„Миш је у твојим рукама, игра мачке и миша није.” ~ Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
мастер компаративне књижевности
|
Декодирање конвертита по деди
– Ђаво је камелеон, као непознати пошиљалац електронског писма у чијем заглављу је име твоје банке, у којој, још увек, ниси активирао трансакцију преко интернета. Отвараш, бојажљиво. Нема дивљег прикључка. Добро је. Нема вируса. Читаш мирне душе. Тек што си помислио како је кредит сјајна ствар, ево га, унапред одобрен, налете као препоручен. Еј, срећниче, сума је далеко већа од сумираних маштарија. Ма, ко их шиша, не буниш се што ти нуде више од најлуђег сна. Треба само да шкљоцнеш на линк. Клик. Погодак у мету. Узбуђен си, баш како треба. Клик. Не примећујеш да уопште ниси на сајту своје банке. Све је толико исто, да ти се чини као да си на шалтеру рођене куће. Клик, у виртуелну материну. Улазиш кроз вене које не миришу на крв. Победа. Ово је твоје време. Не осећаш бол у грудима, на кисело млеко с туђе цуцле навикли су те још у пеленама. Ђаво је сазидао виртуелни рај и налепио га на реални пакао. Лепо ти кажем, синко мој, камелеон. Где год да кликнеш, где год да улетиш, на истом си месту. „Господине, ако нећете пакао од живота, нема проблема, изаберите животворни пакет који одговара приходима вашег домаћинства, ми смо ту да вам помогнемо да дођете до жељене дестинације!”, певуцка ти умилни гласић неке невидљиве гојазне амебе која одавно не плива. А пакетића много. Хоћеш рај на земљи. Клик. Ево ти га. Не мораш ни да трепнеш док седаш на дугме. Миш је у твојим рукама, игра мачке и миша није. Ма, нема везе, зар да обраћаш пажњу на тамо неке ситнице, немаш довољно времена ни да се наспаваш као човек, а камоли да се оптерећујеш сулудим размишљањима, као да си, далеко било, болестан у мозак. Чему главобоља, детаље које је измислио исти онај који је осмислио и мала слова на уговору, ионако не можеш да мењаш. Ти си паметан. Знаш да ће свет и после тебе остати исти. Интелигентнији си од масе. Оспособљен си да читаш сва проклето мала слова. Умеш и да дочитаваш, ако зло на врата закуца. Савршено склапаш коцкице туђег мозаика. Клик. Живот ће бити до јаја с бајковитим кредитом. Превидео си само једно: сајт твоје банке није прави. Чак и да си схватио, вероватно би рекао: куд сви, ту и луди ти. Није ти ни накрај памети да некога или нешто пријавиш, јер и ти си гузатој амеби од банкарке увалио кредитну историју неког виртуелног лика уместо своје, а лова је права. Вук сит и овце на броју. Кренуло ти. Обрисао си пепео с десног рамена, купио најквалитетније цигаре и најбоља пића, па наручио једну велику пицу с месом и две зашећерене пунолетне рибе са силиконским шкргама, да се почастиш. На самом излазу из виртуелног рама, повукао си неколико димчуга и треснуо жар. Учинило ти се да је нешто пукло, као кад се неком завали шамарчина. Онда ти се причинило да си чуо туп звук, као кад златник тресне о бетон. Ђаво је камелеон, синко мој, он је још пре Христа обојио петокраку Четврте Флавијеве легије у црвено. „Слажу се ко ђаво и крст”, утерао нам је нечији тата одавно и добро нас ошамарио. Ђаво је Србима од истог столетног храста и петокраку качио и крст дељао, да би их потом сломио и у мермеру подигао. Нема крста без трансакција и нема ђавола без конвертита!
– Ма, дај, бре, деда, шта ти знаш о интернету, сад си га баш претерао?!
– Стани мало, нисам још ни заустио, а ти се већ уплићеш. Ко, бре, уопште прича о интернету, матер му пољубим! Лепо ти кажем да код нас Срба ђаво носи крст. Отуда су нам сва брда низбрда. Не бркај лончиће, нити је поента интернет, нити ти причам да је то лош проналазак. Нек је жив и здрав ко га измисли. Само ренегати, конвертити и професионални верници пљују по интернету. Ја, не.
– О чему ти уопште причаш?!
– Дакле, ћути пет минута, да завршим мисао, па онда постављај питања. Ниједан од народа насељених на Балкану није успео да надвлада остале, ниједан језик није могао да свуда избије изнад осталих, ниједно племе није могло да се просветли толико да друга племена начини зависним од своје сијалице.
– Стани мало, знаш ли ти уопште шта си сада рекао?
– Нисам то ја рекао.
– Него покојна баба Живана?
– Црни синко, изгледа да теби мора све да се декодира.
– Ко би други тако нешто могао рећи, осим неке излапеле бабе?
