Кишно јутро или: Како настаје прича, само ако је препознате – проф. Драги Ивић
|
Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
|
Кишно јутро или: како настаје прича,
само ако је препознате
Напомена:
У овој цртици ништа није измишљено, нити је плод пишчеве маште. За све детаље побринуо се најмаштовитији писац – Господин Живот. По обичају. Мени је остало да то само приметим и опишем. Само. Може бити да се тако и разликују писци – по могућности да препознају књижевне тренутке у свакодневном животу, али оставимо ту дисертацију о даровитима и онима који то нису за неку другу прилику. Разлог је једноставан: знам много тзв. књижевника који никада не би могли да смисле овакав догађај, нити да га препознају, због тога што им нико није рекао да немају основно богатство у себи – таленат. Моје нескромно „ја” сматра да га има, стога ево и те упечатљиве и, од речи до речи, тачне приче, односно тачног описа наведеног доживљаја. Кренуо сам нешто после седам сати на посао и то, мимо обичаја, пешице. Да сам био на бициклу, забавио бих се избегавањем бахатих аутомобилиста који, као за инат, додају гас на местима где су највеће баре и где има највише пролазника, па не бих приметио разлог ове приче. Дакле, што је сигурно – сигурно је. Ићи ћу „сувом” страном улице, оном на којој нема бара, и стићи ћу безбедно. Досадно пешачење, али безбедно. Није мала ствар стићи сув (и чист) сада на посао. Јутро је, наравно, било суморно, онакво какво може да буде када се спусти оловносиво небо без икакве намере да се разведри и учини дан бар мало светлијим. С таквим мислима сам и ја кренуо у нови радни дан, кад ми ништа друго није преостало. Да сам на правој страни, уверио сам се већ после неколико корака. На двадесетак метара од мене било је паркирано возило – ситроен караван. Задња врата су била отворена, а возач, окренут леђима, жустро је размахивао секиром (?!), лупајући по патосу гепека! Личило је то на домаћинско цепање дрва у врло скупој верзији, јер су кола, већ на први поглед, била нова. Пришао сам, хтео – не хтео, јер ме је пут водио туда, и имао сам шта да видим: човек је упорно покушавао да мотиком исече пластичну дволитарску флашу, вероватно да би пресуо гориво из једног канистера који се налазио поред његових ногу. Наравно, пластика као пластика: при сваком ударцу курвински би се увила и онда, брже-боље, весело вратила у пређашњи положај, не марећи за силину удараца, нити клетве возача. А клетве су падале као киша и разјрарени човек скидао је са неба, поред наречене кише, све звезде, Бога, сунце, жену што му је узела маказе (!) из гепека... и појачавао ударце. Тенденција је била да пробије под гепека, само ако настави том снагом. Застао сам и погледао га. Он ми је унезверено узвратио поглед, застао мало посрамљен и као олакшавајуће оправдање наставио да куне жену због маказа, да ређа по списку фамилији и канистеру, и продавцу на пумпи, и левку који је изгубио... Прекинуо сам га и рекао: „Пријатељу, могу ли да ти помогнем?”. Одговор је уследио, наравно сместа, и преточен у речи, ако изоставим стењање и неартикулисане звуке, гласио: „Пусти ме бре у п...у материну...”. Онда сам ја извадио скалпел који сам (рекао бих случајно) понео да вратим у канцеларију, одакле сам га у петак, рекао бих случајно, понео. Трансформацију израза лица дотичног несрећника не би могао да понови ниједан оскаровац! Дохватио је скалпел као дављеник уже и једним потезом исекао флашу као да је целог живота то радио! Поштено говорећи, после оне тупе мотике, све испод таквог реза било би брука, па му се нисам превише ни дивио. Само сам га задовољно гледао како сија од среће док испробава новонастали „левак”. Онда се тргао, сетивши се да ја стрпљиво чекам свој скалпел (хајде да му га баш не поклоним, било би то превише добрих дела за ово доба дана), пружио ми скалпел захваљујући се тако искрено како се није, ваљда, ни у цркви захваљивао. Уз моје благо и скромно: „Молим, драго ми је да сам Вам помогао”, кренуо сам, а онда ме је он зауставио: „Пријатељу, не рече како се зовеш?”. Представио сам се, на шта је он раздрагано рекао: „Запамтићу! Не зовеш се ти џаба тако”. Добро кад није обећао да ће ми упалити свећу (кад дође време, наравно) или тако нешто. С обзиром на то како Срби умеју да буду незахвални, ово је невероватан напредак. Ето, дакле, те приче, од речи до речи. Ништа, како рекох, нисам морао да измишљам. Све се наместило, такорећи, само. Или само тако изгледа. |
Један сасвим обичан, кишни дан,
на Пионирском тргу, у Пожаревцу Рећи нешто о овом албуму? Хм... овде стварно вреди употребити ону освешталу фразу да слика говори више од хиљаду речи. Сваке године се нешто овде копа, дотерује, сређује... Узалудан посао, изгледа, јер је овде, откад је света и века, била бара. Са бамбусима, жабама, шипражјем и свим што уз то иде. Тако му је то... О томе како ко прелази овај „трг” нека сам приповеда... Подвиг је у питању, свакако, под условом да немате рибарске чизме. А немате, најчешће...
__________________________
__________________________
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 5, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 5, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.