Лекција из опште културе

КЊИЖЕВНА КРИТИКА – „Лекција из опште културе” – „Од стиха до стиха”, Михајло Пантић, „Повеља”, Краљево, 2014 – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.

УКК · КЊИЖЕВНОСТ · КОЛУМНЕ · ПОЕЗИЈА · ИНТЕРВЈУ · АРТ · ПОЗОРИШТЕ · МЕЛОДИЈА ·

МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·

КЊИЖЕВНОСТ

Лекција из опште културе –
проф. мср Данијела Ковачевић Микић

Књижевник Михајло Пантић / Фотографија: из архиве Михајла Пантића.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА

LITERATURE

„То што се изменио статус поезије, и што више не постоје песничке школе које манифестима исказују своје поетике, никако не значи умирање поезије, која заправо само одбија да се укључи у помаму савременог доба. Реч је о неминовним, дубинским, језичким, друштвеним и поетичким трансформацијама, због којих је песничка продукција не само масовна, већ и толико разноврсна да је критички тешко сагледива и (не)докучива.” – проф. мср Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.

проф. Данијела К. Микић

– књижевност –

Урбани књижевни круг®

проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности

С уверењем да је поезија свуда око нас...

Лекција из опште културе

„Од стиха до стиха”, Михајло Пантић, „Повеља”, Краљево, 2014.

Супротан многима који (непродуктивно и бесмислено) кукају да је немогуће критички сагледати и артикулисати масовну савремену поетску продукцију, глас књижевног критичара и писца Михајла Пантића, који стрпљиво, пасионирано, читалачки озарено и стваралачки острашћено проучава и вреднује српску поезију 20. и 21. века, велико је освежење и охрабрење, али и подстицај и пример критичарима који тек стасавају. По стваралачкој вокацији прозаиста (писац прича), по занимању универзитетски професор и књижевни критичар, Пантић је, пре свега, читалац који својим литерарним и животним искуством сведочи о томе да сваког интелектуалца кад-тад дочека поезија као „репрезентативна симболичка форма и срж сваке уметности”.

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева је, у Едицији „Повеља”, 2014. године објавила трећу књигу поетичких есеја Михајла Пантића, Свет иза света 3, као седму књигу Библиотеке „Посед поетике”, под насловом „Од стиха до стиха”. Да подсетимо, прва књига је у истој едицији објављена 2002. године, а друга 2009. године. Те књиге доносе широку лепезу књижевнокритичких сагледавања песничких дела, било да аутор нуди свој поглед на недавну књижевну историју било да, пратећи текућу песничку продукцију, за ту историју прикупља прилоге својих књижевнокритичких вредновања песама, песничких књига и антологија („накнадном оркестрацијом” приказа, осврта, рецензија, образложења или говора о прочитаним и, у разним приликама, представљаним песничким књигама). У трећој књизи, која свакако треба да и у целости буде предмет студиозних проучавања, посебну пажњу изазива уводни есеј, написан уместо предговора као „Један поглед на савремену српску поезију”. Иако оваквим насловом аутор настоји да важност свог вредновања жанровски снизи, а самим лежерним тоном казивања протканим хумором и фином иронијом постави ограду између себе и профилисане, академске критике којој припада, овај поглед је својеврстан резиме најважнијих поетичких промена с краја двадесетог века и хроника најзначајних песничких токова, остварења и изразитих песничких гласова савременог доба.

