Говор без говорнице Првослава Вујчића

КЊИЖЕВНИ ОГЛЕД – „Говор без говорнице Првослава Вујчића” (oглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша”) – проф. мср Данијела Ковачевић Микић. Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.

УКК · КЊИЖЕВНОСТ · КОЛУМНЕ · ПОЕЗИЈА · ИНТЕРВЈУ · АРТ · ПОЗОРИШТЕ · МЕЛОДИЈА ·

МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ · HOME PAGE ·

КЊИЖЕВНОСТ

Говор без говорнице Првослава Вујчића –
проф. мср Данијела Ковачевић Микић

Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.

Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша”

КЊИЖЕВНОСТ

LITERATURE

проф. Данијела К. Микић

мср Првослав Вујчић

Круг УКК® – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга®

проф. мср Данијела Ковачевић Микић, просветни саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга

Говор без говорнице Првослава Вујчића

Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша”

Последње деценије, са српског књижевног неба као да до нас допире сјај давно угаслих звезда романтизма због вештачки изазваног повратка рими и утврђеним песничким обрасцима, уз поновну доминацију националних и љубавних тема (како је то увек када се нација осећа угрожено, а индивидуа отуђено). Бројна књижевна удружења, стасала ради заједничког интереса лакшег објављивања и међусобног похваљивања и подржавања, обесмислила су сама своје постојање и своју улогу у друштву. Свако ко вам се било где представи, може за себе да каже да је песник и да то потврди чланством у неком клубу или удружењу (а безмало и понеком наградом, јер готово да свака општина у овој земљи има неки „књижевни” клуб и неку „књижевну” награду). Популарне друштвене мреже већ су презасићене псеудопоетским објавама и статусима, а виртуелна машинерија кадра је да ни из чега креира лик лажног песника. Таква пошаст довела је до затварања праве поезије (оне која је с разлогом краљица књижевности) у елитистичке, академске кругове или потпуно повлачење из јавног живота изразитих песничких индивидуалности у приватне „куле од слоноваче”. Поплава псеудопесника (које радо зовем поетохомункулусима), па и награда и наградица, с једне стране, а незаинтересованост или немоћ критике да негује прави укус, у сталним конфронтацијама са законима тржишта и императивом комерцијалности, с друге стране, довели су читаоце поезије у пат-позицију. Трпеза је пуна ђаконија заносног изгледа, али се с тешком муком открива укус који је здрав и који годи... Из те пат-позиције неће се извући лако ни читаоци ни критичари, али седење скрштених руку ничему не води. Позиција савременог књижевног критичара данас личи ми на позицију онога који уместо краља проба јело да провери да ли је отровано или пак онога који од хиљаду произвођача куша исти производ не би ли открио који је најбољег укуса. Стога и овај оглед настоји да пред читаоце префињеног поетског сензибилитета изведе поезију песника неправедно запостављеног у отаџбини из које је, с крупним разлозима, отишао, а признатог у домовини коју је одабрао за свој нови („ексхумирани”) живот.

Осим позива на ново вредновање песника о чијој првој објављеној збирци ће у овом огледу бити реч, рад ће проблематизовати и опште питање биографије песника и њеног удела у тумачењу и (не)прихватању самог дела, могућност фикционализације биографије помоћу савремених информатичких технологија, што додатно оспорава значај биографског метода у савременој науци о књижевности и враћа нас на сам текст који критичар треба да интерпретира и вреднује (под условом да је адекватно образован, али и да има личног дара и афинитета за поезију), небригу тзв. матице према српској књижевности која настаје изван државних граница и општи пад критеријума и у култури и у образовању који додатно доприноси хаосу на књижевној сцени, оличеном у хиперпродукцији дела и хиперпродукцији књижевне критике која је заправо више маркетиншки рекламни производ него научно утемељена анализа. Речју, у фокусу овог рада ће бити класична мотивска и језичко-стилска анализа једне песничке збирке Првослава Вујчића, у чијој ће сенци остати поменути књижевнотеоријски проблеми. Домаћој јавности доступне су само четири песничке збирке овог аутора које је објавила „Београдска књига”. Није ми познато да ли постоји антологијски преглед савремене књижевности која настаје на српском језику изван географских граница Србије (што не значи да таква књига не постоји, да се оградим, могуће је да нисам довољно информисана, али ако нисам, а пратим књижевну продукцију, онда то значи да не постоји воља да се сруше непотребне границе између тзв. дијаспоре и тзв. матице, на које би требало да гледамо као на јединствен културни простор)[1]. Иначе, Вујчић је заступљен у књизи „Мождана веза са Србијом – 100 драгуља српског расејања”, која представља сто најпознатијих Срба у свету, чији је приређивач др Радивоје Петровић (2004). Основни подаци о животу и делима овог аутора, као и поједина књижевна остварења, осим у споменуте четири књиге, доступни су читаоцима у слободној енциклопедији Википедија (Wikipedia), Јутубу (Youtube), на друштвеним мрежама и веб-страницама.[2] Првослав Вујчић је рођен у Пожаревцу, 1960. године, а од 1987. године живи и ствара у Канади. Досадашњи опус[3] овог песника обухвата осам књига на српском и осам књига на енглеском језику и већ та чињеница, сама по себи, заслужује нашу пажњу:

