др Ана Тасић
Настала на основу изузетног текста савременог хрватског драматичара Ивора Мартинића, представа „Мој син само мало спорије хода” редитеља Предрага Стојменовића у апсурдно комичној и поетски изражајној форми је суптилан и фино изнијансиран приказ савремених породичних односа. Исцртавајући на сцени чеховљевске теме распорених нада и изневерених очекивања, као и суочавања са болешћу најближих, неминовношћу старења и смрти, аутори су створили сценски јарку слику животарења једне савремене породице, проблематизујући при томе напете односе између различитих генерација. Посебне вредности текста и представе су ликови, њихова аутентичност и продорност интензивних емоција које доживљавају и испољавају, често врло екстремно, искривљено апсурдом. Посебно је специфично увођење крајње црног хумора у њихову комуникацију, који истовремено исијава и очај и вриштећу унутрашњу снагу ликова да тај очај разоре. Тамна ексцентричност њиховог хумора је средство досезања некаквог светла, наде у могућност живота.
Весна Чипчић је ефектно представила трому и сенилну Ану, доносећи на сцену пинтеровску фигуру, лик обавијен велом густог апсурда. Њену ћерку Мију блеђе и нејасније је играла Милена Павловић Чучиловић, док је Мијину сестру Риту, архетипског сноба и неподношљиво брбљиву жену, сценски узбудљиво, јонесковски круто, дала Милица Зарић. Милош Биковић је у сведеним цртама одговарајуће представио непокретног Мијиног сина Бранка кога је, помало ибзеновски, снашла мистериозна болест. Јелисавета Орашанин је његова тинејџерски дистанцирана сестра Дорис, а Ања Алач симпатично брбљива пријатељица Сара, дата лежерно, полетно и шармантно. Дејан Матић Мата у улози Мијиног мужа Роберта, Иван Томић као безлични Ритин муж Михаел, Владан Милић као несташно комични Тин и Срђан Дедић у улози Мијиног оца Оливера, употпунили су живописну слику ове породице и њихових пријатеља, окупљених за двадесет пети Бранков рођендан. Иако има повремене падове у ритму, за представу „Мој син само мало спорије хода” се неоспорно може рећи да је успешна, превасходно захваљујући ванредним квалитетима драме, одговарајућег редитељског читања, утемељеног у поетском апсурду, и преовлађујуће надахнутој игри ансамбла.
Атрибут успешности се, нажалост, не може приписати представи „Успаванка за Вука Ничијег”, насталој према роману Ксеније Поповић. Радња ове трилерско-мелодрамске представе се дешава у дому за незбринуту децу, а приповеда се фрагментарно, хронолошки дисконтинуирано, при чему се у нарацији користе поступци флешбека и флешфорварда (драматизација Бојана Мијовић). Гледаоци мозаички откривају мрачне детаље из прошлости живота ликова у дому, оне које су заувек измениле њихове односе. У догађаје су уткани мотиви друштвене корупције, али су приказане само последице проблема, не и њихови узроци, дате су спољашње манифестације једног значајног корпуса питања, не и њихови корени, заобиђено је бављење разлозима њиховог појављивања. Драмски предложак је зато на нивоу тривијалних, конфекцијских телевизијских серија за дремљиве гледаоце. То је основни разлог због чега је ова представа у основи спутана у идејном и уметничком смислу.
Због ограничења у тексту, глумци Виктор Савић, Павле Јеринић, Бојан Кривокапић, Марија Вицковић и Вања Милачић, нису имали прилике да дају снажније ликове. Они су остали на нивоу скица, бледуњавих фигура, само обриса истинских драмских персона. Режија Ђурђе Тешић је један од квалитетнијих аспеката овог остварења, а може се описати одредницом стилизованог реализма. Редитељка је радњи дала елегантан тон, у одређеној мери забашурујући слабости текста. Сцена је стилизованог изгледа, актери наступају на два нивоа, где горњи означава радњу која се дешава у садашњем времену, а доњи простор дешавања из прошлости (сценограф Борис Максимовић). Направљена јеи разлика између костима из садашњости, одређених сведеном елеганцијом имиџа одраслих, ситуираних људи, и костима из прошлости, када су ликови били тинејџери, немарно обучени (костимограф Сара Куртовић). Сви глумци су скоро све време на сцени; када не наступају, они пажљиво прате радњу, као да су воајери, неми сведоци њеног одигравања, чувари сећања на ужасе које су људи кадри да учине.
