|
Критичка (не)сагласја Славка Гордића – мр Данијела Ковачевић Микић
Осврт на критичка сагласја Данијеле Ковачевић Микић
|
|
|
Критичка (не)сагласја Славка Гордића
|
Стваралац „састављен од више људи”
(одломак из уводног дела студије)
|
Славко Гордић[1] је у дугој и плодној каријери, започетој 1963. године, постао препознатљив и упечатљив као књижевни критичар, есејиста, вишегодишњи уредник Летописа Матице српске, приређивач књига и професор, али и као писац, о чему сведоче бројне награде[2] које је стекао. Приредио је неколико књига (између осталих, Миодрага Павловића, Стевана Тонтића, Вељка Петровића), а у књижевној и књижевнонаучној периодици објавио је преко 250 чланака, огледа и студија. Гордићеви огледи превођени су на немачки, пољски, словачки и словеначки језик. Научни рад није га спречио да објави и три књиге уметничке прозе: Врховни силник (1975), Друго лице (1998) и Опит (2004). Гордићевој осетљивости за етничка и етичка питања, као и критичкој усмерености на тумачење „профила и ситуација” (са нагласком на окружје, контекст и креативни дух), сигурно је допринела чињеница да је, одраставши у Херцеговини, а живећи у Војводини, непрекидно стварао у срединама које су га инспирисале својим богатим културним и историјским наслеђем. Критичка мисао Славка Гордића настајала је у сталном унутарњем сударању научног погледа и песничког дара, избрусивши се у посебан импресионистички стил чврсто утемељен у науци – стил који се не може лако подражавати управо због те доминатне лирске стваралачке црте.
Већ и летимичан поглед на библиографију Славка Гордића потврдиће да је главно поље његових интересовања заправо лирика: У видику стиха (1978), Поезија и окружје (1988), Главни посао (2002), Размена дарова (2006). И на плану критике, Гордић је предност давао тумачењу поезије:„Увек и свугде су, изгледа, главне књижевне битке вођене у области поезије, док је проза само чекала исходе.” Иако срцем наклоњен тумачењу лирике, Гордић се показао и као врстан познавалац и тумач прозних дела, о чему сведоче студије, огледи и монографије као што су: Слагање времена (1983), Примарно и нијанса (1985), Образац и чин – огледи о роману (1995), „Певач” Бошка Петровића (1998), Огледи о Вељку Петровићу (2000), Профили и ситуације (2004), Савременост и наслеђе (2006), Критичке разгледнице (2008), мада се у овим књигама посвећеним превасходно тумачењу прозе налазе и огледи о поезији, па чак и лирски интониране дневничке забелешке. Гордићеве научне књиге немају системско уобличење, ни према унапред задатом теоријском кључу, ни према историјском следу, већ садрже Гордићев избор научних студија, огледа, дневничких и мемоарских бележака, онако како се ширило његово критичко интересовање. Међутим, оно што повезује све Гордићеве радове јесте константна истраживачка проблемско-тематска преокупација савременим наслеђем и савременом српском књижевношћу, уз општија питања књижевне критике и теорије. Следећи дихотомију савременост – наслеђе, која је заједнички именитељ свих Гордићевих истраживања, ова књига настоји да допринесе осветљавању именентног критичког система који аутор није сам успоставио. Фокус истраживања стављен је на четири[3] књиге у којима су сабрани жанровски разнолики и тематски разноврсни текстови, објављивани по часописима, научним зборницима и другим публикацијама, у којима је Гордић тумачио и анализовао погледе књижевних критичара, теоретичара и историчара, али и писаца који су се нашли у улози тумача и критичара, попут Растка Петровића, Вељка Петровића, Владана Деснице, Миодрага Павловића, Михаила Лалића, Чедомира Мирковића, Александра Тишме, Љубомира Симовића, Бошка Петровића, Мирослава Јосића Вишњића, Тање Крагујевић и многих других песника и писаца чијих се књижевнокритичких ставова Гордић дотакао макар у дигресијама или узгредицама, како их је сам изражајније називао. Стога ово осветљавање Гордићевог критичког тумачења књижевних текстова, критике критике[4] и есејистике, као и теоријских импликација његове критичке свести, почива на мањем делу његовог богатог опуса, због чега рад нема претензије да изговори завршну реч у погледу теоријских постулата књижевнокритичког деловања једног од наших најзначајнијих савремених тумача књижевности, будући да је такав приступ немогућ без сагледавања целокупног стваралачког контекста (који је једна од кључних речи Гордићевог поимања књижевне критике) и без компарације, како са другим делима из његовог плодног опуса, посебно са тумачењима поезије и књижевном прозом коју је писао, тако и са критичким и књижевним поступцима других савремених књижевних критичара и писаца. Међутим, и одабрани узорак у довољној мери упућује на теоријски скелет који носи надахнуте и опсежне интепретације овог ствараоца „састављеног од више људи”, чији је допринос стварању историје савремене српске књижевности и књижевне критике несумњив.