„Размишљања једног леша” (Београдска књига, 2004)
„Београде, добро је, би’ из Торонта теби” (Београдска књига, 2004)
„Кастрирање ветра” (Београдска књига, 2005)
„Девето колено све/мира” (Београдска књига, 2005)
„Wet” (UBC Canada Press, 2013)
„Repatriates” (UBC Canada Press, 2013)
„Catching Saliva” (UBC Canada Press, 2013)
„A Few Good Little Thoughts” (UBC Canada Press, 2013)
„Thoughts of a Corpse” (UBC Canada Press, 2014)
„Belgrade, It’s All Good” (UBC Canada Press, 2014)
„Castration of the Wind” (UBC Canada Press, 2014)
„Ninth Step of the Universe” (UBC Canada Press, 2014)
„Влажно” (UBC Canada Press, 2014)
„Повратници” (UBC Canada Press, 2014)
„Хватање пљувачке” (UBC Canada Press, 2014)
„Неколико лепих малих мисли” (UBC Canada Press, 2014).

Ако глас овог огледа допре до оних чија су уста моћна да суде о томе чија ће реч постати део историје књижевности, а чија ће се изгубити у ефемерности постојања, биће то леп позив на преиспитивање значаја и значења поезије песника који би, попут многих других, могао да плати тежак данак двојном књижевном држављанству. Јер, као што у матици страдамо од негативне и непринципијелне селекције у свим браншама, па и у култури и уметности, тако се и у односу према дијаспори виде све пошасти нашег моралног суноврата. У вредновању књижевних дела често су пренаглашени утицаји тзв. спољашњих фактора, па се више говори о личности писца (његовом животу и раду, „коректним” или „некоректним” политичким и другим ставовима) него о самом књижевном делу. Не само што нам често недостаје поштења у суђењу и вредновању (због нарушеног моралног кодекса и изгубљеног националног компаса), већ нам нажалост све чешће недостаје и истинског образовања. Површност у свему узима данак у свим порама друштва, те не говоримо само о кризи читања или кризи књижевне критике, већ и о посрнућу образовног система које се прелива у све сегменте друштва.

Полазећи од става да књижевна критика треба својим тумачењима да посредује између читалаца и писаца, као и од чињенице да критика мора да има корективну функцију (јер оно што се масовније чита не значи да има уметничку вредност, као што не значи да вредности нема у ономе што је прећутано или оспорено), овај оглед настоји да читаоцима приближи поезију Првослава Вујчића, мастера компаративне књижевности, оснивача онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности Урбаног књижевног круга из Торонта, „Круг УКК”[4], часописа који брижљиво негује српски језик и ћирилично писмо и који, осим врсног уредничког одабира и текстова и сарадника, води рачуна о језичком стандарду и актуалној правописној норми много више од онлајн издања чак и најбољих домаћих новина, часописа или магазина.

Оглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша” нема амбицију коначног вредновања и тумачења, јер верујем да ће временом унутрашњи ехо његових стихова сазревати и гласније одјекивати нудећи нове димензије тумачења, посебно у односу на целокупан опус, због чега бих оглед радо жанровски снизила у „импресије првог читања”, остављајући врата, и другим критичарима и себи, отвореним за овог, у домаћој јавности, неправедно скрајнутог и недовољно познатог, чак би се могло рећи многима неоткривеног, а врсног српског песника из дијаспоре. Наша књижевност као да није извукла никакве поуке из судбине српских писаца који су као остварене и признате величине често приписивани, због места рођења или места живљења, другим књижевним просторима. Нека ово буде позив књижевним арбитрима да преиспитају својеврсно изгнанство са актуалне српске песничке сцене, мук неразумевања, несхватања, ћутања из незнања или необавештености, или недораслости песничком изазову, не само овог, већ и бројних других песника у свесрпском културном простору (без, чак и ове условне, поделе на матицу и дијаспору). У биографији Првослава Вујчића, између осталог, пише да је песника 2007. године Интернационално удружење књижевника у Сједињеним Америчким Државама одликовало Орденом „Амбасадор поезије”, да су његове песме превoђене на 26 језика и да је добио следеће награде: „Змајеву” за књигу у рукопису (Београд, Србија), „Змајеву” за песму (Београд, Србија), награду „Минерва” за ширење истине о Србима – животним делом и писаном речју (Торонто, Канада) и награду „Књижевне критике” за песму (Сједињене Америчке Државе)[5]. Међутим, овај рад ће настојати да поезију тумачи њом самом (према тзв. унутрашњим факторима), доводећи је у социјални и историјски контекст само у оној мери колико је то важно за разумевање њених уметничких одлика, а не на основу биографских података о песнику, који каткад негативно утичу на рецепцију дела. Одабрани приступ је делом мотивисан и чињеницом да академска јавност наведене електронске изворе информација не сматра научно релевантним, а одговарајуће научне студије, антологије, прикази књижевности тзв. српске дијаспоре, као што већ приметисмо, још увек не постоје. Ако се, уз то, присетимо чињенице да многи писци нерадо наводе своје биографије (нпр. Мика Антић)[6], док је међу млађима готово тренд својеврсна фикционализација биографија (назовимо то еуфемистично „виртуелним спиновањем”), закључак је јасан и већ одавно познат и признат: предмет нашег проучавања требало би да буде само дело, док све остало може да послужи при тумачењу и вредновању само у оној мери колико нас сам текст ка томе упућује. Актуална домаћа политичка или исполитизована стварност и културна хипокризија поново су нас, с чиме се не слажем, вратиле на то да је живот писца (пре свега његово, подобно или неподобно, прихватљиво или неприхватљиво, учешће у јавном животу, односно његова медијска експонираност) изнад написаног дела и његове уметничке вредности. У таквој расподели „снага”, песник који је изван, боље речено изнад, домаће естрадизоване политичке и културне сцене готово да и нема могућности (а ни жеље) за промовисање сопственог уметничког дела.

