Лондон-зен – мр Оља Кнежевић
|
|
|
Лондон-зен
|
Моја модерна рођена Лондонка је заправо полу-Јапанка, Принси Харуми.
Њена мајка се доселила у Лондон из Хирошиме; отац јој је, као јеврејско ратно сироче, доведен у Велику Британију на почетку Другог светског рата. Име Принси наденули су јој родитељи. Друго име, Харуми, одабрао је њен јапански деда. Харуми на јапанском језику најчешће значи „пролећна лепотица”, али је њен деда подесиo канџи[1] на значење „океан”. Принси сада верује да је за деду, традиционалног Јапанца, њено рођење обележило коначност поделе у породици, коју ће од тог трена и спајати и раздвајати – океани. Деда је одлучио да већ постојећим океанима придода и свој приватни – своју унуку Принси Харуми. По јапанској логици, огромна сила природе се може обуздати – припитомити, приволети – малом снагом истог имена (канџија). Али новорођенчад која добију „велико” име морају да буду здраве бебе или ће их, у противном, то име прогутати. Принси Харуми је била здрава, крупна беба. И даље је здрава, но крупна сигурно није. Удала се за Данца, са којим има деветогодишњу кћер, плавокосу, дугоногу, викинг-девојчицу која ће убрзо прерасти мајку. Њена и моја кћерка иду у исти разред, па Принси и ја често, након што их оставимо у школи, део пута кроз парк одшетамо заједно. И разговарамо. Истовремено причамо и слушамо једна другу – вештина коју повезујем са својим старим пријатељицама; зато, увек када сам са Принси, имам осећај да и њу познајем одавно, још од раног детињства. Принси уме дивно да слуша. У разговор, као реакцију на моје брбљање, нежно утка савет, упакован у једну мисао или две кратке реченице. Ти њени савети увек ми звуче као древне источњачке мудрости. Једном сам, шетајући парком са Принси, форсирала разговор о томе како завидим извесној С. која преуређује кућу и свакодневно мења мишљење о узорку и количини тапета. „Некако ми је жао”, рекла сам, „што знам да никада нећу имати типичну лондонску градску кућу, с баштом отпозади, па тако ни разлог да уређујем кућу и башту, нити да бирам тапете у ’Озборн енд Литл’”. „Зашто ти је жао?”, питала ме је Принси. „Зар ти то не би била само још једна беспотребна обавеза више?” Можда ово њено питање и није богзна каква мудрост. Овако откуцано, отиснуто црно на бело, нема баш снагу зен-бисера који ће се преносити с колена на колено. Али, мени је оно у том трену отворило очи; помогло ми је да боље сагледам свој део универзума. У мом делу универзума, дакле, нема простора за дизајнерку Ољу. Никада нећу да лепим „Озборн енд Литл” (нити било које друге) тапете по зидовима своје куће у Лондону. Одмах сам то, с изненадним задовољством, и прецртала. Осећање је било као да сам у контејнер, с удаљености од неколико метара, хитнула пластичну кесу пуну шкарта. Почех стога, када остадох сама са собом (у изнајмљеном стану), прецртавати преостале старе наде и заблуде, и пунити нове кесе за бацање. Не, никада нећу бити добар возач. Па шта? Никада нећу ни радити ни волонтирати као спаситељка људских или животињских живота; бити, рецимо, медицинска сестра која стрпљиво цвркуће пацијентима да ће све бити у реду док им у дебело месо или вену забада игле. Па им се онда онесвести преко болничког кревета. Никада нећу ништа изградити; нити скувати јело о којем ће се причати. (Добро је што сам, до сада, укућане успевала пристојно да прехраним када се морало, а да им ниједном не увалих салмонелу, чак ни благу дијареју.) Такође, за сада ћемо, драга Оља, заборавити на узгајање домаћег парадајза на јужном балкону; само ћути и мудро се смешкај док остале жене причају о томе. Исто тако, смешкај се и ћути и док причају о томе како имају четворо деце, али би их радо имале још, па ће можда и усвојити дете; или о томе како уживају док с децом раде на школским пројектима прављења тројанског коња, хинду храма и компликованог костима за школску представу. Ја сам, на пример, три дана боловала након што сам пробала да заштитим кћеркино име на деловима школске униформе. Избола сам се по прстима, гласно псовала и замало позвала хитну помоћ. Супруг, када је добро расположен, у мени види потенцијал за пи-ара, па чак и успешног менаџера – кад смо у баш доброј фази брака. И догађало се да успем и ја то да визуализујем, што се каже, уз чашицу шампањца или нечег исто тако стимулативног. Сама са собом, ипак, никада нисам призивала сањарења о томе. Уосталом, док сам, давно и кратко, радила у маркетингу, за „Марк-план”, имала сам задужење да тражим од директора великих предузећа паре за „Град театар” у Будви. Најавила бих се, дошла на састанак („Тариним” аутобусима, дугим ходањем или ауто-стопом) и тражење пара започињала речима: „Ако баш хоћете, можете нешто да дате за ’Град театар’, али стварно не морате, ако нећете”. Добила сам једну донацију, од неког директора који је познавао мог