– О овоме што покушавам да ти кажем је још почетком двадесетог века, разматрајући процесе националних интеграција на Балканском полуострву, говорио Стојан Новаковић, а Јован Цвијић је за исту ствар рекао нешто што само у први мах звучи нелогично: Етнографска карта ниједне области у Европи не застарева тако брзо као етнографска карта Балканског полуострва.
– Она има само тренутну важност и после само неколико година од постанка задржава искључиво историјску вредност.
– Љубим те у генетски код. Није ти узалуд глава на раменима, а у једном тренутку сам се баш забринуо за твоје здравље.
– Добро, деда, добро, престани да се понашаш као дете, убалавићеш ме целог. Него, шта си ми оно хтео рећи о конвертитима, ако се уопште сећаш из ког мртвачког сандука си их извукао?
– Прво, они који су променили веру постали су конвертити услед личне користи, нечисте савести и кукавичлука. Друго, они који су отпали од своје нације добровољном асимилацијом у крилу туђинског окружења, довели су својим отпадништвом у питање сопствену способност опстанка. Треће, од свих непријатеља наше нације највећи је онај који је произашао из ње саме, а то су, главом и брадом, конвертити који су ништа друго него изроди и издајници.
– Поједностави, молим те! Кажи ми конкретно о чему и о коме говориш?
– О онима који нам продају муда за бубреге, јер немају појма да је органска нација у маглуштини прохујалих векова имала своју усађену лепоту, али је та природна нација, подложна кварењу као и сваки организам, изгубила много од своје исконске снаге. Српски народ је данас пометен, запуштен, да не кажем: упропашћен народ. Римско царство је дубоко загризло метаболизам српског народа да му се порекло у семену затре, а титоизам му је распарао етничко и историјско ткиво, духовно га разорио и увео у животну и историјску кризу, колапс и депресију, толико, да му је страховито ослабио колективни архетипски его. Тиме је српском народу особина отпадања од народне целине развијена као трајно негативно својство.
– Деда, а знаш ли ти да су још стотинак година пре појаве титоизма интелектуалци причали о пропасти, а ми још увек живи и здрави?! Једина је разлика што су тада веровали да су се многи људи погубили прелазећи другоме народу или цркви. Говорили су, еј, још пре стотинак година, да се влашимо, немчимо, талијанимо, турчимо, чивутимо и циганимо. Тада су аутори имагинарног спасавања српства с грозом очајавали и у безнађу размишљали о животној способности српског народа „јер пада грана за граном, српство се мрви комад по комад и тако се једно парче за другим одриче своје народности”. А било је и оних који су корене те појаве смештали у велику превару о старословенској причи, с којом ми као староседеоци немамо никаквих додирних тачака осим чињенице да су нам Стари Словени у једном историјском моменту окупирали животни простор. Тврдили су тада, да је тенденција дробљења на уже јединице илити племена била својствена још Старим Словенима, па су разлоге нашег однарођавања видели у томе што наше племенско обележје услед старословенског утицаја није срасло с душом. Ето, деда, тиме твоја теорија, о Римском царству и титоизму као јединим узроцима свега малигног што нас је снашло, пада у воду.
– Где ти оде, малени, ни искусан човек с обе ноге на земљи не може ништа да похвата, а камоли џивџани на твојој трулој грани. Изгубио си све конце здравог разума с рођене поњаве.
– Деда, ти причаш неповезано, а не ја.
– Ја?
– Ти.
– Добро, мили мој, нека ти буде, попуштам, али упамти бар нешто од онога што све време покушавам да ти кажем: Они који контролишу информацију контролишу знање, што заузврат контролише мишљење, моћ опажања, осећања, свест, мисли и дела оних које су информисали.
– Коначно, после толико векова, да један од мојих дедова попусти!
– Да, али само док не одем на онај свет и причу ти у наслеђе оставим.
– Ма, дај, бре, деда, шта ти знаш о интернету, сад си га баш претерао?!
– Стани мало, нисам још ни заустио, а ти се већ уплићеш. Ко, бре, уопште прича о интернету, матер му пољубим! Лепо ти кажем да код нас Срба ђаво носи крст. Отуда су нам сва брда низбрда. Не бркај лончиће, нити је поента интернет, нити ти причам да је то лош проналазак. Нек је жив и здрав ко га измисли. Само ренегати, конвертити и професионални верници пљују по интернету. Ја, не.
– О чему ти уопште причаш?!
– Дакле, ћути пет минута, да завршим мисао, па онда постављај питања. Ниједан од народа насељених на Балкану није успео да надвлада остале, ниједан језик није могао да свуда избије изнад осталих, ниједно племе није могло да се просветли толико да друга племена начини зависним од своје сијалице.
– Стани мало, знаш ли ти уопште шта си сада рекао?
– Нисам то ја рекао.
