· Првослав Вујчић са ћеркицом и куцом поред Онтарија ·
|
Урбани књижевни круг (УКК) је
књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике
широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади,
Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори,
Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији,
Француској, Израелу – и наставља са експанзијом.
|
- Кали – мср Првослав Вујчић
- „Лојалнији пријатељ од човека, јача и постојанија од свих бул-теријера, брза као живот у заједничком трчању, успорена као најлепша песма кад би прилегли да се одморимо. Умела је, као ниједна до тада, да буде кловн кад је тихо, озбиљна кад је густо. Умела је да покаже. Умела је да је волим као она мене. Умела је да живи. Умела је и да оде као што је живела.” – Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности, српски и канадски књижевник келтског порекла, оснивач Урбаног књижевног круга.
|
|
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности |
Кали
Њени родитељи,
које сам веома добро познавао из
комшилука, тврдили су да су јој дали име
по далеком, сунчаном и бајковитом граду
Кали, који је свима нама, у времену
сазревања без интернета, био непознат.
Јутрос, после толико година и у сасвим другом веку, нежним додиром пробудио сам свој никада искључен компјутер, и на његовом широком и насмејаном лицу угледао незатворену веб-страницу са сликом лепе младе жене са четири руке. Босоногим десним стопалом стојећи на бујним грудима сексепилне девојке поред које се уздизала запалацала змија, богиња Кали држала је у једној руци мач, у другој трозубац, у трећој одсечену главу, а у четвртој посуду за крв и, вероватно, концентрисана на то што ради, није обраћала пажњу на змију која ју је при усправљању фиксирала неприкосновено поседничким погледом. Кроз расањени монитор, сањива јава прескочила је моје сновима дрогиране дланове испружене испред рођених груди раскриљених у ортодоксно одбрамбеној пози, сличнијој тегљењу и протезању мишића при класичној куповини времена, код одлучивања о начину на који ћу одреаговати на неочекивани одбљесак сунца на змијском језику у пуној снази испред лепе богиње Кали и младе девојке под њом. Пријатна језа прострујала ми је кроз вене и погурала крв кроз рефлексно стегнути врат. Рецептори адреналина потпалили су петарде у делу мозга у коме чувам ускладиштена сећања међу којима је и моја Кали. Сузе су се затрчале да искоче кроз разбијене долине напуклих зеница у давно заборављеном страху од експлозија осећања, да би се залеђене у кристалима подсвести, на велико разочарање човека у мени, још брже враћале у само њима знане дубине, које су им већ деценијама добро чувано и проверено склониште од злог – прикривеног над степеништем доброг и од злих – прикривених у мраку добрих.
Када сам у наручју унео медену и милу Кали преко прага Стишке улице број 26, мој добри тата Селе је с прочеља трпезаријског астала, који се јасно видео из великог предсобља, бацио малени благи поглед преко полуспуштених црно-белих наочара, настављајући потом да чита вести без свести, од позади, широко осмехнут кроз сенку тишине. Сестра Милена је излетела из широког предсобља стежући у розе песницама дречави капутић који није стигла да обуче и, могу се заклети, чак и данас, после ужасно много протеклог времена изворно пошкропљеног лековитим урином, да чујем њен запиштали глас: „Кретену један!” Моја мати Нада, вољени предавач и култни педагог за широке народне масе, само је кроз своје лепе и крупне усне, које би по неписаном правилу поружнеле до бола кад год би их стиснула, процедила: „Заносиљко једна”.
Знаковима поред токова валовитих и крволочних река подсвести или пуком случајношћу, Кали (богиња) је женски род речи „кала” која на санскриту значи „време”. Услед тога њено име се најчешће преводи као „Мајка Времена” или „Она која троши време”. Чак и да „мајчинство над временом” има неку далеку везу с мојом Кали чији корени немају никаквих додирних тачака са значењем речи „кала” у народној етимологији мени непознатог богињиног народа, и кад бих се уз помоћ тог „мајчинства” времепловом вратио у предсобље Стишке улице број 26, не бих се данас могао сетити да ли сам изговорио или задржао у себи: „Мајко моја мила, кад би само знала... ”
Моја Кали, била је снежнобела у лицу. Златне длаке прошаране светлобраон длачицама чиниле су је, и споља, онаквом каква је изнутра, моћном кучком дамских манира у женственом паковању. Очи си јој биле благо укошене и троугласте, с погледом који зрачи смерност и благост, као у неке модерне гејше што залива господарев врт засађен расплинуто просипаним егом изнад целог света. Тело јој је било чврсто као глатки камен обљубљен жестоким водопадом. Лојалнији пријатељ од човека, јача и постојанија од свих бул-теријера, брза као живот у заједничком трчању, успорена као најлепша песма кад би прилегли да се одморимо. Умела је, као ниједна до тада, да буде кловн кад је тихо, озбиљна кад је густо. Умела је да покаже. Умела је да је волим као она мене. Умела је да живи.