Иако је сам Гордић у више наврата изнео критику поступка тумачења писца њим самим (премда му ни сам није увек успешно узмицао), аргументација ове студије је, ипак, заснована на откривању експлицитне и имплицитне теоријско-методолошке заснованости Гордићевих критичких преиспитивања књижевних мисли двадесетог века, јер је природа оваквог истраживања нужно представљачка (дескриптивна). Пошавши у Слагању времена од метакритичког приступа који подразумева отворену и оштру критику књижевних погледа и тумачења других аутора, Гордић је помоћу негативних одређења уобличио сопствени критички кредо, да би постепено ослобађао свој стил и нужно памфлетског обележја метакритичког поступка и сложене научне апаратуре, откривајући сопствени стваралачки дар и стварајући свој књижевни избор по сродности и сагласју. На почетку научне каријере Гордић је био свестан непријатне позиције критичара у друштву и није бежао од улоге бескомпромисног борца: „Постоји додуше у нас читав сплет околности које претварају критичара у тескобног дужника, али се управо у превладавању тих обзира потврђује критичка вокација”.[5] Педагошка пракса временом га је довела до чврстог уверења о томе да књижевна критика заправо треба да буде у служби књижевности, а да је добра критика онолико успешна колико је и сама стваралачки чин.
После прве књиге са наглашеним метакритичким обележјима, следили су радови који су били засновани на већ оцртаним теоријским опредељењима, с тим што се ширила листа тзв. повлашћених критичара и стваралаца, чиме је на индиректан начин Гордић стварао сопствену историју српске критичке и књижевне мисли. Уочљиво је померање Гордићевог интересовања са критичара и историчара књижевности на писце и песнике који су у есејистичкој форми истраживали битна питања књижевности и науке о њој. Такође, у временском следу, Гордић је све више откривао своје стваралачко лице, ослобађајући текстове научне апаратуре и дајући предност импресионизму, асоцијативној игри и евокативности, па његови текстови од огледа и студија иду ка скицама и одзивима или пак дневничким и мемоарским белешкама. У каснијим делима, оштрину негативног суда ублажава, чини нам се, дугогодишњи педагошки рад, искуство које учи да су конфронтације напорне и, често, неблаготворне, као и пригодан повод настанка многих записа (што је последица непостојања праве критичке сцене, нестанка дневних критичких осврта, слабе продукције књижевних часописа и њиховог неизвесног опстанка, великог уплива спољашњих чинилаца у креирање књижевног мњења и др.).
[1] Рођен јe 1941. године у Дабрици, у Херцеговини.
[2] Да споменемо најважније награде: за монографију о писцу Бошку Петровићу Примарно и нијанса уручена му је награда Друштва књижевника Војводине (1986), а за научно-педагошки рад награда Културно-просветне заједнице Војводине; за књижевнокритичке текстове обједињене у књизи Профили и ситуације, 2005. године, добио је Награду „Ђорђе Јовановић”, као и Награду „Лаза Костић” на Сајму књига у Новом Саду; књига есеја Размена дарова освојила је Награду „Сретен Марић”, 2007. године; за животно дело, примио је награду Друштва књижевника Војводине, 2006. године; за научне и стручне резултате, награду Министарства за науку Републике Србије, 2005. године.
