За Урбани књижевни круг говори књижевник Владан Матијевић,
добитник Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије...
добитник Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије...
НЕ ПОТЦЕЊУЈМО ЧОВЕКА. ОН МОЖЕ СВЕ ДА УНИШТИ
Ћаскање с писцем Владаном Матијевићем у шетњи кроз цитате
Ћаскање с писцем Владаном Матијевићем у шетњи кроз цитате
|
аутор: Данијела Ковачевић Микић
„Моја
проза није средство за успављивање. Онима који због тога жале,
понекад се и ја придружим.”
понекад се и ја придружим.”
Владане, добитник си свих значајних српских књижевних награда: Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије... Шта је данас у Србији важније, имати наклоност читалаца и медија или бити миљеник књижевне критике, будући да се код нас последњих година малобројни читаоци деле управо на ова два табора?
Не знам. Мало је читалаца, мало је добрих медија, мало је добре критике. Када је свега мало, онда је и важност било чега мала, али све набројано постоји таман толико да би дало смисао овоме чиме се бавим, не могу рећи послу, јер бити уметник у Србији је више хоби него занимање. Сва занимања у Србији која се не тичу политике, банкарства или трговине више су забава за доконе или терапија за опседнуте демоном стварања него нешто што има шири друштвени значај.
Не знам. Мало је читалаца, мало је добрих медија, мало је добре критике. Када је свега мало, онда је и важност било чега мала, али све набројано постоји таман толико да би дало смисао овоме чиме се бавим, не могу рећи послу, јер бити уметник у Србији је више хоби него занимање. Сва занимања у Србији која се не тичу политике, банкарства или трговине више су забава за доконе или терапија за опседнуте демоном стварања него нешто што има шири друштвени значај.
„Сурвам се у меланхолију, кризу, патњу, бол. У црну свакодневицу, у црни хумор.
Останем убеђен да би моја самоћа била конкурентна на страном тржишту,
само кад би се мало порадило на њеној амбалажи.”
Останем убеђен да би моја самоћа била конкурентна на страном тржишту,
само кад би се мало порадило на њеној амбалажи.”
Постао си препознатљив по гротескном, бурлескном, пародијском, црнохуморном стилу. Управо то Те је учинило и писцем тешким за већину наших читалаца. Превођен си на више језика, гостовао си у иностранству. Какво је разумевање Твојих дела изван наших граница и зидова?
Нису моја дела запажена у иностранству да бих могао ваљано да одговорим на ово питање, можда су мало више запажена у Француској, али ни тамо нису објављене моје најзначајније књиге. Верујем да бих и тамо могао бити занимљив, актуелан и читљив, то говорим на основу малобројних гостовања које сам имао на француском и немачком говорном подручју. Публика је у тим срединама показала нескривено интересовање за оно о чему пишем. Стварно мислим да бих имао шта рећи и изван граница наше земље кад би се више мојих књига превело, али то не зависи од мене. У сваком случају, понашам се као да не зависи.
Нису моја дела запажена у иностранству да бих могао ваљано да одговорим на ово питање, можда су мало више запажена у Француској, али ни тамо нису објављене моје најзначајније књиге. Верујем да бих и тамо могао бити занимљив, актуелан и читљив, то говорим на основу малобројних гостовања које сам имао на француском и немачком говорном подручју. Публика је у тим срединама показала нескривено интересовање за оно о чему пишем. Стварно мислим да бих имао шта рећи и изван граница наше земље кад би се више мојих књига превело, али то не зависи од мене. У сваком случају, понашам се као да не зависи.
„Мислим да је српски језик леп. Можда није певљив као италијански, ни еротичан
као француски, ни прецизан као енглески, али је свакако мелодичан, складан.
Смео бих да тврдим да је наш језик лепши од било ког другог језика
словенских народа. Ја обожавам свој језик.”
као француски, ни прецизан као енглески, али је свакако мелодичан, складан.