оца. Уживала сам тако, након Принсиног питања у парку, да са себе чупам неспретно постављене пришивке. Њима сам пунила пластичне кесе, кесе бацала у удаљене контејнере, и осећала се лакшом и све сигурнијом у себе. Помирила сам се са свим оним што нећу бити, али – какав узвишен осећај! – барем никада и никоме нећу бити сметња, особа на функцији за коју није створена, али за коју се закачила као гњида за длаку, и све што ће произвести јесу нове вашке, нови паразити. Мој део универзума ће, након великог спремања, остати прозрачан и чист, и моћи ћу слободно да дишем. Да се вратим мојој Принси Харуми, рођеној Лондонки. Рођена је на Трафалгар скверу и одрастала је по разним становима, увек у централном Лондону. Томе је разлог био предузетнички дух њених родитеља-досељеника, који су прво отворили малу продавницу јапанских антиквитета, па од тако зарађеног кеша на аукцијама куповали станове по Лондону, док се то још могло приуштити. Сада по центру градурине имају двадесетак станова, од којих барем половина припада – Принси. Неке од станова она је добила од родитеља, а неке, у најлошијем стању, сама је откупила, па преуредила. Има агенцију за краткорочно издавање тих станова туристима. А река туриста у Лондону никада неће пресушити. Канцеларија Принсине агенције се налази у њеном водоотпорном руксаку који џогери, попут ње, носе на леђима док трче, јер су направљени од лаганог материјала, практични су и ружњикавог изгледа, па не западају за око уличним лоповима. Принси Харуми одигра многе улоге у једном дану. Одведе децу у школу (мајка), дружи се са осталим мајкама уз кафу или шетњу кроз парк (пријатељица); затим џогира до својих станова с руксаком на леђима (вежбачица); у руксаку је њен „ајпед”, телефон (пословна жена), јапанска „маст за све”: руке–лице–усне–итд, вода, нека протеинска ужина и мали новчаник с новчаницама тако уредно сложеним и крутим, као да их је претходно код куће прскала штирком и пеглала (опсесивно-компулсивна домаћица); у тим становима које изнајмљује често затиче неред, хаос, поломљени намештај, па у помоћ зове своју екипу спремачица и мајстора које без хистерије уверава да морају што пре да дођу (преговарачица). Поподне покупи децу из школе и успут купи нешто за вечеру (куварица или барем хранитељица). Увече позове родитеље или браћу да пита како су провели дан (кћерка / сестра). Све ово знам јер сам с њом провела један цели дан у који смо стрпале и посету видовњакињи са Хампстеда. Принси је хтела да је упозна. Претпостављам да је била заинтересована да завири и у неке моје, помало алтернативне, углове Лондона. Тога дана је, ипак, прескочила џогинг. Када смо се састале, испред станице Ватерлу, била је нашминкана, обувена у елегантне чизмице са штиклом. „Средила сам се за тебе”, рекла је. Касније, са сеансе у Хампстеду, изашла је бледа, са траговима маскаре на образима. Плакала је код видовњакиње јер се тамо појавио дух управо оног деде који јој је дао име Харуми, и који је умро пре десетак година. „Хвала ти за ово искуство”, понављала је у паузама позивања мајстора, док смо ишле на Оксфорд Циркус, до једног од њених станова где се сломила софа коју је требало хитно заменити. „Много ми је значило што је деда комуницирао са мном преко ове жене. Дао ми је неке савете. Само један нисам схватила. Наводно је поручио како се понекад мора срушити кров куће да би се угледао Месец. На шта ли се то односило?” „Сигурно се није односило на неки од твојих станова”, рекла сам. „Молим те, немој данас рушити кровове. Само промени софу.” Насмејала се. „Вероватно ћеш ти од овога направити причу”, рекла је, и додала помало скрушено: „Ја не поседујем такву вештину. Превише сам на земљи.” Схватила сам да је и она, у пластичне кесе које свашта примају, морала да баци пар заблуда и снова. Лондон-зен: ослободити се вишка, да би се кроз град лакше кретало; тачније – трчало, и то по покретним степеницама подземне железнице, у чизмицама са штиклом. [1] kanji
Оља Кнежевић,
магистар креативног писања, књижевник |
Оља Кнежевић,
магистар креативног писања, књижевник 
__________________________
__________________________
|
„Лондон-зен” – мр Оља Кнежевић.
|
Column & Photographs: Olja Knezevic
All rights reserved 2014. Copyright © Olja Knezevic
The London Underground – photo by Encyclopædia Britannica
All rights reserved 2014. Copyright © Encyclopædia Britannica
Translated by Danijela Kovacevic Mikic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on March 16, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Olja Knezevic
The London Underground – photo by Encyclopædia Britannica
All rights reserved 2014. Copyright © Encyclopædia Britannica
Translated by Danijela Kovacevic Mikic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on March 16, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