[3] Слагање времена – Преиспитивање критичких приступа, Матица српска, Библиотека „Данас”, 1983. година; Профили и ситуације – О српској књижевној мисли XX века, „Филип Вишњић”, Београд, 2004; Савременост и наслеђе, „Орфеус”, Нови Сад, 2006. и Критичке разгледнице, Службени гласник, Београд, 2008.
[4] Књига је настала на основу мастер рада „Критика критике у књижевној мисли Славка Гордића”, одбрањеног на Филолошком факултету Универзитета у Београду 2010. године, код ментора проф. др Михајла Пантића. Прилагођавања су незнантна.
[5] Наведено према књизи Слагање времена, Матица српска, 1983.
Већ и летимичан поглед на библиографију Славка Гордића потврдиће да је главно поље његових интересовања заправо лирика: У видику стиха (1978), Поезија и окружје (1988), Главни посао (2002), Размена дарова (2006). И на плану критике, Гордић је предност давао тумачењу поезије:„Увек и свугде су, изгледа, главне књижевне битке вођене у области поезије, док је проза само чекала исходе.” Иако срцем наклоњен тумачењу лирике, Гордић се показао и као врстан познавалац и тумач прозних дела, о чему сведоче студије, огледи и монографије као што су: Слагање времена (1983), Примарно и нијанса (1985), Образац и чин – огледи о роману (1995), „Певач” Бошка Петровића (1998), Огледи о Вељку Петровићу (2000), Профили и ситуације (2004), Савременост и наслеђе (2006), Критичке разгледнице (2008), мада се у овим књигама посвећеним превасходно тумачењу прозе налазе и огледи о поезији, па чак и лирски интониране дневничке забелешке. Гордићеве научне књиге немају системско уобличење, ни према унапред задатом теоријском кључу, ни према историјском следу, већ садрже Гордићев избор научних студија, огледа, дневничких и мемоарских бележака, онако како се ширило његово критичко интересовање. Међутим, оно што повезује све Гордићеве радове јесте константна истраживачка проблемско-тематска преокупација савременим наслеђем и савременом српском књижевношћу, уз општија питања књижевне критике и теорије. Следећи дихотомију савременост – наслеђе, која је заједнички именитељ свих Гордићевих истраживања, ова књига настоји да допринесе осветљавању именентног критичког система који аутор није сам успоставио. Фокус истраживања стављен је на четири[3] књиге у којима су сабрани жанровски разнолики и тематски разноврсни текстови, објављивани по часописима, научним зборницима и другим публикацијама, у којима је Гордић тумачио и анализовао погледе књижевних критичара, теоретичара и историчара, али и писаца који су се нашли у улози тумача и критичара, попут Растка Петровића, Вељка Петровића, Владана Деснице, Миодрага Павловића, Михаила Лалића, Чедомира Мирковића, Александра Тишме, Љубомира Симовића, Бошка Петровића, Мирослава Јосића Вишњића, Тање Крагујевић и многих других песника и писаца чијих се књижевнокритичких ставова Гордић дотакао макар у дигресијама или узгредицама, како их је сам изражајније називао. Стога ово осветљавање Гордићевог критичког тумачења књижевних текстова, критике критике[4] и есејистике, као и теоријских импликација његове критичке свести, почива на мањем делу његовог богатог опуса, због чега рад нема претензије да изговори завршну реч у погледу теоријских постулата књижевнокритичког деловања једног од наших најзначајнијих савремених тумача књижевности, будући да је такав приступ немогућ без сагледавања целокупног стваралачког контекста (који је једна од кључних речи Гордићевог поимања књижевне критике) и без компарације, како са другим делима из његовог плодног опуса, посебно са тумачењима поезије и књижевном прозом коју је писао, тако и са критичким и књижевним поступцима других савремених књижевних критичара и писаца. Међутим, и одабрани узорак у довољној мери упућује на теоријски скелет који носи надахнуте и опсежне интепретације овог ствараоца „састављеног од више људи”, чији је допринос стварању историје савремене српске књижевности и књижевне критике несумњив.