Поезија Првослава Вујчића је модерна, што значи да се од ње не може очекивати условно назван неоромантичарски ритам везаног и везеног корака, нити прозирност и разговетност које пријају савременом читаоцу лењом да се интелектуално ангажује у метафоричној мрежи поезије која нема потребу да разговара са масама, јер није дама која жели да се удоми, већ глас који се пита и тражи одговоре, не зазирући ни од дубина ни од висина социјалних и духовних лествица. Једина додирна тачка са популарним, назовимо га неоромантичарским стилом била би разорна страст ероса и танатоса, али сасвим другачије природе, израза и стилске вредности. Читалац модерног песништва често не успева да расплете ни садржинске нити стиха, ни златну рефлексивну нит песме у целини. У модерној песми читалац је често рудар који копа да би дошао до семантичке компоненте песме, откривајући притом разноврсне минерале и руде музичког, звуковног, језичког аспекта. Модерна песма не може никад да се прочита и дочита, јер је она више ментални апел и емотивни крик буђења читаоца. Она захтева своје трајање и преиспитивање у срцу и уму ангажованог и активног читаоца. Зато, међу малобројним читаоцима поезије у доба инстант културе и „сажваканих” књижевних залогаја, најмањи је проценат оних читалаца који су наклоњени савременом, урбаном песничком изразу, јер поред знања, често и познавања саме књижевне теорије, и осећања духа епохе, читалац овакве поезије нужно мора да има у себи барем песника у повојима. У овом огледу, дакле, бавићемо се искључиво мотивском анализом прве Вујчићеве збирке без осврта на досадашњи опус аутора (што ће бити предмет додатног истраживања), али у контексту времена и простора у којем је ова доживљена и проживљена песничка реч настајала, указујући пре свега на стилске вредности због којих она може и треба да траје.

Кроз прошлост, наслови збирки су мењали своју улогу у тумачењу књижевног дела, од свођења дела на кључни мотив или главног јунака, преко статуса својеврсног мамца за читање до тзв. превареног очекивања и метатекста. У каквој је вези наслов ове песничке збирке са њеном концепцијом и садржајем? Песничке збирке обично представљају збирке песама које су самосталне литарарне творевине, свака за себе, осим ако није реч о тематском груписању у циклусе, било на основу унапред задатог императива који песник сам себи намеће (као што су: кључни мотив, стилске законитости одређене песничке форме, каква је на пример сонетни венац, унапред постављени тематски оквир и сл.), било као плод потоњег ауторског читања, уређивања и груписања на основу неке накнадно уочене сродности. Оно што је поетичка константа ове песничке књиге јесте да се кроз целу збирку, из песме у песму, ма колико се оне тематски или формално или стилски разликовале, прати јединствен, исти поглед на свет, исти глас песничког субјекта или алтер ега. Збирка „Размишљања једног леша” својим насловом упућене читаоце може да подсети на назив Домановићеве сатиричне приповетке „Размишљања једног обичног српског вола”. Али, једина сродност коју бисмо могли уочити – оштро, критичко сагледавање друштва и његових предрасуда и стега – била би сувише широка да би се могло говорити о стварном књижевном сродству. Глас који се кроз целу збирку чује јесте глас човека („леша”) који је доживео смрт многих идеала и заблуда, видео лице и наличје живота, доживео (и преживео) много смрти у себи, па и смрт љубави, који је гинуо и страдао због широм отворених очију и ума, односно своје слободне мисли и оштроумне речи, да би управо кроз једину љубав и васкрсао у ономе што је на пијадесталу људског размишљања: способности веровања у лепоту постојања као таквог (јер је живот дарован од Бога), препуштајући сећања сећању, испуњавајући с радошћу основну мисију која је човеку дата: обнављање и слављење живота кроз осмехе деце који чувају погледе и гласове предака. Та љубав јесте света и светла и стога не чуди што сва своја дела, лишен чак и илузија о књижевном свету, Вујчић пише и посвећује искључиво својој деци, Димитрију, Ђурађу, Јефимији и Теодори, јер су они – они уз које је устрајао. Већ у првој збирци, која полемише и са државом и са црквом и са другима и са собом, видљиво је морално средиште и једини пут у који се верује: [...] не гледај дебела обећања и фратре, // не сањај снове, већ родитеље своје // То је наслеђе, приклони се и плови. У каснијим делима Првослава Вујчића религиозна димензија је далеко упечатљивија и она се рефлектује не само кроз стихове, какве ћемо откривати и у овој збирци (нпр. Небо је открило дугу, // ронио сам: ВЕРА? ВЕРА... вера из песме „Отворено небо”), већ и кроз повезаност одређених религиозних симбола са песничким кредом, као што је одлука да број Христових година, свети број 33, постане и број књига, тираж, свих потоњих издања.

