Oбоје смо сели на уску дрвену платформу на врху торња скеле и рукама додиривали, можда по први пут после самих сликара из тринаестог века, испуцали малтер фреске Христа Пантократора у куполи храма...
|
Испуцали малтер фреске
Како Њој, тако и мени
Београд, Србија, 5.11.2013.
Данас је на РТС-у (у 11.22 пре подне) приказана друга епизода (живопис манастира) моје филмске трилогије о Високим Дечанима. Нажалост, сазнао сам за то сасвим случајно, непосредно пре приказивања.
Вероватно је јуче приказана прва епизода (архитектура и историја манастира) овог малог серијала који сам режирао пре више од 20 година. А сутра ће бити приказана, по тој логици, она трећа, завршна епизода (манастирска ризница).
Тако чудно ми изгледа овакво гледање, са овако великом временском дистанцом нечега што сам припремао и режирао са истинским заносом и стварном преданошћу – као релативно млад редитељ.
Сваки кадар ми је будио успомене на доживљаје са снимања и монтаже: на људску топлину монтажерке Неве Хабић и њену невероватну добронамерност показану према мени; на све визуелне експерименте рађене специјално за ту прилику са Зораном Синђелићем, директором фотографије; на дуге и амбициозне договоре око употребе музике са композитором Зораном Христићем; на оне чудне сате проведене високо горе – на скелама (на висини од преко 30 метара) што су висиле онако чудно бачене у вис, без икаквог обезбеђења – са сада покојном Горданом Бабић, сценаристкињом, сигурно највећим ауторитетом за средњовековну историју српске уметности и, посебно, за Дечане (обоје смо сели на уску дрвену платформу на врху торња скеле и рукама додиривали, можда по први пут после самих сликара из тринаестог века, испуцали малтер фреске Христа Пантократора у куполи храма...).
Толико тога се од тада десило, као да је прошло неколико миленијума и бар десетак људских живота.
Давна времена мог живота пре српског „рата и мира” током деведесетих, када се све окренуло наопачке (или „на ноге”, како се узме).
Теши ме то што сам, током ове две деценије, и лично проживео сва страдања моје отаџбине и мог народа, заједно са Србијом.
Како Њој, тако и мени.
Уосталом, зато сам и радио филм о Дечанима (и о другим српским православним манастирима на Косову и Метохији), у служби свог народа и у његову корист, на славу бесмртним прецима и на понос потомству.
Вероватно је јуче приказана прва епизода (архитектура и историја манастира) овог малог серијала који сам режирао пре више од 20 година. А сутра ће бити приказана, по тој логици, она трећа, завршна епизода (манастирска ризница).
Тако чудно ми изгледа овакво гледање, са овако великом временском дистанцом нечега што сам припремао и режирао са истинским заносом и стварном преданошћу – као релативно млад редитељ.
Сваки кадар ми је будио успомене на доживљаје са снимања и монтаже: на људску топлину монтажерке Неве Хабић и њену невероватну добронамерност показану према мени; на све визуелне експерименте рађене специјално за ту прилику са Зораном Синђелићем, директором фотографије; на дуге и амбициозне договоре око употребе музике са композитором Зораном Христићем; на оне чудне сате проведене високо горе – на скелама (на висини од преко 30 метара) што су висиле онако чудно бачене у вис, без икаквог обезбеђења – са сада покојном Горданом Бабић, сценаристкињом, сигурно највећим ауторитетом за средњовековну историју српске уметности и, посебно, за Дечане (обоје смо сели на уску дрвену платформу на врху торња скеле и рукама додиривали, можда по први пут после самих сликара из тринаестог века, испуцали малтер фреске Христа Пантократора у куполи храма...).
Толико тога се од тада десило, као да је прошло неколико миленијума и бар десетак људских живота.
Давна времена мог живота пре српског „рата и мира” током деведесетих, када се све окренуло наопачке (или „на ноге”, како се узме).
Теши ме то што сам, током ове две деценије, и лично проживео сва страдања моје отаџбине и мог народа, заједно са Србијом.
Како Њој, тако и мени.
Уосталом, зато сам и радио филм о Дечанима (и о другим српским православним манастирима на Косову и Метохији), у служби свог народа и у његову корист, на славу бесмртним прецима и на понос потомству.
|
__________________________
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 5, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 5, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