Иако је сам Гордић у више наврата изнео критику поступка тумачења писца њим самим (премда му ни сам није увек успешно узмицао), аргументација ове студије је, ипак, заснована на откривању експлицитне и имплицитне теоријско-методолошке заснованости Гордићевих критичких преиспитивања књижевних мисли двадесетог века, јер је природа оваквог истраживања нужно представљачка (дескриптивна). Пошавши у Слагању времена од метакритичког приступа који подразумева отворену и оштру критику књижевних погледа и тумачења других аутора, Гордић је помоћу негативних одређења уобличио сопствени критички кредо, да би постепено ослобађао свој стил и нужно памфлетског обележја метакритичког поступка и сложене научне апаратуре, откривајући сопствени стваралачки дар и стварајући свој књижевни избор по сродности и сагласју. На почетку научне каријере Гордић је био свестан непријатне позиције критичара у друштву и није бежао од улоге бескомпромисног борца: „Постоји додуше у нас читав сплет околности које претварају критичара у тескобног дужника, али се управо у превладавању тих обзира потврђује критичка вокација”.[5] Педагошка пракса временом га је довела до чврстог уверења о томе да књижевна критика заправо треба да буде у служби књижевности, а да је добра критика онолико успешна колико је и сама стваралачки чин.
После прве књиге са наглашеним метакритичким обележјима, следили су радови који су били засновани на већ оцртаним теоријским опредељењима, с тим што се ширила листа тзв. повлашћених критичара и стваралаца, чиме је на индиректан начин Гордић стварао сопствену историју српске критичке и књижевне мисли. Уочљиво је померање Гордићевог интересовања са критичара и историчара књижевности на писце и песнике који су у есејистичкој форми истраживали битна питања књижевности и науке о њој. Такође, у временском следу, Гордић је све више откривао своје стваралачко лице, ослобађајући текстове научне апаратуре и дајући предност импресионизму, асоцијативној игри и евокативности, па његови текстови од огледа и студија иду ка скицама и одзивима или пак дневничким и мемоарским белешкама. У каснијим делима, оштрину негативног суда ублажава, чини нам се, дугогодишњи педагошки рад, искуство које учи да су конфронтације напорне и, често, неблаготворне, као и пригодан повод настанка многих записа (што је последица непостојања праве критичке сцене, нестанка дневних критичких осврта, слабе продукције књижевних часописа и њиховог неизвесног опстанка, великог уплива спољашњих чинилаца у креирање књижевног мњења и др.).
[1] Рођен јe 1941. године у Дабрици, у Херцеговини.
[2] Да споменемо најважније награде: за монографију о писцу Бошку Петровићу Примарно и нијанса уручена му је награда Друштва књижевника Војводине (1986), а за научно-педагошки рад награда Културно-просветне заједнице Војводине; за књижевнокритичке текстове обједињене у књизи Профили и ситуације, 2005. године, добио је Награду „Ђорђе Јовановић”, као и Награду „Лаза Костић” на Сајму књига у Новом Саду; књига есеја Размена дарова освојила је Награду „Сретен Марић”, 2007. године; за животно дело, примио је награду Друштва књижевника Војводине, 2006. године; за научне и стручне резултате, награду Министарства за науку Републике Србије, 2005. године.
[3] Слагање времена – Преиспитивање критичких приступа, Матица српска, Библиотека „Данас”, 1983. година; Профили и ситуације – О српској књижевној мисли XX века, „Филип Вишњић”, Београд, 2004; Савременост и наслеђе, „Орфеус”, Нови Сад, 2006. и Критичке разгледнице, Службени гласник, Београд, 2008.
[4] Књига је настала на основу мастер рада „Критика критике у књижевној мисли Славка Гордића”, одбрањеног на Филолошком факултету Универзитета у Београду 2010. године, код ментора проф. др Михајла Пантића. Прилагођавања су незнантна.