Постало је парадоксално да управо оно по чему је сам човек себе уздигао изнад других врста – способност мишљења, у модерно доба постаје заправо привилегија појединаца, док се савремено човечанство све више сагледава као безлична маса људи-машина и људи-робова који живе голу (животињску) егзистенцију (сведену на ону народну изреку: „у се, на се и пода се”). Читалац не мора у свему да се сложи са гласом песника који размишља у овој збирци (о себи, човеку, друштву, животу, љубави), али не може да оспори чињеницу да је реч о упечатљивом, урбаном, храбром погледу на свет који јасно види социјалне накарадности, који не пристаје на конвенције и табуе, који тражи истину у друштву и љубав у себи, иако се та јасна срж збирке или тај јасни глас који размишља открива само онима који умеју да чују суштину иза густог сплета метафора, оксиморона, парадокса... Због стилске аутентичности, Вујчићеву поезију привидно херметичном чини то што уобичајену метафорику појединих симбола (нпр. воде, као извора живота и симбола очишћења), песник актуализује необичним и изненађујућим спојевима речи или неочекиваним, наглим буђењем конотативних значења у дескриптивној слици или пак обрнуто, свођењем конотације на буквалну слику. Али, сваки иоле пажљивији читалац ће врло брзо открити кључ за разумевање поетских значења, јер је ова збирка, ма колико деловала као спонтани песнички израз и одговор на животне изазове, у суштини врло чврсте композиције и јасне логике.

Иако је збирка настала осамдесетих година двадесетог века, младалачком снагом рушећи друштвено-политичке табуе тог времена, својом стилском посебношћу и мисаоном зрелошћу она заправо говори о бесмислу сваке политике и апсурду свачијег живота ако је он опрхван очајем и пасивним пристајањем на умирање свега што је свето и светло у човеку. Јесмо ли живи лешеви, да парафразирамо Вујчића, или: има ли више мртвих на земљи него у њој, да парафразирамо Бодлера? Онима који поезијом сматрају стихове рокенрол певача, попут Милана Младеновића – јер је поезија све оно што нас мења и позива на преиспитивање, указујући на есенције – неће бити стран сензибилитет овог песника, јер осим бунта, сродност његове поезије са рокенролом видљива је и у томе што она јесте начин живота, тј. сам живот. Реч настала не као рефлексија прочитаног и наученог, већ реч настала проживљеним и промишљеним искуством.

Збирка представља осмишљену целину грађену из циклуса „Картотека промашаја”, „Кремирани павиљон”, „Ексхумација”, „Двадесет година после”, при чему је последњи „циклус” заправо посвета збирке онима уз које је песник у човеку и човек у песнику устрајао. Та посвета је и својеврстан белег о томе да је збирка објављена много година после настанка песама, не као ексхумација, већ као ускрснуће кроз породичну љубав, веру и корене. Сагледавајући наслове лирских циклуса, јасно је да је цела збирка заправо алегорија о судбини умног човека у зло време опадања и скрнављења корена, који не пристаје на социјалне игре и социјална лицемерја и страда покушавајући да досегне светло спознаје за себе и настави животни ток и онда када је лишен свога извора. Али, то је збирка и о љубави, њеном рађању и смрти, болу који убија очајањем и безнађем. Човек који мисли и осећа у Вујчићевој поезији (лирски субјект) није нужно интелектуалац. О томе сведочи и језик поезије, који је каткад врло близак разговорном фону са свим карактеристичним одступањима од норме. Дакле, и условно говорећи обичан („мали”) човек, човек свакодневља, који има сопствене очи и сопствене уши и не либи се да говори сопственим устима и о ономе што је табу или опасна тема, јесте умни лирски субјекат који тражи пут успења, правде и истине, и тражи љубав, јер је она основа наше вере и нашег надања, живота у целости, односно смисао појединачног живота и могућност националног препорода (у љубави и вери). Да ли је сваки пут нужно спознаја узалудности и апсурдности? Да ли је појединац који је у сукобу са већинским погледом увек осуђен на страдање и пропаст? Да ли је стих: Борити се, вреди ли оно што је усуд сваког бића? Доказ да вреди представља и само појављивање ове збирке, која је попут дуге, знак да вера може да преброди сва искушења и све смрти у човеку, ако је љубави, у најширем значењу те речи, у нама.

