• Представа „Кад су цветале тикве”, према драми Драгослава Михаиловића, режија Бобан Скерлић, Београдско драмско позориште.
П О З О Р И Ш Н А К Р И Т И К А
Дистанцирани ехо наше табу прошлости – др Ана Тасић
  • „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом др Ане Тасић, објављује позоришне критике др Ане Тасић, театролога и позоришног критичара, сарадника и почасног члана Урбаног књижевног круга.
Дистанцирани ехо наше табу прошлости
КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ
Смештена у време друштвених искушења и напетости, радња забрањиване драме „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића (1969), настале на основу истоименог романа, доноси сиров одраз друштва спутаног политичком репресијом. Околности ригидних политичких ограничења које Михаиловић у драми фрагментарно исписује, окидач су експлозије трагичних догађања чији је главни актер Љуба Врапче, боксерски шампион и каснији емигрант. Захваљујући вишезначности Михаиловићевог опоро реалистичког, готово бруталистичког комада, чињенице да он садржи зреле политичке, социјалне, мелодрамске, као и поетске нивое значења, представа „Кад су цветале тикве” Београдског драмског позоришта је успела да донесе мноштво и данас актуелних, савремених и универзалних тема.

Како је друштвенополитички сплет околности, које Михаиловић одлучно у драми слика, данас ипак анахрон, не живимо више у тој врсти екстремних политичких санкција, акценат у представи редитеља Бобана Скерлића је дат индивидуалнопородичним темама, питањима кривице, одговорности, освете. А тема политичких забрана у овом сценском тумачењу има смисао дистанцираног еха наше табу прошлости, реконструкције времена строге цензуре уметничких слобода.
Редитељ Бобан Скерлић је Михаиловићев текст поставио монументално, реалистички, суптилно додајући есенцијалне поетске зачине. Изабрана је велика подела, наступа укупно око четрдесет извођача – глумаца, студената, деце. Сцена је импозантно отворена у дубину, често са на њој изводи неколико паралелних призора, што делује грандиозно, али и освежавајуће у нашим театарским условима (препознаје се да је редитељ и филмски аутор). Доследно увођење поетских димензија посебно је битно зато што успоставља значењски дуализам радње, омекшава брутализам догађања, сугерише могућност утехе и проналажења лепоте и у најмрачнијим ћошковима трагичног људског постојања. Та танана поетичност се гради кроз сведен, елегантан дизајн (сценограф Кирил Спасески, костимограф Татјана Радишић), коришћење финих сценских ефеката, између осталог дима и снега, што је још уплетено са нежним звучним планом, минималистичком клавирском музиком композитора Зорана Ерића. Ове поетске наслаге су посебно изражајне у сценама које доносе фантазмагоричну мешавину магловитих сећања и горке стварности.

Игра глумаца је усаглашена, обликована у снижено реалистичком тону. Милош Биковић сведенијим средствима представља душановачког мангупа и боксера Љубу Врапчета, бунтовника и осветника, његова игра је коректна, мада не и ванредна. У улози старијег Љубе, као наратора и коментатора који наступа из будућности, налази се упечатљиви Миша Јанкетић. Његова сценска појава је врло сугестивна за себе, док је на значењском плану битна јер уводи особену носталгију, због временске дистанце коју његова појава успоставља. Укључивање линије будућности на специфичан начин истањује патње садашњости, јер ствара свест о томе да ће трагедије из презента једном бити прошлост.

Из бројног ансамбла који је вешто изградио галерију ликова са душановачке периферије, издвојићемо и непосредну Даницу Ристовски у улози Љупчетове мајке Милинке, Срђана Дедића као скрханог оца Андру, Ању Алач, у лику настрадале сестре Душице, Даниела Сича као брата Владу, Петра Бенчину као благог Драганчета – Љупчетовог колегу боксера, затим Марка Живића у улози немилосрдног душановачког мангупа Столета, стандардно убедљивог Слободана Боду Нинковића као удбаша Перишића, Дејана Матића Мату као његовог послушника, млитавијег Ракића.