[5] Наведено према књизи Слагање времена, Матица српска, 1983.
|
Критика као свест књижевности о себи самој
(одломак)
|
Основне одлике критичког поступка Славка Гордића могу да се сагледају већ и тумачењем наслова и поднаслова (поетика наслова), с тим што наслови сведоче о теоријским константама, док поднаслови откривају књижевнокритички поступак усмерен ка откривању и решавању одређеног интерпретативног аспекта (на пример, однос историје и поезије, теоријске импликације књижевних мисли проучаваних аутора, поетичко-жанровски статус, однос метафизичког и артистичког и сл.). При давању образложења за избор у звање професора емеритуса на Филозофском факултету у Новом Саду, Гордићеве колеге су указале на чињеницу да је он „иновирао нашу књижевнонаучну мисао другачијим терминолошким решењима у вези са жанровским квалификацијама када је реч о појединачним романескним остварењима (предроман, роман, построман, нерегуларни роман, нефикционални роман, експериментални роман), а те своје књижевнотеоријске идеје темељио је на рецентној научној мисли Михаила Бахтина и Леа Шпицера, пре свега, мада су му у видокругу, као облик критичког коментара, били и ставови Албера Тибодоа и Франца Штанцла.”[1] Међутим, посебну вредност у његовом опусу имају текстови о природи и улози књижевне критике у којима је бранио литерарну критику од сувог и сивог академског говора и дискурса спутаног научним терминима. Гордић је творачки импулс, ковибрацију (Жорж Пуле), сатрепет (Станислав Винавер), стваралачку критику и уживљавање (Теодор Липс) поставио на пиједестал критичких приступа књижевности. Отуда и Гордићева методологија и Гордићев стил осцилују између научне апаратуре, с једне стране, коју је као универзитетски професор уважавао по сили прилика, и лирског сензибилитета и књижевноуметничког стила, с друге стране, који одговара профилу овог писца заробљеног у телу критичара.
Гордић размишља и о друштвеном фактору јавности и о моралном фактору у критичком чину, односно, преиспитивању друштвене позиције књижевне критике. Ништа није практичније од добре теорије. То је полазна основа за успешну теорију, а Гордић је уверен да ваљане теорије критике још увек нема, већ да постоји само стално трвење различитих теоријских виђења. Гордић се пита да ли је критика наука или уметност или је нешто између тога:„Је ли критика поглавито суд, опис, тумачење, перифраза дела, информација о делу, дијалог с делом, пуко одређивање контекста делу или нешто много вредније: свест књижевности о себи самој, њена самосвест и ауторегулација?”[2] Да ли је критика, пита се Гордић, као и Карл Сапиро, само „најмање поуздана књижевна уметност, ренегат и покварено дериште књижевности”?
Књига Слагање времена је очигледно теоријски камен-темељац Гордићевих критичких просуђивања. У текстовима сабраним у овој књизи, Гордић преиспитује критичке поступке 20. века, од критичара који су родоначелници нове критике – Јована Скерлића и Богдана Поповића, до својих, и старијих и млађих, савременика (а та листа ће се из књиге у књигу попуњавати новим именима). Иако сагласје, суседство и сродност, као основно полазиште избора, нису апсолутни, јер Гордић уз похвале некој одлици критичког поступка увек проналази и слабост и ману, чињеница да су нечије мисли о књижевности тема Гордићевих просуђивања сама по себи представља доказ значаја истраживаног предмета. Поступак „ред покуде – ред похвале“ почива на педагошкој црти Гордићевог критичког писма, будући да, на трагу познатих, старих теорија, за њега критика није само представљање дела по његовом објављивању, већ и начин да се сугеришу, препоруче корекције и нови правци стварања и тумачења, с циљем успостављања нових, бољих погледа на свет. „Замерке значајном делу, уколико не проистичу из ситничавости, казују жељу да оно кроз могућну дораду и допуну стаса у веће, ваљаније.”[3]
Будући да је већ избором теме одавао признање ауторима, односно сведочио о својим сродствима и сагласјима, Гордић је записима о другима створио својеврсну историју „магистралног тока”[4] српске књижевне сцене – свој имагинарни музеј наше литературе, али и теоријске и критичке мисли о њој, не робујући никаквим помодним аналитичким парадигмама. Снагом онога који зна и коме не треба доказивање, Гордић је ослободио своје перо за оригинално преиспитивање и тумачење књижевних и критичкоесејистичких дела, не бежећи од импресионистичког приступа (на начин који сам тумачи пишући о Мирославу Егерићу), сагласја, „проналажења самога себе у другоме”, уз коришћење научних чињеница само у оној мери која је неопходна да запис добије тежину есејистичког штива. Гордић је експлицитно исказао своје неслагање са оним критичарима који предмет истраживања затрпавају мноштвом термина и имена научника и њихових теоријских система, без суштинске везе са делом, без праве мотивације и аргументације, а све у жељи да докажу сопствену ерудицију. За неке критичаре, као што је на пример Егерић, Гордић је истицао да су „губили на снази кад су се приклањали фактичним или хипотетичним захтевима рашчлањавања, доказивања и уверавања”[5], захтевајући да критичари остану на пољу уметности речи, а не да се повинују унапред задатом дискурсу, нужно сувопарном и напорном. Хвалећи Бранка Поповића као критичара са вокацијом, Гордић је исказао своје „непристајање да се методолошка строгост потврђује и посведочује убогом стилском аскезом, упркос налозима новије критике”. Отуд Гордићеве есеје краси специфичан спој научног приступа и уметничког дара, јер чак и када се бави структуролошким, морфолошким и семантичким склопом анализираног дела, где би се очекивала превласт научне апаратуре, Гордић научне термине образлаже и користи у разбокореној реченици која читаоце плени стилском изражајношћу.
