__________________________
|
|
__________________________
Бакица је стално држала затворене очи и завртела је соларни пупак и
радила је све што напреднији раде, мамицу јој бициклистичку, а ја сам се
знојила као балкански коњ док ми се није укочио неки давно заборављени
мишић испод ребра, и затреперио неки нерв изнад препоне.
|
Егзотичне пријатељице
У школи моје кћерке једна мајка се зове Фрагола. Да, баш тако − „јагода” на италијанском језику.
Фраголин отац је Енглез, њена мајка је из Хонгконга.
Она уопште није Италијанка.
Италијански родитељи радије дају својим кћерима пристојна, узвишена имена, попут Марија Грација или Антонела; никако Фрагола.
Свеједно, ова Фрагола жели да ме припитоми и направи својом најбољом егзотичном пријатељицом. Зашто баш мене? И чему та мисија?
Мислим да је Фраголина упорност у зближавању са странкињом резултат Троструке Свете Рецесије – која ће, кажу, довести до Великог заједништва у енглеском друштву – а због које одређени кругови овдашњих жена свој имиџ баракуде с поремећајима у исхрани и приоритетима замењују имиџом слободних жена са откаченим хобијима и необичним пријатељима. Сада је тако passe „прошла декада”, бити самољубива тигрица са WASP познанствима и сопственом канцеларијом у лондонском Ситију или на Мејферу.
Дошло је време да пуним сјајем засијамо ми, егзотичне мајке, странкиње из сене.
Није баш тако било пре осам година, када сам дошла у Лондон.
Тада је изгледало као да су сви у овоме граду или већ богати, или добрано на путу богаћења. Школске мајке су биле посебна врста: све су фурале статус запослених жена, али само одређеним данима у недељи − „Радим full-time уторком и средом”, знале су да кажу. Гомилу послова око стратешког инвестирања обављале су пред капијом школе, куцкајући невероватном брзином по својим блекберијима или међусобно чаврљајући, скоро неприметно померајући усне, те чврсте Англосаксонке, док сам ја урлала на своју децу да не смеју трчати по ивици тротоара јер ће их прегазити двоспратни аутобус чији би возач могао да изненада, у вожњи, умре од инфаркта.
Очигледно је да сам још увек, у то време, на души носила печат порекла из земље крајности: или си жив и срећан, или ће те убити и најмања комоција у атмосфери. Постојала је рутина, и постојала је промена, која је могла да наговести трагедију, не-дај-Боже, куц-куц-куц.
Због мојих необично гласних повика, али и због имена моје деце, школске мајке су закључиле да смо Италијани. Прилазиле су ми елегантним, нечујним кораком.
− Јесте ли ви Италијани?, питале би ме.
− Не, доселили смо се из Загреба, из Хрватске, рекла бих.
− Ох, рекле би оне, прекривајући усне брзим покретом длана. Ох, баш ми је жао.
− Зашто вам је жао?, питала сам.
− Well, уздахнуле би. То је баш неспретно од мене. Али, хвала вам, у сваком случају.
− Зашто ми сада захваљујете?
На то питање никада нисам добила одговор.
Тек касније сам схватила да thank you најчешће значи goodbye.
Понекад, и неки дан након таквог кратког разговора, мајке би ме испред школе дочекале са слатким поздравом, и поставиле би ми неколико питања, прилично компликованих за 8.30 ујутро.
− Та ваша земља је веома лепа, зар не? И није много велика. Који је тамо постотак досељеника? Која су вам најпознатија ловишта? Ендемске врсте животиња и биљака? Коју одрживу врсту морске рибе имате? Колико терена за голф?
Њихове речи су зујале око моје главе, хипнотисале ме, уверавале ме у новопечену љубав, или барем симпатију, тих жена према мени.
Послеподне, на крају школског дана, по децу бих долазила наоружана осмехом и одговорима на јутарња питања својих нових пријатељица. Али, тамо би ме, уместо слатког поздрава, дочекао зид од целофана кроз који сам могла да видим англосаксонске мајке како опет брзо куцкају по својим блекберијима, одсутно подижу поглед са телефона и гледају равно кроз мене, прегласну особу италијанског порекла.
Никада не би узвратиле поздравом на моје немуште осмехе.