Ставивши објављивање књига у исту раван са отварањем банкарских експозитура или тржних центара и супермаркета, Пантић читаоца духовито, већ првим пасусом, уводи у срж (глобалног) проблема третирања уметничких дела као робе подложне маркетингу. Друга болест књижевности с којом нас Пантић суочава јесте чињеница да се годишње штампа на стотине песничких књига, а да чујнији одјек изазове тек једна књига, можда две, што јесте слика друштвене маргинализованости поезије. Међутим, податак да је у мору објављених књига мало оних који заслужују статус истински и трајно вредних остварења, управо и појачава изузетност препознатих песничких збирки. (Све чега има много брзо постаје обично и излизано, истрошено, комерцијализовано. Изузетност је привилегија појединачног, индивидуалног, посебног, па самим тим и ретког.) Али, за разлику од других критичара, Пантић не ламентира над стањем у друштву у којем се више говори о повређеном колену неког фудбалера него о поезији, већ, напротив, такву скрајнутост поезије претвара у њену предност, у супериорну позицију песника слободног да ствара „шта хоће, колико хоће и како хоће”, због чега у српској култури имамо мноштво „удаљених поетичких, естетских и идеологемских подсистема”. Пантић упозорава на још једну друштвену болест, а то је чињеница да се и уметници, као и сви други интелектуалци, све више затварају у уске оквире својих професија (илити, архаично речено, еснафа), не пратећи и не разумевајући друге бранше и профиле, што указује на пад опште културе и општег образовања, који се нужно рефлектује и на вредност књижевних дела која – да би била достојна трајања – нужно морају да буду и вишеслојна слика човека и његове мисли у времену и простору којем припада (трагикомично је притом што се ни песници међусобно не читају и не познају). Поезија је „повлашћен, традицијом установљен облик и естетизована последица човеког настојања да дубље зађе у смисао света. Или, уколико тог смисла нема, да га измисли, пронађе, открије, порекне и поново успостави”.

Пантић у свом погледу на савремену српску књижевност похваљује то што центар српске поезије више није (само) Београд, већ су се као песнички центри појавили и доказали и Краљево, Чачак, Вршац и Панчево, уз неозаобилазни Нови Сад. Постао је несумњив значај малих издавачких кућа, као што су краљевачка „Повеља”, чачански „Градац” или вршачки „КОВ”, и едиција и часописа као што су: „Арахна”, „Трећи трг”, „4Х”, „Поезија” (из Београда), „Најбоља” (из Панчева) или „Панонска светла” (из Новог Сада). Пантићу, који чита стотине песничких књига годишње, квалитет савремене српске поезије увелико надмашује интересовање које јавност показује за њу. Значај и ничим условљену узвишеност поезије он наглашава и поређењем поезије са (још увек доминантним) романом не мирећи се с тим да је чак и трећеразредни роман привидно актуалне теме издавачима и даље интересантнији него најбоља, најинвентивнија песничка књига: „Медијска површност, у којој лажне атракције и нагомилане ’информације’ укидају ауторитет сваког знања, на неки начин се преселила и у роман: слутим да су гутачи предебелих празњикавих књига исти они пасионирани гледаоци бесконачних телевизијских серија и риалитија, а такви су, нажалост, већина. Поезија остаје азил за друкчије и преосетљиве.”

То што се изменио статус поезије, и што више не постоје песничке школе које манифестима исказују своје поетике, никако не значи умирање поезије, која заправо само одбија да се укључи у помаму савременог доба. Реч је о неминовним, дубинским, језичким, друштвеним и поетичким трансформацијама, због којих је песничка продукција не само масовна, већ и толико разноврсна да је критички тешко сагледива и (не)докучива.

„Од стиха до стиха / Фото: из архиве Данијеле Ковачевић Микић.

др Михајло Пантић / Фотографија: из архиве Михајла Пантића.

„Од стиха до стиха” / Фото: из архиве Данијеле Ковачевић Микић.