[1] Видети сајт Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, образложење предлога за доделу звања професора емеритуса: http://www.ff.uns.ac.rs/.
[2] Слагање времена, „Невоље с критиком“, стр. 146.
[3] Профили и ситуације, стр. 104.
[4] Михајло Пантић, рецензија, Профили и ситуације, „Филип Вишњић“, Београд, 2004. године (корице књиге).
[5] Слагање времена, стр. 97.
Гордић размишља и о друштвеном фактору јавности и о моралном фактору у критичком чину, односно, преиспитивању друштвене позиције књижевне критике. Ништа није практичније од добре теорије. То је полазна основа за успешну теорију, а Гордић је уверен да ваљане теорије критике још увек нема, већ да постоји само стално трвење различитих теоријских виђења. Гордић се пита да ли је критика наука или уметност или је нешто између тога:„Је ли критика поглавито суд, опис, тумачење, перифраза дела, информација о делу, дијалог с делом, пуко одређивање контекста делу или нешто много вредније: свест књижевности о себи самој, њена самосвест и ауторегулација?”[2] Да ли је критика, пита се Гордић, као и Карл Сапиро, само „најмање поуздана књижевна уметност, ренегат и покварено дериште књижевности”?
Књига Слагање времена је очигледно теоријски камен-темељац Гордићевих критичких просуђивања. У текстовима сабраним у овој књизи, Гордић преиспитује критичке поступке 20. века, од критичара који су родоначелници нове критике – Јована Скерлића и Богдана Поповића, до својих, и старијих и млађих, савременика (а та листа ће се из књиге у књигу попуњавати новим именима). Иако сагласје, суседство и сродност, као основно полазиште избора, нису апсолутни, јер Гордић уз похвале некој одлици критичког поступка увек проналази и слабост и ману, чињеница да су нечије мисли о књижевности тема Гордићевих просуђивања сама по себи представља доказ значаја истраживаног предмета. Поступак „ред покуде – ред похвале“ почива на педагошкој црти Гордићевог критичког писма, будући да, на трагу познатих, старих теорија, за њега критика није само представљање дела по његовом објављивању, већ и начин да се сугеришу, препоруче корекције и нови правци стварања и тумачења, с циљем успостављања нових, бољих погледа на свет. „Замерке значајном делу, уколико не проистичу из ситничавости, казују жељу да оно кроз могућну дораду и допуну стаса у веће, ваљаније.”[3]
Будући да је већ избором теме одавао признање ауторима, односно сведочио о својим сродствима и сагласјима, Гордић је записима о другима створио својеврсну историју „магистралног тока”[4] српске књижевне сцене – свој имагинарни музеј наше литературе, али и теоријске и критичке мисли о њој, не робујући никаквим помодним аналитичким парадигмама. Снагом онога који зна и коме не треба доказивање, Гордић је ослободио своје перо за оригинално преиспитивање и тумачење књижевних и критичкоесејистичких дела, не бежећи од импресионистичког приступа (на начин који сам тумачи пишући о Мирославу Егерићу), сагласја, „проналажења самога себе у другоме”, уз коришћење научних чињеница само у оној мери која је неопходна да запис добије тежину есејистичког штива. Гордић је експлицитно исказао своје неслагање са оним критичарима који предмет истраживања затрпавају мноштвом термина и имена научника и њихових теоријских система, без суштинске везе са делом, без праве мотивације и аргументације, а све у жељи да докажу сопствену ерудицију. За неке критичаре, као што је на пример Егерић, Гордић је истицао да су „губили на снази кад су се приклањали фактичним или хипотетичним захтевима рашчлањавања, доказивања и уверавања”[5], захтевајући да критичари остану на пољу уметности речи, а не да се повинују унапред задатом дискурсу, нужно сувопарном и напорном. Хвалећи Бранка Поповића као критичара са вокацијом, Гордић је исказао своје „непристајање да се методолошка строгост потврђује и посведочује убогом стилском аскезом, упркос налозима новије критике”. Отуд Гордићеве есеје краси специфичан спој научног приступа и уметничког дара, јер чак и када се бави структуролошким, морфолошким и семантичким склопом анализираног дела, где би се очекивала превласт научне апаратуре, Гордић научне термине образлаже и користи у разбокореној реченици која читаоце плени стилском изражајношћу.