„Картотека промашаја” почиње „Бајком о неуспелом”, алегоријом која је сва у слаповима симбола о вечној теми, али у новој песничкој форми. Лирски субјекат је човек усамљен и издвојен у својој различитости, несхваћен и неприхваћен од гомиле, у потрази за светлошћу, а још увек недостојан ње, човек који се сурвава у поноре сопственог бића (пећину у којој се од сопствених суза праве уметничке форме сталагмита). Он, разобличујући наличја живота, покушава да освести, осветли, просветли, осмисли свој неповратни ток. Живот често тече без наше свесне воље, човек не може да бира ни корита ни обале, али оно што може јесте да покуша да буде пробуђен за себе и свет око себе, да чисти реку у себи и својом реком чисти свет око себе, хранећи људе својим рибама... Све су то заправо метафоре које у подтексту имају и библијске слике и параболе, јер човек може да буде и само део природе или њен роб, може да буде схваћен и као њена уметничка креација, попут сталагмита, али суштина би била у томе да свако свој ток усмери ка откривању светлости, односно божанске стране свог бића. На ту вертикалу песник указује и тиме што није за симбол узео сталактите, већ баш сталагмите, пећинске украсе који расту од пода према стропу. Од пећинског човека до данас духовна вертикала била би једина мера напретка и изласка из мрака у светлости спознаје.

Згуснутим симболима Вујчић пева о савременом човеку у обесмишљеном свету. Са ивице егзистенцијалног понора, из јаме у којој као рудар више ни не броји камење што га копа по сопственој души, човек почиње успење ка светлости спознајом и именовањем („констатовањем”) таме. Оним чиме знамо име, владамо! Претворити таму у стихове други је корак ка светлости. Камен, стена, увек је симбол границе између живота и смрти. Окамењеност човека је песничко наглашавање умирања људскости (односно, божанског у човеку) у овоземаљском трајању. Шта са животом кад се он своди на стих отаљавајући обавезе, не добијајући одговоре? Не бити пуки сталагмит, окамењени украс пећинске таме, ни роб природе, супротставити се силама мрака, то је лични императив лирског субјекта. Тек са таквом жељом и снагом у себи могуће је из понора крикнути, подигнути главу, видети светлост, исплакати студен из себе која нас је умало убила и претворити је у кристале, у уметност. Вујчићева духовна вертикала нема облик праве линије усмерене нагоре; његово песничко пењање више личи на ЕКГ. Човек посрће, пада, губи наду, сперматозоиди су у песми ту да човека опишу као телесно биће лишено духовности, сведено на физиолошке потребе, продужење врсте, живот је често живи песак или живо блато, тешко је ишчупати се из прозаичности, зала и кала људског несавршенства. Човек је и очајник који без вере, блатњав и закопан, вређа оно што не може да досегне, премда силно ка томе жуди (мотиви жеђи и светлости). Али, управо ти падови јесу оно што човека чини лакшим, духовнијим, ако савладавамо искушења, ако се патњом оплеменимо, да се кроз њу уздигнемо. Сахрањивање звезда у себи и потонуће до самога дна, као предуслов ка уздизању, представљају кључни парадокс песме „Погреб аспере” (наслови појединих песама су у сагласју са насловом збирке у целини, што је још један од доказа чврсте композиције збирке и њене логичности).

Када после три песме о понирању и успењу уследе три песме о говору, онда то не може да буде случајност. Они који су после раних радова наставили да прате књижевну делатност Првослава Вујчића, знају колику важност у његовом опусу има религиозни број 33, као симболичан број Христових животних година или Христовог страдања. Вујчићева поезија у подтексту води сталан дијалог са религиозним темама, јер истраживање смисла живота, слободе избора, проналажења наде, вере и љубави у себи нужно води и ка овој димензији промишљања, чак и када је лирски субјекат бунтовни представник своје генерације са говором обојеним нихилизмом или иронијом. Тај додир са вечним темама види се у низу Вујчићевих стихова, али ћемо га илустровати примерима из само неколико песама. У песми „Остати нем на звекет” лирски субјекат узвикује:

Исуса су држали у ланцима,
Држе ме у ланцима.
Ја нисам Исус! Маст за ланце. Рђам.

да бисмо у песми „О броју” уочили и ове експлицитне стихове:

Библија ми не помаже,
Јер оквир јој је крваво црвен
а корице мрачне,
као будућност...
/.../ моја крв је твоја слобода.

