Како је разарана српска књижевна сцена, или: страх од летења на српски начин
Дуго сам у књижевном животу бавећи се издаваштвом, штампом, организацијом промоција, књижевних вечери, итд. Нагледао сам се свега и свачега: набеђених писаца, дрских скрибомана, фолираната и блефера, безочних акрибичара који су сваку своју правописну рупу у знању проглашавали „песничком слободом”, итд, итд... Извесно време, крајем седамдесетих, налазио сам се у најужем руководству Књижевне омладине Србије наивно мислећи да ћу бити од неке користи; довољно дуго да ми се згади тај свет, свет самољубивих, полуписмених кланова, земљака, „ја-теби-ти-мени” награда, лукративних типуса који су, бежећи од стада, мотике или, једноставно, рада, тражили своје ухљебљење и синекуру у тада богатом и обимном књижевном животу. Генератор тог лажног књижевног живота (сазданом на клановима) био је УКС и чувена „Француска седам”. Наравно, тај „књижевни живот” даље се „гранао” по кликама око часописа, издавачких кућа, сталних и вечитих жирија, „већа стараца” код којих се по неколико година унапред знало ко ће добити (а ко никада неће) неку књижевну награду.
Такав књижевни полусвет, жилав, осоран и безобразан, изродио је преко 200 књижевних награда у нашој земљи. Упоредо с тим наградама створен је и свет професионалних ловаца на награде , тако да ја знам бар тридесетак „књижевника” који су, градећи филигранску мрежу веза, протекција и узајамног награђивања, у својој биографији накупили више награда него читалаца.
Упоредо с њима рађао се и свет јефтине књижевности. Оно што су пре рата били Мирјам или Марија Јурић, ових година заузеле су „домаћице” типа Љиљана Ђуровић. Суноврат је још већи када се погледа на нову, само за нас типичну врсту – „трафика издаваштво”. Данас буквално свако, ко је стекао какво-такво име на јавној позорници, може да напише књигу и да је продаје на киосцима; тако сада наслови типа „Година прође, дан никад” и слични, већ служе за урбане поштапалице и зезање (година прође, „Мала невеста” никада). У односу на њих, једини наш „булеварски” писац, Момо Капор, делује као класицистичка громада и гигант.
Како нам се то догодило? Као и све друго! Са суновратом једне државе уследио је и суноврат културних вредности – и обратно: сав талог и шљам који се налазио тамо где му је и било место (на дну септичке јаме), неометано је похитао на јавну сцену, па сада можемо да се „похвалимо” непорецивим, срамотним чињеницама да је извесна Житорађанка на Ушћу окупљала више људи него неки хуманитарни концерти, да је Дино-имитатор-Мерлин „пунио” двапут Арену, да на киосцима неке новокомпоноване новинарке с лакоћом продају по стотинак хиљада примерака својих „сећања”, итд, итд...
Постоји још један, веома важан, технички разлог што је то тако. Захваљујући компјутеру и деск тејбл паблишменту, дошло је до више него драматичног појефтињења штампарских трошкова. Оно што је раније био сан и врхунац једног ствараоца (штампа књиге), данас је рутинска ствар и може се, уз мало напора и знања (и врло мало пара) извести у „домаћој радиности”. Имам познаника који је до сада тако објавио шеснаест књига поезије (!!!) и нема намеру да се заустави. Наравно, ту поезију, сем њега, не чита нико, али он уредно бележи своју статистику.
Ситуација јесте црна, и готово непоправљива.
Шта је, међутим, охрабрујуће?
Споменуо сам вишегодишње искуство и навео лоше примере које сам срео. Сретао сам, на сву срећу, и супротне примере: дивне, мирне, спокојне ствараоце, упорне и стрпљиве, свесне својих вредности, али и суровости времена у коме су се дохватили писања. Посматратрајући њихово предано и талентовано стваралаштво, а имајући у виду ону полуписмену хорду „књижевника” о којој сам већ нешто написао, уверио сам се да је највећи облик јаловости – скрибоманија. На срећу, талентовани са њом проблема немају јер се њихов дар не може сакрити никаквим тиражима, наградама и гомилањем наслова. Чак и да ту врсту неправде доживе, чека их врховни судија – Његово Величанство Господин Време. Оно, време, све стави на своје место и свему да тачну оцену. Само треба веровати у себе и бити стрпљив, а правим ствараоцима то не мањка. За разлику од набеђених књижевника, они не морају да страхују за свој таленат јер је он дар божји... а то нико не може да узме.
Увек је био мали број оних који су се могли одржати на свом путу. Зашто? Одговор је, најсажетије речено, врло једноставан: на висинама се не лети у јату. Само прави ствараоци немају „страх од летења” и знају суштину и вредности речи као што су одрицање, жртвовање и посвећеност.