[1] Видети сајт Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, образложење предлога за доделу звања професора емеритуса: http://www.ff.uns.ac.rs/.
[2] Слагање времена, „Невоље с критиком“, стр. 146.
[3] Профили и ситуације, стр. 104.
[4] Михајло Пантић, рецензија, Профили и ситуације, „Филип Вишњић“, Београд, 2004. године (корице књиге).
[5] Слагање времена, стр. 97.
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности,
филолог српског језика и књижевности – мастер
професор српског језика и књижевности,
филолог српског језика и књижевности – мастер
Осврт на критичка сагласја Данијеле Ковачевић Микић
|
Осврт на критичка сагласја
Данијеле Ковачевић Микић
Сања Стојадиновић,
професор српског језика и књижевности |
Наглашавајући како је Славка Гордића нарочито интересовао проблем читања и читаоца, као и понављањем профетског цитата Милоша Црњанског („Нема ко да чита песме”), Данијела Ковачевић Микић се у својој књизи интуитивно, али и са дубоким разумевањем савремених прилика у српској књижевности, дотакла и проблема смисла, постанка и опстанка сопственог књижевног првенца: коме је, осим малом броју посвећеника, намењена ова књига, настала у времену за које је неко, заједљиво и не без основа, приметио да има више писаца него читалаца? „Критичка (не)сагласја Славка Гордића” нису обухватила сав богати опус Славка Гордића и стога ова књига не претендује да представи и у целини осветли послеништво једног од најзначајнијих српских књижевних критичара последње четвртине двадесетог и почетка двадесет првог века. Ипак, одабрана четири дела („Слагање времена –Преиспитивање критичких приступа”, „Профили и ситуације – О српској књижевној мисли двадесетог века”, „Савременост и наслеђе” и „Критичке разгледнице”) не могу се сматрати случајним узорком, већ су изабрана тако да осветле најзначајније аспекте Гордићевих осврта на српску књижевност. Већ сам наслов ове студије, настале на последипломским студијама под будним оком ментора проф. др Михајла Пантића, упућује на (све)присутне крајности и потребу да се оне правазиђу синтезом након подробне анализе, што је била тежња како Славка Гордића, тако и аутора ове студије. (Наслови су, иначе, битни и у стваралаштву Славка Гордића јер указују на теоријске константе.) На самом почетку свог истраживања Д. Ковачевић Микић указује на намеру да се представљењем пре но вредновањем одабраних дела Славка Гордића открије и прикаже иманентни критички систем, присутан, али не и експлицитно успостављен од стране самог Гордића. Најпре подвлачи константе и најбитније одлике његових радова, указујући на значај наслова и поднаслова, употребу аутентичних термина и присуство књижевноуметничког уместо строгог научног стила, на чест импресионистички приступ предметима истраживања упркос одличном познавању науке о књижевности, као и на промишљања о моралном чиниоцу у критици, поступак назван „ред покуде – ред похвале”, полемику са књижевним теоријама двадесетог века и несклоност цитирању и парафразирању. Наглашавајући оно што је битно и износећи овлашно изнете ставове Славка Гордића о другим критичарима, истиче све оно што га чини аутентичном и пажње вредном, особеном фигуром српске књижевне критике. Д. Ковачевић Микић као тежишне тачке критичке мисли Славка Гордића издваја: услов да критика буде стваралачка и откривалачка, однос савременог стваралаштва и традиције, контекстуализацију дела, потребу да предмет интерпретације буду књижевна техника, типолошки идентитет и стил, као и склоност да интерпретацију базира на паровима уочаваним по принципу сличности или супротности. На крају, не заобилази ни значајну чињеницу да је Гордић зазирао од тумачења писца „њим самим”, иако је и сам повремено подлегао овом приступу.