Умела је и да оде као што је живела. Ни сам више не знам колико пута сам се питао да ли је намерно скочила испред мене или је сасвим случајно искочила у само нама знаној игрици заобилажења у трку. Ударац у Калину главу био је толико ужасно силовит да је предњи браник захукталог „југа” одлетео на другу страну од хаубе. Ауто је потом у делићу секунде прелетео пешачку стазу, пробио високу дрвену ограду и насадио се на бетонску чесму у комшијском дворишту, тик испред куће. Те 1984. године, кроз отворена врата проклетог „југа” без регистарских таблица, београдска „Сломљена стакла” загрмела су са својом хит песмом „Усијани плочници”, баш у моменту кад сам се луд од боли бацио преко крвавог браника на пијаног возача у униформи, који ме је свом снагом ударио пендреком у главу...
Гледала ме је моја Кали, погледом који никад нисам видео у људским очима, у остатку црнила дана и целе ноћи, потпуно свесна, без иједне речи, да одлази.
Дрхтао сам у сузама за њом, три дана, а онда се усправио бултеријерски поносно. Сазнао сам му име и презиме, да је чувар у Забели код Пожаревца, адресу, број телефона, све. Чекао сам га три године, а да Кали у три заустављена дана никада нисам из себе испратио.
Моја Кали, била је...
Јутрос, после толико година и у сасвим другом веку, нежним додиром пробудио сам свој никада искључен компјутер, и на његовом широком и насмејаном лицу угледао незатворену веб-страницу са сликом лепе младе жене са четири руке. Босоногим десним стопалом стојећи на бујним грудима сексепилне девојке поред које се уздизала запалацала змија, богиња Кали држала је у једној руци мач, у другој трозубац, у трећој одсечену главу, а у четвртој посуду за крв и, вероватно, концентрисана на то што ради, није обраћала пажњу на змију која ју је при усправљању фиксирала неприкосновено поседничким погледом. Кроз расањени монитор, сањива јава прескочила је моје сновима дрогиране дланове испружене испред рођених груди раскриљених у ортодоксно одбрамбеној пози, сличнијој тегљењу и протезању мишића при класичној куповини времена, код одлучивања о начину на који ћу одреаговати на неочекивани одбљесак сунца на змијском језику у пуној снази испред лепе богиње Кали и младе девојке под њом. Пријатна језа прострујала ми је кроз вене и погурала крв кроз рефлексно стегнути врат. Рецептори адреналина потпалили су петарде у делу мозга у коме чувам ускладиштена сећања међу којима је и моја Кали. Сузе су се затрчале да искоче кроз разбијене долине напуклих зеница у давно заборављеном страху од експлозија осећања, да би се залеђене у кристалима подсвести, на велико разочарање човека у мени, још брже враћале у само њима знане дубине, које су им већ деценијама добро чувано и проверено склониште од злог – прикривеног над степеништем доброг и од злих – прикривених у мраку добрих.
Када сам у наручју унео медену и милу Кали преко прага Стишке улице број 26, мој добри тата Селе је с прочеља трпезаријског астала, који се јасно видео из великог предсобља, бацио малени благи поглед преко полуспуштених црно-белих наочара, настављајући потом да чита вести без свести, од позади, широко осмехнут кроз сенку тишине. Сестра Милена је излетела из широког предсобља стежући у розе песницама дречави капутић који није стигла да обуче и, могу се заклети, чак и данас, после ужасно много протеклог времена изворно пошкропљеног лековитим урином, да чујем њен запиштали глас: „Кретену један!” Моја мати Нада, вољени предавач и култни педагог за широке народне масе, само је кроз своје лепе и крупне усне, које би по неписаном правилу поружнеле до бола кад год би их стиснула, процедила: „Заносиљко једна”.
Знаковима поред токова валовитих и крволочних река подсвести или пуком случајношћу, Кали (богиња) је женски род речи „кала” која на санскриту значи „време”. Услед тога њено име се најчешће преводи као „Мајка Времена” или „Она која троши време”. Чак и да „мајчинство над временом” има неку далеку везу с мојом Кали чији корени немају никаквих додирних тачака са значењем речи „кала” у народној етимологији мени непознатог богињиног народа, и кад бих се уз помоћ тог „мајчинства” времепловом вратио у предсобље Стишке улице број 26, не бих се данас могао сетити да ли сам изговорио или задржао у себи: „Мајко моја мила, кад би само знала... ”
Моја Кали, била је снежнобела у лицу. Златне длаке прошаране светлобраон длачицама чиниле су је, и споља, онаквом каква је изнутра, моћном кучком дамских манира у женственом паковању. Очи си јој биле благо укошене и троугласте, с погледом који зрачи смерност и благост, као у неке модерне гејше што залива господарев врт засађен расплинуто просипаним егом изнад целог света. Тело јој је било чврсто као глатки камен обљубљен жестоким водопадом. Лојалнији пријатељ од човека, јача и постојанија од свих бул-теријера, брза као живот у заједничком трчању, успорена као најлепша песма кад би прилегли да се одморимо. Умела је, као ниједна до тада, да буде кловн кад је тихо, озбиљна кад је густо. Умела је да покаже. Умела је да је волим као она мене. Умела је да живи.