Весна Чипчић је ефектно представила трому и сенилну Ану, доносећи на сцену пинтеровску фигуру, лик обавијен велом густог апсурда. Њену ћерку Мију блеђе и нејасније је играла Милена Павловић Чучиловић, док је Мијину сестру Риту, архетипског сноба и неподношљиво брбљиву жену, сценски узбудљиво, јонесковски круто, дала Милица Зарић. Милош Биковић је у сведеним цртама одговарајуће представио непокретног Мијиног сина Бранка кога је, помало ибзеновски, снашла мистериозна болест. Јелисавета Орашанин је његова тинејџерски дистанцирана сестра Дорис, а Ања Алач симпатично брбљива пријатељица Сара, дата лежерно, полетно и шармантно. Дејан Матић Мата у улози Мијиног мужа Роберта, Иван Томић као безлични Ритин муж Михаел, Владан Милић као несташно комични Тин и Срђан Дедић у улози Мијиног оца Оливера, употпунили су живописну слику ове породице и њихових пријатеља, окупљених за двадесет пети Бранков рођендан. Иако има повремене падове у ритму, за представу „Мој син само мало спорије хода” се неоспорно може рећи да је успешна, превасходно захваљујући ванредним квалитетима драме, одговарајућег редитељског читања, утемељеног у поетском апсурду, и преовлађујуће надахнутој игри ансамбла.
Атрибут успешности се, нажалост, не може приписати представи „Успаванка за Вука Ничијег”, насталој према роману Ксеније Поповић. Радња ове трилерско-мелодрамске представе се дешава у дому за незбринуту децу, а приповеда се фрагментарно, хронолошки дисконтинуирано, при чему се у нарацији користе поступци флешбека и флешфорварда (драматизација Бојана Мијовић). Гледаоци мозаички откривају мрачне детаље из прошлости живота ликова у дому, оне које су заувек измениле њихове односе. У догађаје су уткани мотиви друштвене корупције, али су приказане само последице проблема, не и њихови узроци, дате су спољашње манифестације једног значајног корпуса питања, не и њихови корени, заобиђено је бављење разлозима њиховог појављивања. Драмски предложак је зато на нивоу тривијалних, конфекцијских телевизијских серија за дремљиве гледаоце. То је основни разлог због чега је ова представа у основи спутана у идејном и уметничком смислу.
Због ограничења у тексту, глумци Виктор Савић, Павле Јеринић, Бојан Кривокапић, Марија Вицковић и Вања Милачић, нису имали прилике да дају снажније ликове. Они су остали на нивоу скица, бледуњавих фигура, само обриса истинских драмских персона. Режија Ђурђе Тешић је један од квалитетнијих аспеката овог остварења, а може се описати одредницом стилизованог реализма. Редитељка је радњи дала елегантан тон, у одређеној мери забашурујући слабости текста. Сцена је стилизованог изгледа, актери наступају на два нивоа, где горњи означава радњу која се дешава у садашњем времену, а доњи простор дешавања из прошлости (сценограф Борис Максимовић). Направљена јеи разлика између костима из садашњости, одређених сведеном елеганцијом имиџа одраслих, ситуираних људи, и костима из прошлости, када су ликови били тинејџери, немарно обучени (костимограф Сара Куртовић). Сви глумци су скоро све време на сцени; када не наступају, они пажљиво прате радњу, као да су воајери, неми сведоци њеног одигравања, чувари сећања на ужасе које су људи кадри да учине.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
театролог и позоришни критичар
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2013. Copyright © Ana Tasic
Published December 1, 2013 on Urban Book Circle
Published December 1, 2013 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 1, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2013. Copyright © Ana Tasic
Published December 1, 2013 on Urban Book Circle
Published December 1, 2013 on Politika Online
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 1, 2013
Urban Book Circle® (UBC)