Смео бих да тврдим да је наш језик лепши од било ког другог језика
словенских народа. Ја обожавам свој језик.”
Будући да се спектакуларно поиграваш језиком актуализујући делове идиома, потенцирајући неке историјске или политичке флоскуле и евоцирајући пословице, изреке, цитате или помодне жаргонизме, што тешко прате и читаоци у Србији, колико Тебе се изгуби у преводу?
У преводу се свакако изгуби много, од преводиоца зависи да ли се и колико сачува аутентичан текст, као и на који начин. Да би се указало на нека скривена значења, на алузије и слично, било би најбоље дочарати ситуацију, што није лако, остаје могућност да се објасни у фусноти и ту је проблем, текст са фуснотама се теже чита и теже се ужива у њему. И сам сам присталица да се ништа тако не објашњава, да би читалац уживао у тексту. Ипак, верујем да се и те скривене алузије, ако се не могу открити, барем могу наслутити да постоје.
У преводу се свакако изгуби много, од преводиоца зависи да ли се и колико сачува аутентичан текст, као и на који начин. Да би се указало на нека скривена значења, на алузије и слично, било би најбоље дочарати ситуацију, што није лако, остаје могућност да се објасни у фусноти и ту је проблем, текст са фуснотама се теже чита и теже се ужива у њему. И сам сам присталица да се ништа тако не објашњава, да би читалац уживао у тексту. Ипак, верујем да се и те скривене алузије, ако се не могу открити, барем могу наслутити да постоје.
„А проза ми је изразито несижејна и тамна.”
У сатиричном роману Писац издалека пародично си демистификовао цео литерарни процес, карикатурално приказао књижевни живот у Србији данас, детронизовао велике литерарне теме и супериорно се поиграо „романом о роману”. Твоје књиге су (подстакнути наградама) многи куповали, али их нису „адекватно читали” ни разумели (посебно је роман о бурлескним авантурама Маце Аксентијевић Часови радости поједностављено читан искључиво у кључу Буковског). Да ли је у рецепцији Твојих дела ишта другачије након објављивања збирке есеја, записа, аутопоетичких текстова, огледа, илуминација и импресија Мемоари, амнезије, којом си читаоцима понудио своје поетичке кључеве, заокруживши десетогодишњицу живота у Књижевности?
Нажалост, тај роман није читан у кључу Буковског, већ у кључу јефтиног порнографског штива. Буковски је добар писац и често погрешно схваћен. Кад сам био тинејџер, читао сам га, па сам се од њега удаљио; сада знам да је он био одличан писац. Поготово ценим његов искрен однос према литератури и према писању. Можда јесте, али ја не верујем да је рецепција мојих књига после Мемоара, амнезија битно другачија, јер онај мали круг читалаца који чита есеје већ је добро мислио о мојој литератури, или је барем разумео шта њоме желим да постигнем и да кажем, а они с којима се деценијама не разумем, сигурно нису читали ни моје есеје, па тако на њих нисам могао ни да утичем.
Нажалост, тај роман није читан у кључу Буковског, већ у кључу јефтиног порнографског штива. Буковски је добар писац и често погрешно схваћен. Кад сам био тинејџер, читао сам га, па сам се од њега удаљио; сада знам да је он био одличан писац. Поготово ценим његов искрен однос према литератури и према писању. Можда јесте, али ја не верујем да је рецепција мојих књига после Мемоара, амнезија битно другачија, јер онај мали круг читалаца који чита есеје већ је добро мислио о мојој литератури, или је барем разумео шта њоме желим да постигнем и да кажем, а они с којима се деценијама не разумем, сигурно нису читали ни моје есеје, па тако на њих нисам могао ни да утичем.
„Становништво овог света претворило се у жбире и сви волонтерски учествују
у прављењу датотека, у писању личних досијеа и досијеа најближих.”
у прављењу датотека, у писању личних досијеа и досијеа најближих.”