– Него покојна баба Живана?
– Црни синко, изгледа да теби мора све да се декодира.
– Ко би други тако нешто могао рећи, осим неке излапеле бабе?
– О овоме што покушавам да ти кажем је још почетком двадесетог века, разматрајући процесе националних интеграција на Балканском полуострву, говорио Стојан Новаковић, а Јован Цвијић је за исту ствар рекао нешто што само у први мах звучи нелогично: Етнографска карта ниједне области у Европи не застарева тако брзо као етнографска карта Балканског полуострва.
– Она има само тренутну важност и после само неколико година од постанка задржава искључиво историјску вредност.
– Љубим те у генетски код. Није ти узалуд глава на раменима, а у једном тренутку сам се баш забринуо за твоје здравље.
– Добро, деда, добро, престани да се понашаш као дете, убалавићеш ме целог. Него, шта си ми оно хтео рећи о конвертитима, ако се уопште сећаш из ког мртвачког сандука си их извукао?
– Прво, они који су променили веру постали су конвертити услед личне користи, нечисте савести и кукавичлука. Друго, они који су отпали од своје нације добровољном асимилацијом у крилу туђинског окружења, довели су својим отпадништвом у питање сопствену способност опстанка. Треће, од свих непријатеља наше нације највећи је онај који је произашао из ње саме, а то су, главом и брадом, конвертити који су ништа друго него изроди и издајници.
– Поједностави, молим те! Кажи ми конкретно о чему и о коме говориш?
– О онима који нам продају муда за бубреге, јер немају појма да је органска нација у маглуштини прохујалих векова имала своју усађену лепоту, али је та природна нација, подложна кварењу као и сваки организам, изгубила много од своје исконске снаге. Српски народ је данас пометен, запуштен, да не кажем: упропашћен народ. Римско царство је дубоко загризло метаболизам српског народа да му се порекло у семену затре, а титоизам му је распарао етничко и историјско ткиво, духовно га разорио и увео у животну и историјску кризу, колапс и депресију, толико, да му је страховито ослабио колективни архетипски его. Тиме је српском народу особина отпадања од народне целине развијена као трајно негативно својство.
– Деда, а знаш ли ти да су још стотинак година пре појаве титоизма интелектуалци причали о пропасти, а ми још увек живи и здрави?! Једина је разлика што су тада веровали да су се многи људи погубили прелазећи другоме народу или цркви. Говорили су, еј, још пре стотинак година, да се влашимо, немчимо, талијанимо, турчимо, чивутимо и циганимо. Тада су аутори имагинарног спасавања српства с грозом очајавали и у безнађу размишљали о животној способности српског народа „јер пада грана за граном, српство се мрви комад по комад и тако се једно парче за другим одриче своје народности”. А било је и оних који су корене те појаве смештали у велику превару о старословенској причи, с којом ми као староседеоци немамо никаквих додирних тачака осим чињенице да су нам Стари Словени у једном историјском моменту окупирали животни простор. Тврдили су тада, да је тенденција дробљења на уже јединице илити племена била својствена још Старим Словенима, па су разлоге нашег однарођавања видели у томе што наше племенско обележје услед старословенског утицаја није срасло с душом. Ето, деда, тиме твоја теорија, о Римском царству и титоизму као јединим узроцима свега малигног што нас је снашло, пада у воду.
– Где ти оде, малени, ни искусан човек с обе ноге на земљи не може ништа да похвата, а камоли џивџани на твојој трулој грани. Изгубио си све конце здравог разума с рођене поњаве.
– Деда, ти причаш неповезано, а не ја.
– Ја?
– Ти.
– Добро, мили мој, нека ти буде, попуштам, али упамти бар нешто од онога што све време покушавам да ти кажем: Они који контролишу информацију контролишу знање, што заузврат контролише мишљење, моћ опажања, осећања, свест, мисли и дела оних које су информисали.
– Коначно, после толико векова, да један од мојих дедова попусти!
– Да, али само док не одем на онај свет и причу ти у наслеђе оставим.
Првослав Вујчић
__________________________
Превео са енглеског: Првослав Вујчић,
аутор приче „Декодирање конвертита по деди”.
Превео са енглеског: Првослав Вујчић,
аутор приче „Декодирање конвертита по деди”.
|
__________________________
The column is from the book Catching Saliva (UBC Canada Press, 2013) by Prvoslav Vujcic.
The column is from the book Catching Saliva (UBC Canada Press, 2013) by Prvoslav Vujcic.
__________________________
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Translated from the English by Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Publishing house: UBC Canada Press
All rights reserved 2013. Copyright © UBC Canada Press
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 10, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Translated from the English by Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2013. Copyright © Prvoslav Vujcic
Publishing house: UBC Canada Press
All rights reserved 2013. Copyright © UBC Canada Press
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 10, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