Паралелно са констатацијом о успеху најновијег читања утицајног комада „Кад су цветале тикве”, можемо са удвојеном радошћу нагласити постојање узлазне линије у квалитету продукције Београдског драмског позоришта, успостављену у овој сезони на измаку, понајвише са представама „Трпеле” и „Мој син само мало спорије хода”.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Picture
др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
П О З О Р И Ш Н А КРИТИКА
др Ана Тасић
Представа „Кад су цветале тикве”, према драми Драгослава Михаиловића, режија Бобан Скерлић, Београдско драмско позориште.
Братислава – У главном граду Словачке је од понедељка 12. до суботе 17. маја одржан 10. Интернационални фестивал Нове драме, по угледу, значају и програмској оријентацији пандан српском Стеријином позорју.
„Оставите поруку или Бегунци”, према мотивима из романа „У старини име му беше Хемус” Борислава Чичовачког, текст и режија Вида Огњеновић, Српско народно позориште, Нови Сад.
„Мизери”, по мотивима романа Стивена Кинга, редитељ Петар Поповић и „Славна Флоренс”, према тексту Питера Квилтера, режија Ђурђа Тешић, Атеље 212, Сцена „Петар Краљ”.
Представа „Код вечите славине”, по тексту Момчила Настасијевића, у адаптацији Слободана Обрадовића и режији Милана Нешковића; Сценa „Раша Плаовић”, Народно позориште у Београду.
„Рођендан господина Нушића”, према тексту Душана Ковачевића, редитељ Небојша Брадић, Звездара театар.
Представе Јернеја Лоренција, Душана Јовановића, Матјажа Бергера.
Представа „Мали ми је овај гроб”, према драми Биљане Србљановић, режија Дино Мустафић, копродукција Хартефакт, Битеф театар, Камерни театар 55, Казалиште Ulysses.
„Уносно место”, према тексту Александра Николајевича Островског, редитељ Егон Савин, Југословенско драмско позориште.
Представа „Август у округу Осејџ”, према тексту Трејсија Летса, режија Љиљана Тодоровић, Атеље 212.
Представа „Неопланта”, према роману Ласла Вегела, редитељ Андраш Урбан, драматург Ката Ђармати, Новосадско позориште (Ујвидеки синхаз).
Две нове представе у Дому омладине Београда: „Бања Робија”, продукција АпсАрт – Центар за позоришна истраживања, и „Мерлинкина исповест”, према тексту Миладина Шеварлића, редитељ Стеван Бодрожа.
Представа „Наши синови”, према драми Војислава М. Јовановића Марамбоа, адаптација и режија Татјана Мандић–Ригонат, Народно позориште у Београду, сцена Раша Плаовић.
Представа „Случајеви – Изгубљени у Србији”, ауторски пројект Кокана Младеновића, Омладинско позориште Дадов.
„Маратонци трче почасни круг”, Душан Ковачевић / Милица Краљ, Звездара театар и „Коштана”, Борисав Станковић / Андраш Урбан, Народно позориште Суботица.
„Los Jugoslavos”, Хуан Мајорга / Стеван Бодрожа, копродукција Народно позориште из Ужица, Пулс театар из Лазаревца и Битеф театар; „Издаја”, Харолд Пинтер / Горан Шушљик, Југословенско драмско позориште, сцена Бојан Ступица.
Трилогија „Passport”, редитељ Андраш Урбан, позориште Деже Костолањи, Суботица, београдска премијера на сцени Битеф театра.
„Мој син само мало спорије хода”, Београдско драмско позориште; и „Успаванка за Вука Ничијег”, копродукција Народног позоришта у Београду и Град-театра Будва.
„Српска трилогија”, по роману Стевана Јаковљевића, драматизација Миодраг и Светолик Никачевић, режија Славенко Салетовић; Народно позориште у Београду.
П О З О Р И Ш Н Е МИСЛИ
др Ана Тасић
Мисли – др Ане Тасић, театролога и позоришног критичара – о позоришту.
Picture
др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
РЕЧ РЕДИТЕЉА

Душановац педесетих година двадесетог века се није разликовао много од Душановца педесетих година деветнаестог века. Чак не толико по „изгледу”, колико по логици и животним рутинама. Чесма у дворишту, ратлук уз кафу, веш на штрику, голубови, мало баште, мушкатле у лонцу, мириси кухиња, дрвене клупе и хоклице, ситни мајсторлуци, импровизација, карирани столњаци, дуње, дудиње и ораси...

Бокс педесетих није био оно што је данас – крвави, добро плаћени спектакл. Био је сиротињски хоби, вежба преживљавања у радничким предграђима и заједничким двориштима, шанса за мало обилнији ручак или џепарац, прилика да гољу уопште примете девојке... Али и да научи да подноси батине, па и да – убије.

То је све миље, шарена стакалца калеидоскопа, а „Кад су цветале тикве” је драма о томе како се рађа зло у човеку, посматрање душе која се миц-по-миц усмрђује. На очи власника. Уз пуну свест. И без способности или воље да се томе супротстави. Ништа јефтин сентимент, ништа оперски кич. Смрти, силовања, страхови – отуда толико експресије и толико емоција у драми.

Кад процветају тикве – туберкулозни умиру. А туберкулоза, као патња и потенцијал смрти, јесте свеприсутна. Само је питање кад ће чија тиква процветати.

Бобан Скерлић
КАД СУ ЦВЕТАЛЕ ТИКВЕ
ПИСАЦ Драгослав Михаиловић
 РЕЖИЈА Бобан Скерлић
СЦЕНОГРАФ Кирил Спасески КОСТИМОГРАФ Татјана Радишић КОМПОЗИТОР Зоран Ерић СЦЕНСКИ ПОКРЕТ Марија Миленковић КОНСУЛТАНТ ЗА СЦЕНСКЕ БОРБЕ Јован Јовановић АСИСТЕНТ РЕДИТЕЉА Марко Мисирача АСИСТЕНТ КОСТИМОГРАФА Дејана Цветковић ОРГАНИЗАТОРИ Марија Батиница, Срђан Обреновић ИНСПИЦИЈЕНТ Оливера Милосављевић СУФЛЕР Драгана Анђелковић
ЛИЦА:

Љуба Сретеновић Врапче, алиас Шампион, боксер Милош Биковић
 Љуба Сретеновић Врапче (много година касније) Михаило Миша Јанкетић
 Милинка, његова мајка Даница Ристовски
 Андра, његов отац Срђан Дедић
 Душица, његова сестра Ања Алач
Влада, његов брат Даниел Сич
 Драганче Стојиљковић, боксер, његов друг Петар Бенчина/ Урош Јаковљевић
 Столе Апаш Марко Живић
Ружа, његова мајка Јелена Чворовић Пауновић
Стари Перишић, пуковник Удбе и председник боксерског клуба „Раднички”, инвалид без леве руке, народни херој Слободан Бода Нинковић
 Ракић, поручник милиције, члан управе боксерског клуба „Раднички” Дејан Матић Мата
Капетан Зорић, Љубин тренер Милан Чучиловић
 Смиљка Јелисавета Орашанин
 Ивица Лепи Андрија Кузмановић
Мита Мајмун Иван Зарић
Келнерица Наташа Марковић/ Милица Зарић
Водник Здравко Иван Томић
 Суља Драган Петровић Пеле
 Попарсић Саво Радовић
 Човек Бора Ненић
 Инвалид Лако Николић
Девојке, Удбовци, Војници, Официри, Боксери, Пролазници, Публика, Болесници, Болничари Стефан Радоњић, Александра Ћосић, Милош Петровић, Анита Стојадиновић, Стојан Ђорђевић, Лазар Ђукић, Милица Јанковић, Богдан Богдановић, Јован Јелисавчић, Невен Бујић, Ивана Дудић, Маја Шуша, Немања Стаматовић

Дечаци Немања Павловић, Филип Шпановић, Андреј Богданов, Лука Ковачевић
П Р О Д У К Ц И Ј А   Б е о г р а д с к о   д р а м с к о   п о з о р и ш т е
Место, време, околности
Душановац је насеље у Београду које се налази на градској општини Вождовац. Граничи се са насељима Пашино брдо на северу, Аутокоманда на западу, Браће Јерковић на југу, Коњарник на истоку и Вождовац на југозападу. Као предратно предграђе Београда, формирано је 1920. на тадашњој источној граници града. Почетком 1960-их и 1970-их, нова насеља су се развијала на истоку, тако да је данас Душановац ближи центру (10 минута јавним превозом) него источном крају града.

Душановац је увек био подручје досељеног становништва радничке класе нижег социјалној статуса, претежно смештеним у приземним кућама са заједничким двориштем (партаје). Крај је у периоду између два последња рата (Другог светског и ex-Yu) био познат по „жестоким момцима” и још жешћим обрачунима, што међусобним, што са другим градским клановима око доминације.

Информбиро (ИБ), односно Коминформ, Коминформбиро је представљао прву формалну, међународну организацију комунистичких партија након распуштања Треће интернационале (Коминтерна) током Другог светског рата, а основан је 1947. као њен наследник и један од темеља Источног блока, насталог распадом ратне антихитлеровске коалиције, почетком Хладног рата и успоставом совјетске хегемоније над Источном Европом.

Израз је на простору бивше Југославије постао синоним за период у коме се владајући режим на челу с Јосипом Брозом Титом и Комунистичком партијом (КПЈ) супротставио Јосифу Висарионовичу Стаљину и Совјетском Савезу, а што је довело до почетка непријатељства тадашње Југославије са новоствореним Источним блоком. Последице су биле економска криза, повишена борбена готовост на границама и жестока унутрашња репресија према стварним или наводним присташама Стаљина у Југославији, чији је најзлогласнији симбол логор на Јадрану – Голи оток. На Петом конгресу КПЈ „Стаљину је речено НЕ”. Тада је започео сурови прогон свих симпатизера, као и оних за које се сумњало да су симпатизери Стаљина и СССР, а последице су се осећале и после смрти Јосипа Броза Тита, 1980. године.

Бокс, често називан и „племенитом вештином”, јесте најтежа, најкомплекснија и најспецифичнија олимпијска дисциплина. Први прикази песничења/борбе шакама могу се наћи још у древном Египту. Године 688. п.н.е. уврштен је на Олимпијске игре у оквиру панкратиона (мешавине рвања и бокса). Помиње се и назив pygmachia: стари Грци су веровали да је то игра Богова са Олимпа.

Бокс је борилачки спорт који подразумева надметање у снази, брзини, рефлексима и издржљивости такмичара. Правила су се кроз историју битно мењала, а борбе су биле бруталне, чак и смртоносне. Прва боксерска правила новијег доба настала су у Лондону, у XVIII веку, а систематизовао их је 1867. Маркиз од Квинсберија у први службени боксерски правилник, који је и данас у употреби. Прописане су рунде од три минута, величина ринга, забрањени неспортски ударци... Данас разликујемо два основна правца бокса: аматерски (олимпијски) и професионални бокс, којим управља неколико различитих боксерских федерација.

У спортској историји многих земаља најбољи и најпопуларнији спортисти били су управо боксери: Мухамед Али (САД), Ласло Пап (Мађарска), Нино Бенвенути (Италија), Теофило Стивенсон (Куба), Макс Шмелинг (Немачка)... За најбољег спортисту света у XX веку проглашен је боксерски шампион Мухамед Али. Прве рукавице у Србију, 1908. године, донео је Милета Недић, а 1911. основан је први боксерски клуб у Београду. Први бокс меч организован је 1912. у биоскопу „Коларац”, где је наступио Милета Недић против Ебера, боксера из Мађарске. У послератној историји, југословенски боксери, на међународним такмичењима, остварили су најбоље резултате од свих појединачних спортова. Освајане су многобројне медаље на Олимпијадама, Европским и Светским првенствима, а истичу се имена попут Павла Шовљанског, Косте Лековића, Душана Богдановића, Драгомира Вујковића, Рајка Милића, Маријана Бенеша, Мате Парлова, Звонка Вујина, Азиза Салихуа, те изузетна генерација с краја седамдесетих којој припадају Фазлија Шаћировић, Братислав Ристић, Мемет Богујевци, Миодраг Перуновић, браћа Качар и Драгомир Вујковић. Код нас се одржавају и међународни боксерски турнири, нпр. „Меч шампиона” (основан 1957.) – борбе за Златну рукавицу, који су из године у годину пратиле десетине хиљада гледалаца, а мечеви су одржавани на Сајму због великог интересовања.
Историјски контекст
Прошло је 45 година од праизведбе драме Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве”, коју је по истоименом роману написао сам аутор, у режији Боре Драшковића и извођењу Југословенског драмског позоришта. Прича о београдском боксеру Љуби Сретеновићу (званом Љуба Врапче и Шампион), која је отворила тему насиља и први пут јавно проговорила о логору на Голом отоку, политичкој и полицијској тортури над неистомишљеницима, оживела је на сцени 6. октобра 1969. и после пет извођења, интервенцијом Јосипа Броза, скинута је са репертоара. Политички скандал, својеврсна „Резолуција о Тиквама” и изјашњавање по комитетима о овој теми, заправо су означили почетак отварања проблема слободе говора, мишљења и изражавања у комунистичком режиму, а последице које су аутори и уметници ангажовани око представе сносили (у професионалном и животном погледу) данас су готово незамисливе.

„Ево, на пример, недавно сте ви видели, ту неки комад, казалишне неке тиквице. Како цвате тиква, али та његова тиква, који је то писао, не цвате, јер она је, изгледа, потпуно гњила, и тако даље... где се блати наш друштвени систем, где се хоће на сваки начин да се наше друштво прикаже као друштво које не ваља. (...) Знате ви шта он то говори... А ко говори? Говори онај који је био на Мрамору, на отоку тамо, на Голом отоку. И већина тих људи, већина... то их нема, мали број, али су врло гласни. (...) Па, ми морамо, одоздо треба да се те ствари... да се њега онемогући. Ја не тражим да ми сад њега, шта ја знам, хапсимо, и тако даље, него – напротив – да буде глас јавности онај, који ће њих онемогућити да се баве таквим послом.” – говор Јосипа Броза Тита 25.10.1969. („Комунисти – савест својих колектива”/„Тикве – блато на систему”, Вечерње новости).

„Ових дана почело је да се даје надугачко и нашироко једно, мало душановачко, мало политичко позорје. Ту се лепо види како један боксер, који није добар, завршава у Шведској где га газе и експлоатишу на хуман начин. Позорје се зове ’Кад су цветале тикве’ и писац Драгослав Михаиловић отворено признаје да никад није био на Душановцу. Ваљда зато зна све о Душановцу. Бора Драшковић је ствар изрежирао из Њујорка, где је покушавао да добави Касијуса Клеја за партнера Миши Јанкетићу. Брзо погледајте ’Тикве’ док није пукла тиква! Прича се да су глумци болешљиви, навалио грип ових дана, може да се деси да се позорје откаже”. – Студент, 14.10.1969.

Већ сама чињеница да је роман „Кад су цветале тикве”, од свог појављивања 1968. године до данас објављен у 33 издања на српском језику и у 20 превода, указује на значај који има у савременој српској књижевности. Душановачки боксер Љуба Сретеновић постао је готово култни лик послератних генерација, те је несумњиво да је реч о делу које је стекло славу не због ванлитерарних околности, већ искључиво захваљујући својим естетским квалитетима.
Theatre criticism & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2014. Copyright © Ana Tasic

Published May 26, 2014 on Urban Book Circle
Published May 26, 2014 on Politika Online

Photo of Kad su cvetale tikve courtesy of Beogradsko dramsko pozoriste
All rights reserved 2014. Copyright © Beogradsko dramsko pozoriste

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on May 26, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.