др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
Згодно мењање места означавања радње
|
LOS JUGOSLAVOS
Настала на основу текста шпанског писца Хуана Мајорга, представа „Los Jugoslavos” (Југословени) банална је и монотона превасходно због слабости драме. Ликови су окупљени у једном мадридском кафићу, главни међу њима је Мартин (Андреј Шепетковски) ,који се труди да врати у живот његову депресивну жену Анхелу (Бојана Зечевић), уз помоћ госта Хералда (Дарко Бјековић). Драмски текст који покушава да изрази беспомоћност савременог човека заглављеног у мељућој машини суровог неолиберализма, сценски је немоћан због одсуства сваке специфичности. Ликови су пребледи, њихови дијалози су општи, плитки, често и патетични зато што је писац пробао да им удахне поезију, али ону која је тривијална – речи често као да су истргнуте из неког средњошколског споменара и залепљене у дијалошки простор. А разлози због којих би нашој публици овај комад могао бити занимљив, што наслов и обећања у програму сугеришу, не постоје ни у назнакама – никаквих битних рефлексија о Југославији нема, она је само један произвољан симбол утопије, сећања на неки бољи живот (комад се без значајније разлике могао звати „Данци” или „Швеђани”).
Редитељ Стеван Бодрожа се потрудио да тексту на сцени да релевантније обличје, стварајући обрисе поетског театра. Визуелни аспекат игре је сугестиван, уведени су атрактивни поетски детаљи, прозирне завесе, одрази извођача који представљају неме госте кафића (тотал дизајн Антун Марохнић). Аудитивни слој је такође занимљив, чују се звуци некаквог злокобног пиштања које гради напету атмосферу, као и једва пробојне речи песме Анхеле, израз њене туге, немоћи. Нажалост, та интригантност атмосфере се брзо истроши, расплине се у мору баналних речи и безначајних односа.
Редитељ Стеван Бодрожа се потрудио да тексту на сцени да релевантније обличје, стварајући обрисе поетског театра. Визуелни аспекат игре је сугестиван, уведени су атрактивни поетски детаљи, прозирне завесе, одрази извођача који представљају неме госте кафића (тотал дизајн Антун Марохнић). Аудитивни слој је такође занимљив, чују се звуци некаквог злокобног пиштања које гради напету атмосферу, као и једва пробојне речи песме Анхеле, израз њене туге, немоћи. Нажалост, та интригантност атмосфере се брзо истроши, расплине се у мору баналних речи и безначајних односа.
ИЗДАЈА
Док је представа „Los Jugoslavos” у старту предвиђена за неуспех, због крајњих ограничења драме, продукција „Издаја”на почетку има велике шансе за успех из супротних разлога – због брилијантности драме Харолда Пинтера (1978). У овом делу особене структуре (обрнута је хронологија догађаја који се приказују), вешто се сликају замршени односи у браковима и пријатељствима. У основи свих релација које носе три главна лика, актери љубавног троугла, налазе се лажи које Пинтер суверено и прецизно разоткрива, при томе се цинично односећи према снобизму енглеске више средње класе.
Редитељ Горан Шушљик је комад на сцену поставио преовлађујуће реалистички. Захваљујући супериорности глумаца, квалитетно је спровeдена једна линија комада, продорна вивисекција породичних, пријатељских и пословних односа. Ипак, реализам не успева да на сцену донесе сва значења драмског света. Пинтер није, на пример, Харвуд, да би реалистичко тумачење његових текстова било углавном довољно да изрази бројне мисаоне слојеве. Пинтерова драматургија је кључно обележена једним специфичним апсурдом, због чега се његова дела честу дефинишу као „комедије претњи”. То, између осталог, значи да у себи носе један пригушено напети, метафорички осећај који реализам не може одговарајуће да изнесе. Зато, да би се приближило есенцији пинтеровског, осећањима једне напете егзистенцијалистичке тескобе обојене апсурдом, сценско читање би требало да садржи средства која радњи дају те универзалније димензије. На пример, редитељско читање Жанка Томића овог комада на сцени Битеф театра, 2007. године, успело је да произведе ту снажну унутрашњу метафорику, путем доследно промишљене стилизације.
У Шушљиковој представи, најближа суштини Пинтера је сталожена и ескпресивна игра Небојше Дугалића (Роберт), док је наступ Гордана Кичића (Џери), иако по себи ефектан и допадљив, најудаљенији од света писца, зато што је геговски, забављачки. Наташа Тапушковић заводљиво игра Ему, Робертову жену и Џеријеву љубавницу, по интензитету израза негде између њих. У улози нападно распеваног конобара одговарајуће се нашао Слободан Тешић. Сценографија је практична, састављена од пет мобилних, међусобно уклопивих делова, што омогућава згодно мењање места означавања радње (сценограф Горчин Стојановић).
За гледаоце који не познају добро сложени драмски свет овог сјајног енглеског писца, и који немају очекивања у том погледу, Шушљикова „Издаја” ће највероватније бити једно сасвим квалитетно, одмерено духовито и чврсто изведено парче уметности.
Редитељ Горан Шушљик је комад на сцену поставио преовлађујуће реалистички. Захваљујући супериорности глумаца, квалитетно је спровeдена једна линија комада, продорна вивисекција породичних, пријатељских и пословних односа. Ипак, реализам не успева да на сцену донесе сва значења драмског света. Пинтер није, на пример, Харвуд, да би реалистичко тумачење његових текстова било углавном довољно да изрази бројне мисаоне слојеве. Пинтерова драматургија је кључно обележена једним специфичним апсурдом, због чега се његова дела честу дефинишу као „комедије претњи”. То, између осталог, значи да у себи носе један пригушено напети, метафорички осећај који реализам не може одговарајуће да изнесе. Зато, да би се приближило есенцији пинтеровског, осећањима једне напете егзистенцијалистичке тескобе обојене апсурдом, сценско читање би требало да садржи средства која радњи дају те универзалније димензије. На пример, редитељско читање Жанка Томића овог комада на сцени Битеф театра, 2007. године, успело је да произведе ту снажну унутрашњу метафорику, путем доследно промишљене стилизације.
У Шушљиковој представи, најближа суштини Пинтера је сталожена и ескпресивна игра Небојше Дугалића (Роберт), док је наступ Гордана Кичића (Џери), иако по себи ефектан и допадљив, најудаљенији од света писца, зато што је геговски, забављачки. Наташа Тапушковић заводљиво игра Ему, Робертову жену и Џеријеву љубавницу, по интензитету израза негде између њих. У улози нападно распеваног конобара одговарајуће се нашао Слободан Тешић. Сценографија је практична, састављена од пет мобилних, међусобно уклопивих делова, што омогућава згодно мењање места означавања радње (сценограф Горчин Стојановић).
За гледаоце који не познају добро сложени драмски свет овог сјајног енглеског писца, и који немају очекивања у том погледу, Шушљикова „Издаја” ће највероватније бити једно сасвим квалитетно, одмерено духовито и чврсто изведено парче уметности.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2013. Copyright © Ana Tasic
Published December 22, 2013 on Urban Book Circle
Published December 22, 2013 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 22, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Ana Tasic
Published December 22, 2013 on Urban Book Circle
Published December 22, 2013 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 22, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