У поглављу Српска књижевна мисао XX века Данијела Ковачевић Микић је детаљно анализирала Гордићево поимање рада и деловања оних критичара које је издвојио као припаднике магистралног тока српске књижевнекритике, ненаметљиво поредећи однос њихових метода и погледа са схватањима самог Гордића. И као што је и код Гордића уочљиво да је признавао значај свих оних о којима је писао самим тим што их је одабрао за предмет својих разматрања, тако је и у освртима Данијеле Ковачевић Микић евидентно да иза јасне научне анализе и дескрипције стоји став, танано вредновање рада једног софистицираног критичара, одабраног по њеној сопственој склоности да на српској културној сцени праведно издвоји из масовне продукције оно што је значајно и aутентично. И у томе се назире одговор на питање с почетка ове белешке коме је намењена ова књига: свима онима који, и ван кругова посвећених, жуде да знају, теже да разумеју, чезну да препознају и задрже систем вредности заснован на етичком и естетичком начелу.
У поглављу Српска књижевна мисао XX века Данијела Ковачевић Микић је детаљно анализирала Гордићево поимање рада и деловања оних критичара које је издвојио као припаднике магистралног тока српске књижевнекритике, ненаметљиво поредећи однос њихових метода и погледа са схватањима самог Гордића. И као што је и код Гордића уочљиво да је признавао значај свих оних о којима је писао самим тим што их је одабрао за предмет својих разматрања, тако је и у освртима Данијеле Ковачевић Микић евидентно да иза јасне научне анализе и дескрипције стоји став, танано вредновање рада једног софистицираног критичара, одабраног по њеној сопственој склоности да на српској културној сцени праведно издвоји из масовне продукције оно што је значајно и aутентично. И у томе се назире одговор на питање с почетка ове белешке коме је намењена ова књига: свима онима који, и ван кругова посвећених, жуде да знају, теже да разумеју, чезну да препознају и задрже систем вредности заснован на етичком и естетичком начелу.
|
Данијела Ковачевић Микић,
мастер компаративне књижевности 
__________________________
__________________________
|
Данијела Ковачевић Микић,
мастер компаративне књижевности |
Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер
Критичка (не)сагласја Славка Гордића – мр Данијела Ковачевић Микић
|
- Јованка Живановић, књижевник | Чачак, Србија | 19. јул 2014.
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга | Србија | 19. јул 2014.
- Вера Новаковић, економиста | Београд, Србија | 19. јул 2014.
- Тања Вуковић, новинар | Чачак, Србија | 19. јул 2014.
- Дијана Вуруна | Градишка, Република Српска, Босна и Херцеговина | 19. јул 2014.
- мр Рада Каранац, политиколог | Чачак, Србија | 19. јул 2014.
- Даринка Ковачевић, филолог | Београд, Србија | 19. јул 2014.
- Љиљана Рељић, психолог | Ваљево, Србија | 19. јул 2014.
- Олга Јованчићевић, филолог | Ужице, Србија | 19. јул 2014.
- Ружа Микић | Градишка, Република Српска, Босна и Херцеговина | 19. јул 2014.
|
Words & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Literary criticism: Sanja Stojadinovic
All rights reserved 2014. Copyright © Sanja Stojadinovic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 19, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
Literary criticism: Sanja Stojadinovic
All rights reserved 2014. Copyright © Sanja Stojadinovic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 19, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