− Шта је овим Енглескињама?, питала сам Регину, Естонку. (Old Estonian, како она себе описује, алудирајући на Old Etonians − енглеско тепање онима који су завршили елитни Етон), менаџерку за одржавање зграде у којој живим. („Менаџерка бла-бла. Ја сам обични klee-ner”, тврди Регина.)
Регина иде на паузу за пушење испред зграде коју одржава, и особа је која ми, стога, најчешће налети када са неким пожелим да поделим коментар.
− Мислим, који им је ђаво, тим Енглескињама?, наставила сам. Изјутра ме воле, гуше ме питањима, хоће на кафу, а послеподне ме ни не познају. У чему је ствар?
− Dej drink, својим ми је каменим изговором објаснила Регина, уз трзај главом и усмеравање палца руке са цигаретом према устима. Немаш бриге, додала је. Енглези су такође локално луди.
Разумела сам шта је хтела да каже том тврдњом о локалном лудилу. Разумела сам, јер сам досељеница, као и она, као и 43% становника Лондона. За Регину, то запажање је врста утехе, та чињеница да нису само њени Естонци луди, непоуздани, намћорасти, када су локалци, то јест домаћи; напротив, сваки рођени становник свога града − па чак и тако знаменитог као што је Лондон − локално је једнако непоуздан, намћораст, бахат, једном речју − луд. Или, како би то Регина изговорила, kreysee. Јер му се може. А само смо ми, странци и дошљаци, „нормални”, јер то морамо да будемо, јер себе, своје ментално здравље и своју пристојност (decency, по Орвелу највреднија енглеска особина) морамо себи и домаћима стално доказивати.
Ипак, осам година касније, ти тако „луди” рођени становници Лондона не изгледају више привилеговано. А ми, егзотичне мајке, још смо ту. Хм, хм. Неуништив је тај материјал од којег смо направљене.
Англосаксонке нам се сада у свако доба дана осмехују. Понекад сам превише заузета да им осмех и узвратим. Брзо то исправим, чим се сетим, опет интензивно и прегласно. Колоритно. Нема везе. Од мене се више не очекује италијанско порекло.
Но, да се вратимо Фраголи.
Фрагола је популарна међу школским мајкама. Некада је писала за Татлер. Сада рециклира све чега се дохвати, па од те рециклаже ради колаж-намештај: столове, полице, столице што имају своју причу − буквално имају причу, јер начешће буду излепљене страницама истргнутим из старих бројева Татлера.
Фрагола је скромна.
− То је само мој мали хоби, каже ми и рашири своја пуна, ненашминкана уста у искрени осмех препун крупних, белих зуба усађених у малену, дражесну главу. Њени дечачки бокови су најчешће лабаво увучени у подерану мини тексас-сукњу, а вретенасте ножице у мале каубојске чизме. Између осталог, она је и јоги. Ја поред ње изгледам попут бивше совјетске кошаркашице. Али, велим, Фрагола хоће да се дружимо.
Позива ме да присуствујем њеном часу јоге. То она волонтерски држи, једном недељно, или месечно, како јој се прохте. Још један хоби, објашњава ми. Ја пристајем. Пристајем! Зашто?
Само једном у животу сам пре тога пробала јогу, баш у Загребу, код бившег ратника који је код мене (погрешно) нањушио борилачки потенцијал, терао ме да радим склекове и трбушњаке до изнемоглости, а наплаћивао ми јогу.
Фрагола ме на час јоге вози у свом малом, електричном ауту. Грејање није укључила да не потроши батерију која покреће возило, тако да ја поред нежне Фраголете седим у својој пернатој јакни и заробљени сам мутант што бучно дише и прави маглу. Неки нас пешаци престижу.
− Значи, вежбала си јогу пре.
− Само једном, прећуткујем трбушњаке и учитеља-ратника.
− Нема везе, вели Фрагола, ухвати данас свој ритам. Знаш, моја је група на напредном нивоу.
Она ту своју јогу држи у холу методистичке цркве.
