КОЛУМНЕ – „Живи брзо, умри млад и буди леп леш...” – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·
|
Живи брзо, умри млад и буди леп леш... – проф. Драги Ивић
|
Пожаревац (центар града), Србија / Фотографија: „Serbia Film Commission”.
„Амадео – онај који воли Бога. Волео је и Бог њега, тако и толико да му је дао таленат, доступан малом броју људи.” – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности |
Живи брзо, умри млад и буди леп леш...
|
|
Као и многе друге, и ова прича о нашем граду написана је, добрим делом, руком духова. Нека места и многи људи више не постоје, осим у нашим варљивим успоменама. Док се те успомене сасвим не искваре и не постану неупотребљиве, да их запишем – злу не требало.
У једном од улаза у Табачници (тада Улица Бориса Кидрича), поред кафане „Два бела голуба” (сада је ту, наравно, банка), тамо где су се окупљали локални хипици – домороци, налазила се својеврсна психоделична галерија. На, некада лепим и сјајним, мермерним плочама било је фломастерима исцртано и исписано све и свашта. Свашта се у тим улазима и дешавало када је реч о најприступачнијој забави за припаднике различитих полова, али то је друга прича. Често сам ту свраћао да видим шта су то ново Мали и његово племе измислили и дописали. Сећате ли се Малог? Изразито висок и још изразитије сув локални хипик, честа мета милицајаца и честитих, надобудних грађана. Пратила га је групица његових поштовалаца. Ту екипу смо звали опталидонци (још један заборављени појам – таблете за главу oпталидон, повучене из продаје) зато што су се на врло јефтин начин „дрогирали”: било је довољно убацити у флашу пива две-три таблете опталидона и – адио памети... Када је нестао опталидон, само пиво није било довољно, већ се појавио у килограмским кутијама чувени лепак тигар. У комбинацији са кесом навученом преко главе свашта се могло догодити – и догађало се.
У једном од улаза у Табачници (тада Улица Бориса Кидрича), поред кафане „Два бела голуба” (сада је ту, наравно, банка), тамо где су се окупљали локални хипици – домороци, налазила се својеврсна психоделична галерија. На, некада лепим и сјајним, мермерним плочама било је фломастерима исцртано и исписано све и свашта. Свашта се у тим улазима и дешавало када је реч о најприступачнијој забави за припаднике различитих полова, али то је друга прича. Често сам ту свраћао да видим шта су то ново Мали и његово племе измислили и дописали. Сећате ли се Малог? Изразито висок и још изразитије сув локални хипик, честа мета милицајаца и честитих, надобудних грађана. Пратила га је групица његових поштовалаца. Ту екипу смо звали опталидонци (још један заборављени појам – таблете за главу oпталидон, повучене из продаје) зато што су се на врло јефтин начин „дрогирали”: било је довољно убацити у флашу пива две-три таблете опталидона и – адио памети... Када је нестао опталидон, само пиво није било довољно, већ се појавио у килограмским кутијама чувени лепак тигар. У комбинацији са кесом навученом преко главе свашта се могло догодити – и догађало се.
|
Испод графита: „Сви смо ми мртви само нас редом сахрањују” потписао се извесни Lonely Wolf. Таквих усамљених вукова (друго име за смотане типове који нису умели да дођу до девојке) било је прилично. Пошто сам и ја дете графита, носио сам са собом увек фломастер – маркер, па сам исправио име аутора. Уместо прецртаног Усамљеног Вука сада је писало – Иво Андрић.
На средини ходника стајало је мало ремек-дело: импровизација која је требало да представља метализирани порше са тршавим возачем из чијих је уста излазио „облачић” на коме је писало: live a fest, die young and be a nice body... Хм... Нетачно и неписмено, добро се тога сећам. Хипици су изреку „Живи брзо, умри млад и буди леп леш” приписали човеку који је није саставио, а никада им није ни припадао. Тачно је да је тако живео, тако и завршио (осим лепог леша). |
Пожаревац (Скупштина града), Србија / Фотографија: „Serbia Film Commission”.
