Bjelopavlics Family Tree courtesy of Milan Brajovic / All rights reserved 2005.
Copyright © Milan Brajovic ·
Copyright © Milan Brajovic ·
· Photos of Balkan Wars courtesy of Urban Book Circle archives ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
Last updated on November 8, 2015.
Published by Urban Book Circle on October 18, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |