Добровољачка капија, сан људи из колоне

КОЛУМНЕ – „Добровољачка капија, сан људи из колоне” – Предраг Марковић, књижевник, новинар и издавач.

УКК · КЊИЖЕВНОСТ · КОЛУМНЕ · ПОЕЗИЈА · ИНТЕРВЈУ · АРТ · ПОЗОРИШТЕ · МЕЛОДИЈА ·

МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·

Добровољачка капија, сан људи из колоне – Предраг Марковић

„Постојао је у тој колони један дечак. Возио је трактор до Србије. Имао је дванаест година...” – Предраг Марковић, књижевник, новинар, књижевни критичар и издавач, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.

„И постојала је у тој колони једна девојчица. Можда четворогодишња. Држала је у једној руци лутку, у другој можда сестру. Родитеље је рат развејао...” – Предраг Марковић, књижевник, почасни члан Урбаног књижевног круга.

„Добровољачка капија, сан људи из колоне” / Фотографије: из архиве књижевника и члана Крунског савета
Предрага Марковића, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга.

КЊИЖЕВНОСТ

LITERATURE

Предраг Марковић

– колУМНЕ –

Урбани књижевни круг® (УКК)

Предраг Марковић,
књижевник и новинар

Добровољачка капија, сан људи из колоне

Обећао сам себи да овде објављујем само фотографије осмехнутих људи, а да и о најтежим темама пишем пажљиво напипавајући макар прозрак светлости. И, наравно, никада у и о буци дневне политике. Али, постоје дани када је баш, баш тешко наћи миран угао из ког је могуће „другачијим очима гледати”. Не „другим”, само „другачијим”.

Данас је такав дан. (И о њему овде неће бити приложена ниједна фотографија. Али ћу призвати слике. Нек свако, ако сме, призове своју. А онај чији ум и очи то не могу, нека ослепи и за овај текст.)

Беседник Предраг Марковић / Фотографија: из архиве књижевника и члана Крунског савета Предрага Марковића.

Дакле, фотографије су из Александрова. Место у средњем Банату. На граници са Румунијом. Основано је 1921, пре скоро 100 година. Од колоне коју су чиниле породице 1.030 Крајишника. Били су то они добровољци који су преживели ратове Србије од 1912. до 1918. Неки су у те ратове добровољно дошли из Аустроугарске, неки из Америке у коју су исељавали. (Србија је, и без ратова, од 1900. до 1912. била земља са највећим бројем усељеника у Европи, како год то данас невероватно звучало.) Дакле, по окончању Великог рата, врховни командант српске војске, Александар I Карађорђевић, поклонио је сваком од својих крајишких добровољаца по пет хектара државне земље у Банату. И тако је настало Александрово. На пустој земљи. Они су из места у којима су рођени дошли да живе у место у коме нико није рођен. Из Крајине која више није штитила Аустрију од Турака дошли су да буду заштита границе нове земље са Румунијом. (Мада је ту границу већ од следеће године много боље заштитила женидба њиховог краља румунском принцезом, Краљицом Маријом.) Оданост краља коме су били одани Крајишници нису заборавили. Свој нови завичај су назвали његовим именом, али су својим синовима и унуцима непрестано причали о једном неоствареном сну. Нису могли да прежале што их ту, где су се доселили, није дочекала ниједна капија кроз коју би ушли. Ниједна капија која би се отворила у знак добродошлице. (А били су победници за Србију у три рата.) Само празна земља. Требало је да прође скоро осамдесет година (да у још два наврата стижу колоне из Крајине, и после Другог рата и после распада Југославије) да би се унуци 1995. одлучили да им тај сан мртвима испуне. И још двадесет година да ту одлуку спроведу у дело.

„Срце моје игра, бије, све се превија – чини ми се, душо моја, да је Србија.” (Ђура Јакшић) / Фотографија: из архиве књижевника и члана Крунског савета Предрага Марковића, почасног члана Урбаног књижевног круга.

Пре четири дана, 1. августа 2015, „Добровољачка капија” је свечано отворена. А поред ње, наравно, јер Крајишници памте и добро и зло, биста краља Александра Ујединитеља. Погледајте пажљиво фотографије. Погледајте та одлучна а осмехнута лица и поновите у себи године које су прошле. 1912–1918, 1921–1995–2015.

Сада тек пред вама могу да призовем слике крајишких колона старе само двадесет година. Да их погледамо „другачијих очију”. Свако ону коју стварно памти. Не телевизијску слику или новинску фотографију. (На њима су људи који су на пут кренули. И само они знају да је то био тек почетак много тежег и дужег пута. И да данас ни они ни ми нисмо исти.) А да отворених капија није било.

(Не знам откуд је искрсла ова слика: Август 1999. Возим, враћајући се из Бања Луке, по магли, сатима. Већ сам у Мачви. Једва назирем пут. Одједном, испред мене степенице и кућна врата. Укочим и изађем. Назирем да сам у нечијем дворишту. Кроз врата, из куће излази човек. Умирује ме и објашњава. Овде су магле честе. А његова кућа баш на кривини. И мало-мало, када је магла, неко му колима поломи капију. Зато он, чим магла почне да се спушта, широм отвори капију. Па онај ко у кривини продужи право кроз двориште или слупа свој ауто или се као ја заустави у последњем часу. И, сав поносан, помаже ми да окренем ауто у дворишту, изађем на пут и наставим ка Београду.)

Епископ банатски Никанор освећује споменик Њ.К.В. Александру I Карађорђевићу (књижевник и члан Крунског савета Предраг Марковић је у средини). / Фотографије: из архиве књижевника Предрага Марковића, почасног члана УКК.

Постојао је у тој колони један дечак. Возио је трактор до Србије. Имао је дванаест година. И мислим да га се сете сваке године у медијима. Али он сада има преко тридесет година. И дао Бог да већ и сам има децу. Питам се да ли му је неко рекао да не сме својој деци стално да говори о мукама кроз које је прошао. Мора да се стрпи и да о томе прича унуцима. Они ће га због тих прича само више волети. А децу, децу ће само уплашити. И дојадити им. (Пречесто заборављамо, деца се више плаше и брину за родитеље него што то родитељи чине за њих.) И нека не брине. Унуци ће можда наћи начин да развеју његове страхове и можда остваре његов сан.

И постојала је у тој колони једна девојчица. Можда четворогодишња. Држала је у једној руци лутку, у другој можда сестру. Родитеље је рат развејао. Она је сада можда зрела жена. (Несрећа и издаја су вероватно учинили да сазри још у седамнаестој или раније.) И можда се успављује или буди поред неког. А да ли је њему неко рекао колико мора да је пази? Да ли он зна какво крхко благо држи на рукама? И како свака његова реч може да је уплаши док улази или излази кроз капију сна.

Књижевник и члан Крунског савета Предраг Марковић подиже српску заставу и открива споменик Њ. К. В. Александру I Карађорђевићу. / Фотографије: из архиве Предрага Марковића, почасног члана Урбаног књижевног круга.

Та девојчица и тај дечак нису имали срећу да се као одрасли ратници Краља Александра за Србију боре у славним и победничким ратовима, и нису дошли добровољно, али се они ових двадесет година, често и боље и искреније, свакога дана боре за Србију. Зато за њих тражим благослов. И за њих тражим дане радости. За њих „да ми је другачијим очима погледати”. Не „другим”, само „другачијим”.

(У ствари, постојало је хиљаде девојчица и дечака, данас зрелих људи у тим колонама. Јер колоне су бројале стотине хиљада. И Србија им није широм отварала капије, можда још уздрхтала над судбином оних бивших девојчица и дечака који су тих година, такође у стотинама хиљада, али кришом, преко ноћи, кроз те капије изашли и отишли у непознато.)

„Срце моје игра, бије, све се превија – чини ми се, душо моја, да је Србија.” (Ђура Јакшић) / Фотографије: из архиве књижевника и члана Крунског савета Предрага Марковића, почасног члана Урбаног књижевног круга.

Ништа је двадесет година. А опет толико много. Толико је требало унуцима Крајишника у Александрову да им саграде сањану капију. Која ће бити стално отворена и кроз коју ће деца играјући се (а да и не знају одакле су песме које певају и игре које играју) безбрижно пролазити и тамо и амо.

А колико ће требати нама? И зар мора од камена? Са свим именима и иконом?

Не мора. И не мора за мртве. Живима треба та капија.

Ево, ја једну градим у ваздуху. Правим лук од сопствених празних руку. Уопште није тешко. Пробајте. Можда ће неко кроз њу проћи. Можда већ неко кроз њу пролази.

Предраг Марковић,
књижевник и новинар

__________________________

К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)

__________________________

Предраг Марковић / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.

ПОЧАСНИ ЧЛАН УКК ЗА КРУГ УКК

Предраг Марковић,
књижевник, новинар, књижевни критичар и издавач,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга

2015.

КОЛУМНЕ

Добровољачка капија, сан људи из колоне

Слика за Скали

Прича о фотографији из личног „досијеа икс”.

Јавно и приватно

Прича о разлогу за насловну фотографију.

К О М Е Н Т А Р И

Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.

Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.