Нема Те на друштвеним мрежама. Нема Те ни у друштвено-политичком животу Србије. Одбијаш да пишеш књиге у електронском облику. Не робујеш савременим технологијама. Успеваш ли да останеш изван прозаичности и друштвене ангажованости свог времена, осим у оној мери у којој то захтева Твоја проза изнутра? Каква је цена тог држања по страни данас, посебно за писца који живи у „Ужасу” (Ужој Србији)?
Цена је неправедно висока, али увек сам у себи налазио снаге да је платим, па чак и да уживам у њеном плаћању. Нико мене није изопштио, ово изопштавање је мој свестан избор, сад се може причати зашто сам њему прибегао. Можда сам ја у ствари неспособан за другачији живот; када бих другачије поступао, онда ја не бих био ја. Нисам за то спреман, а спреман сам да се много тога одрекнем. Не тражим ништа од овог света осим пристојних услова за рад, нисам их још добио и стекао, али тек сам ушао у шесту деценију, свестан сам да морам бити стрпљив и упоран да докажем да их заслужујем. Наравно, сада сам саркастичан.
Цена је неправедно висока, али увек сам у себи налазио снаге да је платим, па чак и да уживам у њеном плаћању. Нико мене није изопштио, ово изопштавање је мој свестан избор, сад се може причати зашто сам њему прибегао. Можда сам ја у ствари неспособан за другачији живот; када бих другачије поступао, онда ја не бих био ја. Нисам за то спреман, а спреман сам да се много тога одрекнем. Не тражим ништа од овог света осим пристојних услова за рад, нисам их још добио и стекао, али тек сам ушао у шесту деценију, свестан сам да морам бити стрпљив и упоран да докажем да их заслужујем. Наравно, сада сам саркастичан.
„Писање ми никад није представљало задовољство, већ напор, муку, казну.”
Књижевност се у теби родила стихом, а потом си експериментисао жанровима и формом укрштајући разнородне одлике и правећи хибридне конструкције. Поезији си се вратио збирком Не реметећи расуло насталом на основу збирки Не реметећи расуло из 1991. године и Самосвођење из 1999. године. Ко је умео да види, прозрео је и пре тога да су се прозне теме којима се бавиш зачеле већ у поетској речи: човек без компаса, дезоријентисан, без одуховљења, сведен на робу потрошачког друштва, психозе савременог доба, изопачене вредности, маргинализована улога уметности у друштву у транзицији, агресивни маркетинг који је све дао на добош и продају, сводећи и наше биографије на рекламу и плакате, недостатак љубави и крах хуманистичких вредности, бекства од стварности у секс, дрогу и алкохол... Који жанр Ти најлакше иде од руке? Делује да ствараш размишљајући о опусу у целини, а не само о сваком делу појединачно. Колики је удео конструкције у Твом стварању?
Сваки ми жанр тешко иде од руке, али се борим. Имам жељу и потребу да пишем, да нешто забележим, нешто објасним, другима пружим руку, или утеху. Да, теме којима се бавим су мање-више исте јер ме оне опседају, о њима мислим, пишући о њима тражим излаз и тражим смисао људског постојања у двадесет и првом веку. У мом целокупном делу удео конструкције је стварно велики, то признајем, али се трудим да читалац то не примети.
Сваки ми жанр тешко иде од руке, али се борим. Имам жељу и потребу да пишем, да нешто забележим, нешто објасним, другима пружим руку, или утеху. Да, теме којима се бавим су мање-више исте јер ме оне опседају, о њима мислим, пишући о њима тражим излаз и тражим смисао људског постојања у двадесет и првом веку. У мом целокупном делу удео конструкције је стварно велики, то признајем, али се трудим да читалац то не примети.
„Ја сам литерарни наркоман, не могу без читања и без писања, и са тим сам се помирио.
Држава рачуна на моју зависност и на зависност мојих колега,
и рекао бих да је то њена једина стратегија.”
Држава рачуна на моју зависност и на зависност мојих колега,
и рекао бих да је то њена једина стратегија.”