Полазници групе су сиротиња из краја − тако ми изгледају − што ми даје храбрости и самопоуздања, ако су они напредни... Ја ћу бити шампион! Мислим: дред-црнац који ме тужно посматра; сувоњава бакица у бициклистичким бермудама; жена-у-складу-с-природом која баш-баш одавно није скраћивала нокте на стопалима... Ех, да, сви су боси, осим мене која задржавам и сокне и тениске. Сви имају своје јога-стазице, простиру их и лежу на њих, затварају очи и изгледају чак као да спавају. Хладно је, дрхтуре ми унутрашњи органи, а бакици у бициклистичким и топићу до пупка − ништа, раширила је ноге и удише−издише правилно. Ова јога је за будале, мислим ја, кад Фрагола поче да даје инструкције:
− Склопите руке у малу молитву, ставите молитву на срце, подигните је до трећег ока, дајте треће око сунцу, пољубите га, ставите га на срце, спустите у земљу, посадите дланове у меку земљу, посадите пете, истегните chi и дајте га небу, удахните ауру, поздравите небо левим лактом док лопатицама додирујете треће око, они напреднији нека заврте соларни пупак, мање флексибилни завртите кобру са пет издисаја. Идемо, друга страна, па све исто, још брже, изговорено као једна реч, без паузе.
Бакица је стално држала затворене очи и завртела је соларни пупак и радила је све што напреднији раде, мамицу јој бициклистичку, а ја сам се знојила као балкански коњ док ми се није укочио неки давно заборављени мишић испод ребра, и затреперио неки нерв изнад препоне.
Напољу, плавим небом лондонског децембра путују паперјасти облаци − видим кроз стаклени строп методистичке цркве. Напокон леп дан, а ја се ваљам по итисону. Ребро ми се забада равно у срце.
− Фрагола, прошапћем. Ја морам хитно да изађем.
− Чекај, каже Фрагола. Морам да те растегнем, ако нагло прекинеш, није добро.
И разапне ме ту, у цркви.
− Добра си ти жена, рече ми на крају. Срце ти је на правом месту. Попиј чај у кафеу цркве, брзо ћу ја.
Мене у кафеу цркве попусти грч испод ребра и као да ми се рашири срце. Морам се отворити према новој врсти пријатељстава, врсти егзотичној и за мене и за „луде” Енглескиње.
Видим Фраголу како ми весело маше кроз стакло кафеа. Смеши се оним својим меканим осмехом.
Дефинитивно је пробудила моје закржљало треће око.
Морам некако да јој се одужим.
Постоји ли шанса да јој се уради почасни хрватски пасош?
Чујем да су егзотични пасоши, као и егзотичне пријатељице, сада тотално trendy међу Англосаксонкама.
Фраголин отац је Енглез, њена мајка је из Хонгконга.
Она уопште није Италијанка.
Италијански родитељи радије дају својим кћерима пристојна, узвишена имена, попут Марија Грација или Антонела; никако Фрагола.
Свеједно, ова Фрагола жели да ме припитоми и направи својом најбољом егзотичном пријатељицом. Зашто баш мене? И чему та мисија?
Мислим да је Фраголина упорност у зближавању са странкињом резултат Троструке Свете Рецесије – која ће, кажу, довести до Великог заједништва у енглеском друштву – а због које одређени кругови овдашњих жена свој имиџ баракуде с поремећајима у исхрани и приоритетима замењују имиџом слободних жена са откаченим хобијима и необичним пријатељима. Сада је тако passe „прошла декада”, бити самољубива тигрица са WASP познанствима и сопственом канцеларијом у лондонском Ситију или на Мејферу.
Дошло је време да пуним сјајем засијамо ми, егзотичне мајке, странкиње из сене.
Није баш тако било пре осам година, када сам дошла у Лондон.
Тада је изгледало као да су сви у овоме граду или већ богати, или добрано на путу богаћења. Школске мајке су биле посебна врста: све су фурале статус запослених жена, али само одређеним данима у недељи − „Радим full-time уторком и средом”, знале су да кажу. Гомилу послова око стратешког инвестирања обављале су пред капијом школе, куцкајући невероватном брзином по својим блекберијима или међусобно чаврљајући, скоро неприметно померајући усне, те чврсте Англосаксонке, док сам ја урлала на своју децу да не смеју трчати по ивици тротоара јер ће их прегазити двоспратни аутобус чији би возач могао да изненада, у вожњи, умре од инфаркта.
Очигледно је да сам још увек, у то време, на души носила печат порекла из земље крајности: или си жив и срећан, или ће те убити и најмања комоција у атмосфери. Постојала је рутина, и постојала је промена, која је могла да наговести трагедију, не-дај-Боже, куц-куц-куц.
Због мојих необично гласних повика, али и због имена моје деце, школске мајке су закључиле да смо Италијани. Прилазиле су ми елегантним, нечујним кораком.