Та симболичка паралела између онога који је праведан страдао за спасење човечанства и онога који праведан страда у стварном или метафизичком затвору неслободног друштва зарад права на истину и слободу, уз вешто шетање од митских и паганских мотива до религиозних тема, сведочи о томе да ова збирка читаоцу нуди онолико колико је он у стању, сходно сопственом образовању, да прими. Библијски мотиви уочавају се и у песмама „Свом Авељу” (упечатљивој алегоричној минијатури) и „Сељачка звона” у којој стихови Звона у центру, у гнезду, звона из наше цркве заправо одгонетају смисао песме у целини (звона на узбуну, али и звона позива на духовни преображај). Но, својеврстан аутобиографски духовни пут, од отпора до лествице успења или до животом потврђеног пута ратног хришћанина, нарочито је видљив у песми „Остати нем на звекет”:

Песма или халелуја,
Удица или страст,
Човек или ланци,
Христ или одлазак.
Богови су помрли,
Купајући се у мојој реци,
Којом течем, из које воду пијем,
Рибе вадим и ноге перем.
Димитрије Раб, сунча се у стењу,
Ратни хришћанин, челик и злоба,
Сунчани тренутак, Димитрија, раба.

Подсећам савремене читаоце да су ове песме настајале у време још увек апсолутне доминације тзв. социјалистичке (квазикомунистичке) свести у којој је и само спомињање речи из религиозног корпуса већ изазивало подозрење и праћење. Дакле, од мисаоног ангажовања самог читаоца зависиће одлука о томе да ли је реч о херметичној поезији затамњених и скривених значења или пак екпслицитно исказаном песничком отпору! Будући да је књига била у немилости, због чега, између осталог, песник важи за дисидента, примереније би било закључити да су њене поруке заправо биле врло јасне и читљиве онима који су је тада осудили на ћутање (забраном штампања). Ипак, погрешно би било закључити да су религиозни мотиви у овој збирци кључни и доминантни, јер нису. Реч је о ангажованој мисаоној лирици у којој доминирају рефлексивни и социјални мотиви.

У почетку бејаше реч и реч бејаше у Бога... Стога реч имплицира божанско значење и божанску моћ. Реч човека може да буде и напад и одбрана, и креација и уништење, и помирење и бунт и осуда. У три песме о говору упечатљиво су изражени Вујчићеви стилски обрасци. У песми „Говор без говорнице” поред речи као симбола и стварања и растварања, уочићемо симбол птице вешто доведен у везу са речју чија је природа таква да, ако се не затвори у кавез писања – одлепрша, неухватљива. Говорница и птица постају тако конкретни знакови слободног говора, па самим тим и слободног човека који не пристаје на политичке и социјалне компромисе. Ову песму чине две строфе, а није без значаја ни то што се једна завршава глаголом свршеног вида у футуру: проговорићу, а друга глаголом несвршеног вида: говорићу, такође у будућем времену! У таквом редоследу, глаголи заправо потцртавају мисаону поенту целе збирке која је својеврстан, урбаним језиком једног већ ишчезлог времена, исказани манифест о личној слободи ума. Проговорити истину и говорити упркос забранама и насиљу, говорити барем снагом ћутања уметничког израза, говорити зарад будућности, све су то могућа значења Вујчићевих симбола, метафора и алегорија.

У „Говору говорници” Вујчић ће потенцирати лингвистичко својство препознато у тзв. олакшавајућој функцији језика: викнути, испљунути, опсовати нешто значи олакшати унутрашњи притисак, ослободити се бремена. Зато у овој песми доминирају глаголски облици, што у императиву, што у презенту, а све са јасном поруком непристајања на социјалне схеме и наметнута друштвена правила. У овој збирци језик не само да је урбан и близак младима тог времена (о чему сведоче жаргонизми), већ песник често крши језичке норме, било да је и то кршење у функцији отпора, било да се њиме илуструје стање свести лирског јунака, било да се њиме потенцира његов друштвени статус:

Граматичке грешке настале су намерно
(услед конзумирања алкохола за време истраге).

Трећа тема овог другог трочланог лирског сегмента, који је својеврстан екстракт целе збирке, указује на Вујчићев занатски дар нарочито видљив у кључној синтагми ровита стена у чијој основи је и својеврстан оксиморон, али и у низу синестезија као што су изрази ветром опечена стена, стихови плави од неба и други, што уз анафару сведочи о брижљивом и богатом стилском изразу, иако на први поглед делује да је реч о поезији потпуно слободног стиха, која се излива у даху, без икакве конструкције. Све три песме о говору евоцирају и слику суда и слику затвора, ропства, тамнице, а значење речи РЕЧ, ГОВОР растеже се од смртног греха до божанске промисли. Песник мора да сиђе у поноре таме, у сопствене лавиринте, катакомбе и друштвене јаме, да би остварио своју мисију. Чак и ако као читаоци лутамо у одгонетању ребуса песничких значења, једно је несумњиво. Ово је жива и проживљена реч, ово је доживљена поезија и проживљен живот, ово је искрена и емотивна реч која уме да сецира зло и отвара, без зазора и страха, и Пандорине кутије. Савремена поезија можда не доноси увек нове теме (јер да би постојала као врхунска књижевност мора да се бави оним што је универзално и тиме превлада савремену манију „писања као его-трипа”), али по правилу доноси нови израз обојен индивидуалним печатом ствараоца. Што је већи склад између духа и израза епохе и индивидуалног печата писца, то је и прихваћеност дела већа. У Вујчићевом случају, индивидуалност језика и стила је кључна карактеристика, што ову поезију чини (условно) херметичном.