Условно говорећи, српску поезију из Пантићевог угла карактеришу два главна песничка круга: традиционалисти, међу којима још увек има изванредних песника, као прилично компактан блок, више у политичком него у поетичком смислу, и трансавангардисти, песници „игривијег, неконвенционалнијег приступа језику”. Поезију суштински не додирује то што је прећутана, јер изолованост, напослетку, и одговара природи њеног чистог, надинтересног говора. „Поезија, генерално узев, (п)остаје мала, психотерапеутска активност, језички материјализована потреба за самоисповедањем у цивилизацији у којој сви говоре, али више нико никог не слуша.” Поезија не само што је „азил за друкчије и преосетљиве”, она је и „мала лична религија, мантра за пуноћу, за интензитет (само)осећања и (само)разумевања”. Можда то и јесте „аутистичан нарцизам”, али је „поезија кристализовани дух”, „мисао у најбољем стању, дух који еманира бит бића”. Осим ових филозофских и теоријских уобличења природе песничке речи, Пантићев поглед доноси и личну поетску магистралу последње деценије прошлог и прве деценије новог века. Савремену српску поезију Пантић сагледава „као отворену, нехијерархичну ситуацију у којој трају процеси митопејске реинтерпретације културе, непрестане ревитализације традиције и искушавања изражајних моћи језика (од демонизма и неовангарде до веризма и чистог лиризма)”, при чему за сваки песнички ток Пантић именује оне песнике који га најизразитије представљају. Управо то именовање (својеврсни поетски каталози) јесте Пантићев кључни допринос књижевној историји – делује да су песници о којима је изабрао да пише, на неки начин повлашћени избором, јер као да им је већ поуздано осигурано место у будућој историји српске књижевности 21. века, али би се о овом погледу могло говорити и као о својеврсној сажетој лекцији из опште културе намењеној свима онима који себе сматрају образованом публиком.

Једино полемичко место у овом есеју видим у издвајању „женске поезије”, као посебне категорије. Да ли је природни род песника иманентан природи песничког дела? Зар песникиње које је издвојио не би могле да своје место нађу у неким од посебно маркираних песничких токова, попут чисте лирике, веризма или ревитализације традиције? Шта значи одређење „женска поезија”? Да ли је то данак који критичар плаћа пошасти родне осетљивости и равноправности на којој инсистира савремено друштво (а нарочито разни феминистички покрети) или се у тој синтагми ипак латентно крије и призвук неког ниподаштавања? И мање важним критичким гласовима него што је Пантићев замерили бисмо такву синтагму. Они који, без обзира на питкост и лежерност изражавања, представљају академску критику (гласове који далеко допиру), морали би ипак да буду опрезнији у коришћењу оваквих ознака супротних природи изучаваног предмета. Но, без обзира на спорно место, Пантићев поглед је брзи курс упознавања са српском савременом поезијом из угла врсног познаваоца, харизматичног ерудите чије се процене не доводе у сумњу. А крећући се с Пантићем од стиха до стиха (у књизи чије су теме Војислав Илић, Душко Радовић, Бранко Миљковић, Бранислав Петровић, Чарлс Симић, Петар Пајић, Иван Растегорац, Драган Стојановић, Мирослав Јосић Вишњић, Милосав Тешић, Новица Тадић, Мирослав Максимовић, Слободан Зубановић, Томислав Маринковић, Владимир Копицл, Марија Шимоковић, Братислав Р. Милановић, Петру Крду, Милован Марчетић, Иван Негришорац, Миодраг Раичевић, Живорад Недељковић, Саша Радојчић, Данило Јокановић, Јелена Ленголд, Ђорђе Кубурић, Владислава Војновић, Снежана Минић, Звонко Карановић, Гордана Ђилас, Момчило Бајагић Бајага, Војислав Карановић, Милена Марковић, Дејан Алексић, Енес Халиловић, Ален Бешић, Зоран Пешић Сигма, Стана Динић Скочајић, Горан Станковић и новија генерација песника коју чине Горан Коруновић, Владимир Стојнић, Драгана Младеновић, Маја Солар, Јасмина Топић, Чарна Поповић, Ана Софреновић и Дејан Чанчаревић), читалац увиђа оно што аутор својим уводним есејом експлицитно тврди – да је поезија важан сензор наше свакодневице који нам омогућава да боље разумемо епоху у којој живимо.

проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
филолог српског језика и књижевности,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга,
просветни саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

__________________________

К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)

__________________________

проф. мср Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма УКК / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.

УРЕДНИК ОБРАЗОВНОГ ПРОГРАМА УКК
ЗА КРУГ УКК

проф. мср Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга

2016.

2015.

2014.

2013.

К О М Е Н Т А Р И

Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.

Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.