Урбани књижевни круг (УКК), с благословом Драгослава Бокана, објављује приче филмског режисера и књижевника Драгослава Бокана, сарадника и почасног члана УКК, из две књиге у настајању – „Некоректне мисли, фејсбук дневник” и „Несвакидашње мисли, фејсбук ноћник”.
И не замерите на овим речима
Да вас питам нешто, драги моји заједничари у родољубљу и богољубљу, браћо моја и сестре моје по Христу и Светом Сави.
Да ли желите да се промени оно што вам смета и што тако жустро критикујете?
Да ли сте стварно сигурни у то?
Јер ако желите да се свет (политичари, свештеници, интелектуалци, народ) промени и поправи, заиста поправи – зашто онда унапред, својом вербалном жестином и мржњом, тако беспоштедно рушите све мостове за покајничко повлачење (свих критикованих грешника) из лажи у истину? Зашто онемогућавате њихово „долажење памети” и „повратак у нормалу”? Зашто претходно извређате оне које на крају, формално и иронично, називате „браћом у Христу”?
Чему онда институција „покајања”, ако је ви сами онемогућите својим пренаглим речима на граници вређања и тако практично присилите објекте своје критичке опсервације на принудни и вечни останак у свом тренутном, огреховљеном стању?
Зашто „држањем лекција” терате своје саговорнике да и даље не пишу ћирилицом, да и даље верују у Тита или транзиционог Деда Мраза, да фанатично осуђују или још фанатичније бране (владику) Артемија, Шешеља, Ђинђића, чича Дражу, Љотића, Карађорђевиће или чланове ЛДП, свеједно?
Како не умете да сачекате да свест о потреби за променом погрешног животног става сама органски сазри и сама се доврши, њиховим добровољним одрицањем од сопствене недовршености и грешке у мишљењу, већ их тврдоглаво и опсесивно гурате и гањате као овнови на уском балвану и помамљени бикови кад крену на црвено марамче?
Зашто увреде, чему иронија, због чега клетве и такав пламени бес према носиоцима греха, а не према самом греху?
И што немате искрене радости (због покајања) и осећање братољубља према дојучерашњим противницима, већ само нескривено неповерење и вечно помињање њихове некадашње грешности (коју никада не заборављате и стварно не опраштате)?
Што тако, ако вам је заиста стало до лепше, боље, срећније и нормалније Србије и реално човечнијег света у коме живимо?
Да ли је, рецимо, баш толико јача ваша мржња према комунизму од ваше љубави за отаџбину или ваша љутња на нечије неслагање с вама од ваше жеље за заједничком борбом свих нас против истих (оних највећих) непријатеља?
Што мора тако, да све тако често и пречесто напросто врца од гнева, беса и незадовољства (а, тобоже, све то у име најплеменитијих „идеала”)?
И како очекивати да овакво понашање уроди неким плодом и „поправљањем опште сутуације”? Кад ће се, овако, све лоше само погоршати и све нејединствено још дубље раздвојити и завадити...
Како не разумете – сви ви на које се ово моје меланхолично размишљање директно односи – да на тај „ваш начин” нећете ништа урадити, сем додатног погоршања оног што вам, наводно и на речима, „тако смета”?
Зато пустите, начас, све „грешне” свештенике и владике, сународнике и неистомишљенике свих врста да постоје онакви какви су – молећи се (у тишини и без патетике) за њихове душе и чинећи добра дела којима ћемо најефикасније и најреалније давати прави пример за узор другима.
Постоји Бог и Његов суд, да вас подсетим, да пробате да престанете да незвани судите (да вам се не би судило). Не изигравајте божије, да не бисте постали „ђавољи адвокати”.
Пишите најлепше мисли ћирилицом, учините да и други заволе (не присилно) оно што срцем волите и у шта верујете. Ширите слободно и неумољиво своју љубав према Лепоти и Истини где год стигнете.
И, молим вас – немојте више да мрачите и затамњујете ионако црне хоризонте наше свакодневице!...
И не замерите на овим речима.