Песма „Сећања једног леша”, и насловом који је у блиској вези са насловом целе збирке и садржајем и језичко-стилским карактеристикама, представља једну од кључних песама ове збирке. Урбан језик пун жаргонизама потврђује тезу да лирски субјекат говори у име једне у низу генерација поједених и наопаким режимом и самим неумитним протоком времена који гаси ватре и бледи снове (који „убија”). Иако песма има рески ритам бунтовне и скршене младости који у први план ставља рефлексију о индивидуалном непристајању на социјално прихватљиве моделе понашања и побуну усамљене индивидуе, уколико се пажљивије прочита, она ће показати и стилску промишљеност која не упада у очи при првом читању. Грађена монолитно, у слободном стиху, ова песма заправо има чврсту конструкцију засновану на понављању стиха: Био сам. Перфекат глагола бити понавља се пет пута у истоветном облику, да би у последњем делу песме био још истакнутији придевом сам (Био сам. Сам). Осим ових хомографа, у језичке стилске мајсторије иде и одабир речи сличног звучања, а потпуно различитог значења, на пример: форума и форми (у једној другој песми, муња у муљу), а у неким песмама Вујчић ће се поиграти речима које се разликују у само једној фонеми (нпр. у песми „Зевати на горе, док спава или дрема” дистинктивна улога фонеме којом се потенцира метафоричко значење видљива је у пару ноћ / моћ) или ће искористити стилски потенцијал паронима (лицитирају лицитирани, мрцина мрцвари или бежим од бекства, у песми „Слатки аутопортрети, варичеле”). Звук као темељ метафоре и језичка, звуковна компонетна ове поезије уопште, такође повезује ову поезију са поезијом коју рађа музичка сцена. Стилска маркираност глагола, фонетска поигравања и реченични ритам који се постиже лирским понављањима или синтаксичким конструкцијама (нпр. стихови настали на основу истоветног обрасца као што је двочлана синтагма коју чини именица + именица у генитиву) јесу оно што овој поезији слободног стиха (која је често и у близини песме у прози) обезбеђује статус чисте поезије чије је основно обележје еуфонија.

Песма „Сећања једног леша” вратиће нас у време када је дужина косе била не само питање моде и стила, већ и својеврстан симбол друштвеног статуса. У то време бити протестно ћелав значило је бити и храбар и другачији. Стога би савременим генерацијама читалаца (које више ни не знају шта значе поједине речи из тадашњег младалачког сленга, попут: касеташ или касиш, штрафта, тулум, мурија, градске кокошке, дување, шиз, пецање печурки са корзоа, герле, градски пешани, хаш, мечка, зајмити плејке, млечни ресторан...) било неопходно дочарати социолошку слику тог времена (кад су се саговорници једни другима обраћали речју друг) и српског провинцијалног простора, како би се у целости могао разумети револуционарни и превратнички дух лирског субјекта.

Био сам
Копач судбина,
џепарош ласкања,
купац речитости,
налазач мецена.

Дужина стихова код Вујчића и у истој песми уме да варира од оваквих делова који су ритмички уједначени и грађени на истоветном стилском обрасцу (двочлана синтагма) до потпуно наративних стихова, какав је завршни стих: и у излогу кафеа гледам своје кости. Кроз многе Вујчићеве песме провејаваће речи−симболи које указују на потребу за очишћењем. Тако ћемо и у овој песми, поред хемијског чишћења, уочити и стихове:

Порушио сам кровове града
и пустио створитеља,
да га испере, кишом.

У збирци су веома наглашени мотиви воде и чишћења, са својим бројним варијацијама, што их уједно чини и кључним симболима: Град чисте прљавији од њега; Понудих градској чистоћи, // пиштоље на воду, // полише ми старо одело; Спирају ме хладним небом, из ноћи у ноћ; Богови су помрли, // купајући се у мојој реци; киша се помокрила на нове изговоре; Дан – покушај, // да се прошлост пролије из замрзунуте чесме; Локвањи из наше мртваје; Као јаки удари кише, што наносе блато, // речи сеју покидане латице; Низ реку плови бели цвет локвања; Чистоћа воде спутава их да виде // да је њихов хоби, моја гглад; То је наслеђе, приклони се и плови; Шта рећи о плими незадовољних; [...] цурим; Софокле је опрао зубе; Море је дувало јаче, // таласи узимаше своје; У рукама ми флаша са топлом водом, // на зубима, четкица њених речи; Дуго су таласи трошили море; Како се окупати у поплављеном граду? // како извадити златну рибицу, // из половног акваријума и сл.). У тај стилски корпус могли бисмо придодати и фонтану у завршним стиховима песме, која је заправо и пример колико од читаочевог учитавања и одгонетања свих могућих асоцијација и значења и зависи доживљај и разумевање ове поезије.