− Јесте ли ви Италијани?, питале би ме.
− Не, доселили смо се из Загреба, из Хрватске, рекла бих.
− Ох, рекле би оне, прекривајући усне брзим покретом длана. Ох, баш ми је жао.
− Зашто вам је жао?, питала сам.
− Well, уздахнуле би. То је баш неспретно од мене. Али, хвала вам, у сваком случају.
− Зашто ми сада захваљујете?
На то питање никада нисам добила одговор.
Тек касније сам схватила да thank you најчешће значи goodbye.
Понекад, и неки дан након таквог кратког разговора, мајке би ме испред школе дочекале са слатким поздравом, и поставиле би ми неколико питања, прилично компликованих за 8.30 ујутро.
− Та ваша земља је веома лепа, зар не? И није много велика. Који је тамо постотак досељеника? Која су вам најпознатија ловишта? Ендемске врсте животиња и биљака? Коју одрживу врсту морске рибе имате? Колико терена за голф?
Њихове речи су зујале око моје главе, хипнотисале ме, уверавале ме у новопечену љубав, или барем симпатију, тих жена према мени.
Послеподне, на крају школског дана, по децу бих долазила наоружана осмехом и одговорима на јутарња питања својих нових пријатељица. Али, тамо би ме, уместо слатког поздрава, дочекао зид од целофана кроз који сам могла да видим англосаксонске мајке како опет брзо куцкају по својим блекберијима, одсутно подижу поглед са телефона и гледају равно кроз мене, прегласну особу италијанског порекла.
Никада не би узвратиле поздравом на моје немуште осмехе.
− Шта је овим Енглескињама?, питала сам Регину, Естонку. (Old Estonian, како она себе описује, алудирајући на Old Etonians − енглеско тепање онима који су завршили елитни Етон), менаџерку за одржавање зграде у којој живим. („Менаџерка бла-бла. Ја сам обични klee-ner”, тврди Регина.)
Регина иде на паузу за пушење испред зграде коју одржава, и особа је која ми, стога, најчешће налети када са неким пожелим да поделим коментар.
− Мислим, који им је ђаво, тим Енглескињама?, наставила сам. Изјутра ме воле, гуше ме питањима, хоће на кафу, а послеподне ме ни не познају. У чему је ствар?
− Dej drink, својим ми је каменим изговором објаснила Регина, уз трзај главом и усмеравање палца руке са цигаретом према устима. Немаш бриге, додала је. Енглези су такође локално луди.
Разумела сам шта је хтела да каже том тврдњом о локалном лудилу. Разумела сам, јер сам досељеница, као и она, као и 43% становника Лондона. За Регину, то запажање је врста утехе, та чињеница да нису само њени Естонци луди, непоуздани, намћорасти, када су локалци, то јест домаћи; напротив, сваки рођени становник свога града − па чак и тако знаменитог као што је Лондон − локално је једнако непоуздан, намћораст, бахат, једном речју − луд. Или, како би то Регина изговорила, kreysee. Јер му се може. А само смо ми, странци и дошљаци, „нормални”, јер то морамо да будемо, јер себе, своје ментално здравље и своју пристојност (decency, по Орвелу највреднија енглеска особина) морамо себи и домаћима стално доказивати.
Ипак, осам година касније, ти тако „луди” рођени становници Лондона не изгледају више привилеговано. А ми, егзотичне мајке, још смо ту. Хм, хм. Неуништив је тај материјал од којег смо направљене.
Англосаксонке нам се сада у свако доба дана осмехују. Понекад сам превише заузета да им осмех и узвратим. Брзо то исправим, чим се сетим, опет интензивно и прегласно. Колоритно. Нема везе. Од мене се више не очекује италијанско порекло.
Но, да се вратимо Фраголи.
Фрагола је популарна међу школским мајкама. Некада је писала за Татлер. Сада рециклира све чега се дохвати, па од те рециклаже ради колаж-намештај: столове, полице, столице што имају своју причу − буквално имају причу, јер начешће буду излепљене страницама истргнутим из старих бројева Татлера.
Фрагола је скромна.