Написане су у божићној атмосфери вере у чуда што тек треба да нам се десе. Она која тако дуго и страсно ишчекујемо (а, у ствари, као да заборављамо да она првенствено зависе од нас самих)...
Да ли желите да се промени оно што вам смета и што тако жустро критикујете?
Да ли сте стварно сигурни у то?
Јер ако желите да се свет (политичари, свештеници, интелектуалци, народ) промени и поправи, заиста поправи – зашто онда унапред, својом вербалном жестином и мржњом, тако беспоштедно рушите све мостове за покајничко повлачење (свих критикованих грешника) из лажи у истину? Зашто онемогућавате њихово „долажење памети” и „повратак у нормалу”? Зашто претходно извређате оне које на крају, формално и иронично, називате „браћом у Христу”?
Чему онда институција „покајања”, ако је ви сами онемогућите својим пренаглим речима на граници вређања и тако практично присилите објекте своје критичке опсервације на принудни и вечни останак у свом тренутном, огреховљеном стању?
Зашто „држањем лекција” терате своје саговорнике да и даље не пишу ћирилицом, да и даље верују у Тита или транзиционог Деда Мраза, да фанатично осуђују или још фанатичније бране (владику) Артемија, Шешеља, Ђинђића, чича Дражу, Љотића, Карађорђевиће или чланове ЛДП, свеједно?
Како не умете да сачекате да свест о потреби за променом погрешног животног става сама органски сазри и сама се доврши, њиховим добровољним одрицањем од сопствене недовршености и грешке у мишљењу, већ их тврдоглаво и опсесивно гурате и гањате као овнови на уском балвану и помамљени бикови кад крену на црвено марамче?
Зашто увреде, чему иронија, због чега клетве и такав пламени бес према носиоцима греха, а не према самом греху?
И што немате искрене радости (због покајања) и осећање братољубља према дојучерашњим противницима, већ само нескривено неповерење и вечно помињање њихове некадашње грешности (коју никада не заборављате и стварно не опраштате)?
Што тако, ако вам је заиста стало до лепше, боље, срећније и нормалније Србије и реално човечнијег света у коме живимо?
Да ли је, рецимо, баш толико јача ваша мржња према комунизму од ваше љубави за отаџбину или ваша љутња на нечије неслагање с вама од ваше жеље за заједничком борбом свих нас против истих (оних највећих) непријатеља?
Што мора тако, да све тако често и пречесто напросто врца од гнева, беса и незадовољства (а, тобоже, све то у име најплеменитијих „идеала”)?
И како очекивати да овакво понашање уроди неким плодом и „поправљањем опште сутуације”? Кад ће се, овако, све лоше само погоршати и све нејединствено још дубље раздвојити и завадити...
Како не разумете – сви ви на које се ово моје меланхолично размишљање директно односи – да на тај „ваш начин” нећете ништа урадити, сем додатног погоршања оног што вам, наводно и на речима, „тако смета”?
Зато пустите, начас, све „грешне” свештенике и владике, сународнике и неистомишљенике свих врста да постоје онакви какви су – молећи се (у тишини и без патетике) за њихове душе и чинећи добра дела којима ћемо најефикасније и најреалније давати прави пример за узор другима.
Постоји Бог и Његов суд, да вас подсетим, да пробате да престанете да незвани судите (да вам се не би судило). Не изигравајте божије, да не бисте постали „ђавољи адвокати”.
Пишите најлепше мисли ћирилицом, учините да и други заволе (не присилно) оно што срцем волите и у шта верујете. Ширите слободно и неумољиво своју љубав према Лепоти и Истини где год стигнете.
И, молим вас – немојте више да мрачите и затамњујете ионако црне хоризонте наше свакодневице!...
И не замерите на овим речима.
Написане су у божићној атмосфери вере у чуда што тек треба да нам се десе. Она која тако дуго и страсно ишчекујемо (а, у ствари, као да заборављамо да она првенствено зависе од нас самих)...
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник __________________________ К О Н Т А К Т Урбани књижевни круг (УКК) __________________________ |
|
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2014. Copyright © Dragoslav Bokan
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 7, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragoslav Bokan
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 7, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
