Миодраг Јакшић

ЖИВИМ ЈЕ ДО НАЛИКА САМОСПОЗНАЈЕ

Необавезно, наизглед само
У животу, као, уживамо.
Правимо се да успевамо,
Да знамо расудно, да сагледамо
Бесконачност простора и времена, око нас.
Да разумемо поредак света... Чујемо, глас.
У паклу жаришта тензије,
Решимо драму људске егзистенције.

То не може, не може ни шум,
Ни човечји, страхом од бесмисла, оптерећен ум,
У стању непрекидне патње, што је...
Коме се и генијални примерци, теме те боје.
Човек је, само, највећи проблем, у свему,
У драми између уздигнутог и ништавила,
Очаја у противречју, прародитељства, свога...
Удаљен је од свега неизмерно много.
Од себе, природе и Бога.

Ја поезију живим, она ме опседа
Даље од граница, опсега погледа...
Живим је, до налика самоспознаје,
Неуморном тежњом она ми дознаје:
Живот јесте непрекидно Бежање,
У јурњави за добитком.
Није ми, честита крива што истину
Нећемо рећи ником:
Да тражимо Милост. Ту је спас.
Једино опште место свакоме од нас.

Миодраг Јакшић
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)

Poem & Photographs: Miodrag Jaksic
All rights reserved 2013. Copyright © Miodrag Jaksic

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on October 25, 2013
Urban Book Circle® (UBC)