Ти си 2005. године покренуо библиотеку „Равнотежа” посвећену поетици ликовне уметности. У њој си помирио себе као писца са собом који ради у Уметничкој галерији „Надежда Петровић” у Чачку, ставивши тежиште на ауторе који су књижевници. У овој библиотеци заступљени су Џон Берџер, Надежда Петровић, Бранко Кукић, Давид Албахари, Светислав Басара, Јовица Аћин, Влада Урошевић... Будући да Министарство културе није имало слуха за ову изузетну едицију, да ли се Твоја равнотежа пореметила?
Ништа није криво Министарство културе, бар не у овом случају, крива је културна клима. Крив сам ја што нисам упорнији и ратоборнији. Али, код мене се није ништа пореметило, на почетку сваког посла очекујем да ћу имати проблеме и да ћу се сусрести са неразумевањем, па ме слабо шта избаци из равнотеже. Можда би ме изненадило кад би културна средина показала да има слуха за праве ствари, кад би људима жељним да нешто створе помогла и кад би они који су убеђени да све знају, пристали ишта да науче.
Ништа није криво Министарство културе, бар не у овом случају, крива је културна клима. Крив сам ја што нисам упорнији и ратоборнији. Али, код мене се није ништа пореметило, на почетку сваког посла очекујем да ћу имати проблеме и да ћу се сусрести са неразумевањем, па ме слабо шта избаци из равнотеже. Можда би ме изненадило кад би културна средина показала да има слуха за праве ствари, кад би људима жељним да нешто створе помогла и кад би они који су убеђени да све знају, пристали ишта да науче.
„Узео сам пенкало истински спреман да се њиме борим против ништавила.”
Можеш ли да нам поднесеш рапорт из ове борбе? Има ли преживелих? Хоће ли нас убити превелика доза стварности и ово време умножених нула?
Ми нећемо преживети, али... Књиге живе. Живи језик.
Ми нећемо преживети, али... Књиге живе. Живи језик.
„Не потцењујмо човека. Он може све да уништи.”
Хоће ли књига заиста у блиској будућности доживети судбину плоча, како на једном месту слутиш?
Вероватно, али ма колико то за нашу генерацију звучало страшно, у ствари није тако, наравно, уколико се књижевна дела буду читала са било чега. Ма колики песимиста био, верујем да хоће, ако не баш читала, у њима ће се уживати на неки начин. Можда нови читалац неће бити удубљен у литературу онолико колико смо ми били, можда јој она неће бити од значаја и користи колико нама, али ће у њој наћи неко уживање, нама сада несхватљиво и наизглед површно.
Вероватно, али ма колико то за нашу генерацију звучало страшно, у ствари није тако, наравно, уколико се књижевна дела буду читала са било чега. Ма колики песимиста био, верујем да хоће, ако не баш читала, у њима ће се уживати на неки начин. Можда нови читалац неће бити удубљен у литературу онолико колико смо ми били, можда јој она неће бити од значаја и користи колико нама, али ће у њој наћи неко уживање, нама сада несхватљиво и наизглед површно.
„У последње време кажу да ме накратко примете и у тачки, и моле ме да се чувам.”
Претворићемо тачку у три тачке. На стазу истрчаваш сваке треће године. Сада Те видимо у тој трећој тачки. Радиш на новој збирци прича. Наговести нам шта да очекујемо!
Очекујте једну досадну књигу, на нивоу мојих претходних.
Очекујте једну досадну књигу, на нивоу мојих претходних.
|
Књижевник Владан Матијевић; фотографије са Сајма књига у Квебеку (Канада). |
|
__________________________
Interview by Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2013. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
Photographs: Vladan Matijevic
All rights reserved 2013. Copyright © Vladan Matijevic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 19, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Interview by Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2013. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2013. Copyright © Urban Book Circle
Photographs: Vladan Matijevic
All rights reserved 2013. Copyright © Vladan Matijevic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 19, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