− То је само мој мали хоби, каже ми и рашири своја пуна, ненашминкана уста у искрени осмех препун крупних, белих зуба усађених у малену, дражесну главу. Њени дечачки бокови су најчешће лабаво увучени у подерану мини тексас-сукњу, а вретенасте ножице у мале каубојске чизме. Између осталог, она је и јоги. Ја поред ње изгледам попут бивше совјетске кошаркашице. Али, велим, Фрагола хоће да се дружимо.
Позива ме да присуствујем њеном часу јоге. То она волонтерски држи, једном недељно, или месечно, како јој се прохте. Још један хоби, објашњава ми. Ја пристајем. Пристајем! Зашто?
Само једном у животу сам пре тога пробала јогу, баш у Загребу, код бившег ратника који је код мене (погрешно) нањушио борилачки потенцијал, терао ме да радим склекове и трбушњаке до изнемоглости, а наплаћивао ми јогу.
Фрагола ме на час јоге вози у свом малом, електричном ауту. Грејање није укључила да не потроши батерију која покреће возило, тако да ја поред нежне Фраголете седим у својој пернатој јакни и заробљени сам мутант што бучно дише и прави маглу. Неки нас пешаци престижу.
− Значи, вежбала си јогу пре.
− Само једном, прећуткујем трбушњаке и учитеља-ратника.
− Нема везе, вели Фрагола, ухвати данас свој ритам. Знаш, моја је група на напредном нивоу.
Она ту своју јогу држи у холу методистичке цркве.
Полазници групе су сиротиња из краја − тако ми изгледају − што ми даје храбрости и самопоуздања, ако су они напредни... Ја ћу бити шампион! Мислим: дред-црнац који ме тужно посматра; сувоњава бакица у бициклистичким бермудама; жена-у-складу-с-природом која баш-баш одавно није скраћивала нокте на стопалима... Ех, да, сви су боси, осим мене која задржавам и сокне и тениске. Сви имају своје јога-стазице, простиру их и лежу на њих, затварају очи и изгледају чак као да спавају. Хладно је, дрхтуре ми унутрашњи органи, а бакици у бициклистичким и топићу до пупка − ништа, раширила је ноге и удише−издише правилно. Ова јога је за будале, мислим ја, кад Фрагола поче да даје инструкције:
− Склопите руке у малу молитву, ставите молитву на срце, подигните је до трећег ока, дајте треће око сунцу, пољубите га, ставите га на срце, спустите у земљу, посадите дланове у меку земљу, посадите пете, истегните chi и дајте га небу, удахните ауру, поздравите небо левим лактом док лопатицама додирујете треће око, они напреднији нека заврте соларни пупак, мање флексибилни завртите кобру са пет издисаја. Идемо, друга страна, па све исто, још брже, изговорено као једна реч, без паузе.
Бакица је стално држала затворене очи и завртела је соларни пупак и радила је све што напреднији раде, мамицу јој бициклистичку, а ја сам се знојила као балкански коњ док ми се није укочио неки давно заборављени мишић испод ребра, и затреперио неки нерв изнад препоне.
Напољу, плавим небом лондонског децембра путују паперјасти облаци − видим кроз стаклени строп методистичке цркве. Напокон леп дан, а ја се ваљам по итисону. Ребро ми се забада равно у срце.
− Фрагола, прошапћем. Ја морам хитно да изађем.
− Чекај, каже Фрагола. Морам да те растегнем, ако нагло прекинеш, није добро.
И разапне ме ту, у цркви.
− Добра си ти жена, рече ми на крају. Срце ти је на правом месту. Попиј чај у кафеу цркве, брзо ћу ја.
Мене у кафеу цркве попусти грч испод ребра и као да ми се рашири срце. Морам се отворити према новој врсти пријатељстава, врсти егзотичној и за мене и за „луде” Енглескиње.
Видим Фраголу како ми весело маше кроз стакло кафеа. Смеши се оним својим меканим осмехом.
Дефинитивно је пробудила моје закржљало треће око.
Морам некако да јој се одужим.
Постоји ли шанса да јој се уради почасни хрватски пасош?
Чујем да су егзотични пасоши, као и егзотичне пријатељице, сада тотално trendy међу Англосаксонкама.
|
Оља Кнежевић,
магистар креативног писања, књижевник __________________________ К О Н Т А К Т Урбани књижевни круг (УКК) __________________________ |
|
Column & Photographs: Olja Knezevic
All rights reserved 2014. Copyright © Olja Knezevic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 31, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Olja Knezevic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 31, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