Пожаревац (хиподром), Србија / Фотографија: „Serbia Film Commission”.
|
Сада је, са интернетом, лако. Постоји сајт Quote Investigator који се бави тиме да установи ко је све и у којим облицима употребио ову фразу која на енглеском језику изгледа овако: Live fast, die young, leave a good looking corpse... Тада смо се ослањали на књиге. Звучи данашњим copy/paste-генерацијама невероватно, али пре интернета су постојале књиге и ми смо се такмичили ко ће их више имати (купити, прочитати, итд.). У једној од њих спомиње се Амадео Модиљани. Амадео – онај који воли Бога. Волео је и Бог њега, тако и толико да му је дао таленат, доступан малом броју људи. Бавио се најпре скулптуром, па је, под утицајем црначке народне вајарске вештине, сликао типичне, незаборавне актове и портрете младих жена – искошене, издужене, изопачене какви, понекад, умеју да буду.
Париз, тачније Монпарнас, имао је и раније своје јунаке, боеме, хероје и трагичаре, али овакав метеор није често прелетао изнад Града светлости. Обасјавао је све око себе, стизао у сваки бистро и на сваку мансарду. Постао је инспирација хиљадама других сликара. Једном је, у пробраном друштву жељном његовог присуства, изговорио реченицу која је касније постала славна – из туђих уста. Било је то у једној од бројних љупких кафана сликарске четврти, тамо где се живи од данас до сутра и где су такве мисли могуће.
Амадео, човек који је волео Бога и којег је Бог волео, стигао је до 36. листа у календару, као и његова истомишљеница Милена Павловић Барили. Дотакао је године када дечаци постају патинирани и почињу да сакупљају камичке са својих стаза.
О чему смо оно, беше, говорили? О графиту? Сада се тамо може ући само уз помоћ интерфона. Онај графит, односно његово ауторство, нисам исправио. Добро се тога сећам. А и чему? Ко год да га је изговорио, тачно је знао на шта је мислио и ко би могао у том походу да га следи. Остало су све, како рекох, успомене које умеју да се искваре јер им, кад-тад, истекне рок употребе. Зато је боље да остану записане, као ова.
Париз, тачније Монпарнас, имао је и раније своје јунаке, боеме, хероје и трагичаре, али овакав метеор није често прелетао изнад Града светлости. Обасјавао је све око себе, стизао у сваки бистро и на сваку мансарду. Постао је инспирација хиљадама других сликара. Једном је, у пробраном друштву жељном његовог присуства, изговорио реченицу која је касније постала славна – из туђих уста. Било је то у једној од бројних љупких кафана сликарске четврти, тамо где се живи од данас до сутра и где су такве мисли могуће.
Амадео, човек који је волео Бога и којег је Бог волео, стигао је до 36. листа у календару, као и његова истомишљеница Милена Павловић Барили. Дотакао је године када дечаци постају патинирани и почињу да сакупљају камичке са својих стаза.
О чему смо оно, беше, говорили? О графиту? Сада се тамо може ући само уз помоћ интерфона. Онај графит, односно његово ауторство, нисам исправио. Добро се тога сећам. А и чему? Ко год да га је изговорио, тачно је знао на шта је мислио и ко би могао у том походу да га следи. Остало су све, како рекох, успомене које умеју да се искваре јер им, кад-тад, истекне рок употребе. Зато је боље да остану записане, као ова.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности
продуцент сценских делатности
|
__________________________
__________________________
|
Отац и кћер – проф. Драги Ивић и проф. Наташа Ивић / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
__________________________
__________________________
__________________________
|
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прича о једном графиту у Пожаревцу.
Прича о грбу првог Клуба читалаца у Пожаревцу.
О филму „Сунчаница” Никите Михалкова.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прича о најбољем пријатељу човека у човеку.
Прича у којој се може видети оно – цело Сарајево.
Прича о парку – у Пожаревцу – и нама у њему.
Прича о једном дану, на Пионирском тргу, у Пожаревцу.
Прича о Смиљани Гавриловић Беби, љубави из гимназије.
Прича о корзоу на коме је постојао млечни ресторан.
Прича о детињству.
О старом биоскопу „Култури” (сада запуштеној сали Политехничке школе у Пожаревцу).
О филму у коме је у главној улози град Пожаревац.
О барду позоришне сцене Миливоју Живановићу.
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
О затвору у коме је позориште слобода.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прича о пријатељству у Русуји.
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Живи брзо, умри млад и буди леп леш... – проф. Драги Ивић
|
|
|
· Column & Photographs: Dragi Ivic / All rights reserved 2015. Copyright © Dragi Ivic ·
· Photos of Pozarevac courtesy of Serbia Film Commission
All rights reserved 2014. Copyright © Serbia Film Commission ·
All rights reserved 2014. Copyright © Serbia Film Commission ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on August 27, 2015.
Published by Urban Book Circle on August 27, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