Умела је и да оде као што је живела. Ни сам више не знам колико пута сам се питао да ли је намерно скочила испред мене или је сасвим случајно искочила у само нама знаној игрици заобилажења у трку. Ударац у Калину главу био је толико ужасно силовит да је предњи браник захукталог „југа” одлетео на другу страну од хаубе. Ауто је потом у делићу секунде прелетео пешачку стазу, пробио високу дрвену ограду и насадио се на бетонску чесму у комшијском дворишту, тик испред куће. Те 1984. године, кроз отворена врата проклетог „југа” без регистарских таблица, београдска „Сломљена стакла” загрмела су са својом хит песмом „Усијани плочници”, баш у моменту кад сам се луд од боли бацио преко крвавог браника на пијаног возача у униформи, који ме је свом снагом ударио пендреком у главу...
Гледала ме је моја Кали, погледом који никад нисам видео у људским очима, у остатку црнила дана и целе ноћи, потпуно свесна, без иједне речи, да одлази.
Дрхтао сам у сузама за њом, три дана, а онда се усправио бултеријерски поносно. Сазнао сам му име и презиме, да је чувар у Забели код Пожаревца, адресу, број телефона, све. Чекао сам га три године, а да Кали у три заустављена дана никада нисам из себе испратио.
Моја Кали, била је...
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
мастер компаративне књижевности
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
|
- Circle UBC® – an online magazine of applied literature and traditional arts – of the Urban Book Circle®
|
|
Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности,
српски и канадски књижевник келтског порекла, оснивач Урбаног књижевног круга |
Канадски новинар Ђурађ Вујчић режирао је кратки филм „Васкрсла светла”
– по истоименој песми свог оца Првослава Вујчића, српског и канадског
књижевника келтског порекла – користећи исечак из свог кратког филма
„Resurrected Lights”.
Књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Васкрсла светла” у Торонту.
Аутор
Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности и проф. Сања
Крстоношић говоре Вујчићеву поезију, а песму пева Сара Слин, ауторова
комшинка.
Аутор Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности и проф. Сања Крстоношић казују делове из књиге „Повратници” Првослава Вујчића.
Песма из две књиге Првослава Вујчића – „Repatriates” (на енглеском језику, 2013) и „Повратници” (на српском језику, 2014), издавач „UBC Canada Press”.
На
платоу испред Скупштине града Торонта, 2008. године, књижевник
Првослав Вујчић говори о Србији пред неколико хиљада Канађана.
Књижевници Душко Радовић и Првослав Вујчић говоре о Фудбалском клубу Партизан. Видео је припремио канадски новинар Ђурађ Вујчић, председник Фан-клуба „Gravediggers Toronto 1987” (изданак треће генерације „гробара” у породици Вујчић), син књижевника Првослава Вујчића, оснивача Фан-клуба „Gravediggers Toronto 1987” и унук пилота Јефрема Вујчића, првог „гробара” у породици Вујчић.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју поезију.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Рађање старих корена”.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Старац и мост”.
Радио Нови Сад – књижевник Првослав Вујчић говори своју песму „Корак душе”.
Првослав, син Јефрема Вујчића и потомак Теуторигоса, вође Скордиска, подиже овај поетски споменик у славу Белисами и Беленусу.
Интервју са проф. Иреном Милетић, лингвистом и песником – аутор интервјуа: Првослав Вујчић.
Мисли – др Ане Тасић, театролога и позоришног критичара – о позоришту; приредио: Првослав Вујчић.
Аутор песме: Рабиндранат Тагор – превео и препевао, 1977: Првослав Вујчић.
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer)
– пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима
држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене
књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга,
задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не
објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот,
увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног
књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву
претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или
било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на
друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема
никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и
њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца
изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000
појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали
и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику –
и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note:
The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views
posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban
Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize
those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please
note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Кали – мср Првослав Вујчић
|
|
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга | Чачак, Србија | 14. јануар 2015.
|
· Column & Photographs: Prvoslav Vujcic / All rights reserved 2015. Copyright © Prvoslav Vujcic ·
· Prvoslav Vujcic – photo by Djuradj Vujcic / All rights reserved 2015. Copyright © Djuradj Vujcic ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on January 14, 2015.
Published by Urban Book Circle on January 13, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