проф. Драги Ивић
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Дуго сам у књижевном животу бавећи се издаваштвом, штампом, организацијом промоција, књижевних вечери, итд. Нагледао сам се свега и свачега: набеђених писаца, дрских скрибомана, фолираната и блефера, безочних акрибичара који су сваку своју правописну рупу у знању проглашавали „песничком слободом”, итд, итд... Извесно време, крајем седамдесетих, налазио сам се у најужем руководству Књижевне омладине Србије наивно мислећи да ћу бити од неке користи; довољно дуго да ми се згади тај свет, свет самољубивих, полуписмених кланова, земљака, „ја-теби-ти-мени” награда, лукративних типуса који су, бежећи од стада, мотике или, једноставно, рада, тражили своје ухљебљење и синекуру у тада богатом и обимном књижевном животу. Генератор тог лажног књижевног живота (сазданом на клановима) био је УКС и чувена „Француска седам”. Наравно, тај „књижевни живот” даље се „гранао” по кликама око часописа, издавачких кућа, сталних и вечитих жирија, „већа стараца” код којих се по неколико година унапред знало ко ће добити (а ко никада неће) неку књижевну награду.
Такав књижевни полусвет, жилав, осоран и безобразан, изродио је преко 200 књижевних награда у нашој земљи. Упоредо с тим наградама створен је и свет професионалних ловаца на награде , тако да ја знам бар тридесетак „књижевника” који су, градећи филигранску мрежу веза, протекција и узајамног награђивања, у својој биографији накупили више награда него читалаца.
Упоредо с њима рађао се и свет јефтине књижевности. Оно што су пре рата били Мирјам или Марија Јурић, ових година заузеле су „домаћице” типа Љиљана Ђуровић. Суноврат је још већи када се погледа на нову, само за нас типичну врсту – „трафика издаваштво”. Данас буквално свако, ко је стекао какво-такво име на јавној позорници, може да напише књигу и да је продаје на киосцима; тако сада наслови типа „Година прође, дан никад” и слични, већ служе за урбане поштапалице и зезање (година прође, „Мала невеста” никада). У односу на њих, једини наш „булеварски” писац, Момо Капор, делује као класицистичка громада и гигант.
Како нам се то догодило? Као и све друго! Са суновратом једне државе уследио је и суноврат културних вредности – и обратно: сав талог и шљам који се налазио тамо где му је и било место (на дну септичке јаме), неометано је похитао на јавну сцену, па сада можемо да се „похвалимо” непорецивим, срамотним чињеницама да је извесна Житорађанка на Ушћу окупљала више људи него неки хуманитарни концерти, да је Дино-имитатор-Мерлин „пунио” двапут Арену, да на киосцима неке новокомпоноване новинарке с лакоћом продају по стотинак хиљада примерака својих „сећања”, итд, итд...
Постоји још један, веома важан, технички разлог што је то тако. Захваљујући компјутеру и деск тејбл паблишменту, дошло је до више него драматичног појефтињења штампарских трошкова. Оно што је раније био сан и врхунац једног ствараоца (штампа књиге), данас је рутинска ствар и може се, уз мало напора и знања (и врло мало пара) извести у „домаћој радиности”. Имам познаника који је до сада тако објавио шеснаест књига поезије (!!!) и нема намеру да се заустави. Наравно, ту поезију, сем њега, не чита нико, али он уредно бележи своју статистику.
Ситуација јесте црна, и готово непоправљива.
Шта је, међутим, охрабрујуће?
Споменуо сам вишегодишње искуство и навео лоше примере које сам срео. Сретао сам, на сву срећу, и супротне примере: дивне, мирне, спокојне ствараоце, упорне и стрпљиве, свесне својих вредности, али и суровости времена у коме су се дохватили писања. Посматратрајући њихово предано и талентовано стваралаштво, а имајући у виду ону полуписмену хорду „књижевника” о којој сам већ нешто написао, уверио сам се да је највећи облик јаловости – скрибоманија. На срећу, талентовани са њом проблема немају јер се њихов дар не може сакрити никаквим тиражима, наградама и гомилањем наслова. Чак и да ту врсту неправде доживе, чека их врховни судија – Његово Величанство Господин Време. Оно, време, све стави на своје место и свему да тачну оцену. Само треба веровати у себе и бити стрпљив, а правим ствараоцима то не мањка. За разлику од набеђених књижевника, они не морају да страхују за свој таленат јер је он дар божји... а то нико не може да узме.
Увек је био мали број оних који су се могли одржати на свом путу. Зашто? Одговор је, најсажетије речено, врло једноставан: на висинама се не лети у јату. Само прави ствараоци немају „страх од летења” и знају суштину и вредности речи као што су одрицање, жртвовање и посвећеност.
проф. Драги Ивић
__________________________
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Prof. Dragi Ivic
All rights reserved 2013. Copyright © Dragi Ivic
Published by Urban Book Circle on July 22, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Dragi Ivic
Published by Urban Book Circle on July 22, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