Био сам, Сам
Зато, кажњен седим
на својој фонтани
и у излогу кафеа гледам своје кости.

Осим што сама реч фонтана асоцира на воду (и посредно чишћење), оно што би се лако могло довести у везу са овом песмом јесте и чињеница да су фонтане, нарочито из прошлости, уметничке скулптуре, што би нам дало слободу размишљања о важности претакања мотива из стварног живота у свет уметничког дела (мучан живот појединца транспонован у уметност постаје велика књижевна тема), али, уколико бисмо у слободним асоцијативним играма тумачења помислили на фонтане попут фонтане „Мали човек који пишки” („Manneken Pis”) дошли бисмо заправо до идиома „попишати се на сопствени живот” који би био потпуно сагласан са једним мисаоним аспектом ове песме. Фонтане се граде тамо где има највише људи (центри градова, паркови...). Због тога реч фонтана упућује и на социјални аспект тумачења. Гледање сопствених костију у излогу враћа нас на троп оглоданих костију, као верну слику друштва које кида месо са човека, тј. које га непрекидно меље и ломи, док је кафе (урбана кафана) песнички симбол, тј. слика у малом, друштва у целини. Излог је реч која нам у памет призива изложену робу, што би се такође дало довести у везу са овим приказом губљења човечности и људског лика (о трагу Божјег лика у себи да и не говоримо). Човек се осећа као предмет, ствар, роба изложена у неком излогу јавном мњењу и најчешће масовној осуди уколико се по било чему разликује и издваја од других. А какво је доба које Вујчић слика, можда се најлакше да описати управо његовим стихом: Романтик си у дане опонашања суровости („Ортаку између дрва”).

Човек Вујчићеве поезије није само друштвено биће преко чијег се живота сликају политичка врења или историјске чињенице. Он је и породично биће, те један круг песама ове збирке говори и о љубави, браку, породичном животу. И као што се у много чему понавља историја, понављају се и наше појединачне судбине. У „Монологу побаченог”, уводна наративна строфа би се могла читати и као резиме исказаног погледа на свет:

Лежећи у пећини своје младости,
живећи у свету без емоција,
Удисао сам сокове Створитеља,
бежао од мрака, који ме је заборављао.

Конструкција песме почива на стиховима: Растао сам, // радознао да видим // обећана врата, који се понављају у идентичној форми три пута, да би се песма завршила варијацијом истих метафоричних стихова, само из промењене перспективе: Ушао сам // и гледао сина како расте, // радознао да види // обећана врата. Иако је мелодија песме више бунтовна (имитирах дигнут прст; набавих спознају терора, Колтов магнум и жеђ враћања), у читаоцу ова песма изазива и меланхоличну мисао о томе да нам суштинска спознаја и неки обећани живот непрекидно измичу. Живот пун озбиљности и обавеза (поклонила ми мушкост и радни сто) представља се такође као нека врста затвора, додуше без решетака, али и без крста (вере, љубави, наде); човек сања истинске облаке, живот проведе ишчекујући остварење неких великих идеја и снова, а једина радост која се доживи јесте управо у том обнављању кроз потомство, у том препознавању себе у очима сина. Но, такво кружење неумитно рађа и питање о апсурдности.

Зидови, врата, прозори указују на физичко и метафизичко затварање појединца, било да је оно последица сопственог погрешног избора било да је последица друштвеног насиља. Врата су вишезначан симбол Вујчићеве поезије. Врата постају граница јавног и приватног света, као у песмама „И жена је зидала свет или зид је добио рупу” и „Рађање старих корена”. Врата постају симбол неког топлијег и смисленијег животног простора увек друштвено угрожене јединке, а слутња смисла видљива је у том зидању врата без пара, са љубављу и вером, са женом и можда ћером. Али, уводећи мотив задњих врата, асоцирају и на улаз и на излаз, и на прибежиште и на бекство. Једно од мисаоних чворишта ове песничке збирке почива управо на својеврсној контрадикторности: чезнемо ли управо за оним што ће нас убити? Градимо ли гнезда која се претварају у тамнице? Крик за слободом није само крик за политичком слободом, већ каткад и крик за слободом унутар породичне заједнице, за апсолутном индивидуалном слободом. И гнездо постаје затвор, ако је спутано прстењем, неактивном лавом.

Социјални мотиви су расути по целој збирци, од радничких мотива песме „У реду за плату” до суноврата из материјалне обести у „Балади о једном из моје генерације” (растурена породица, недостатак љубави, фирмирана гардероба, хашиш и алкохол, заправо вулгарни материјалистички хедонизам) или „Сезонца у трећем лицу”: црн хлеб, паор ослобођен снова, жуљеви... Међутим, „Сезонац у трећем лицу” је и песма којом можемо да илуструјемо управо оно што отежава рецепцију Вујчићеве поезије: у њој песник полази од реалног социјалног мотива да би дошао до алегорије о краткорочним телесним везама и удомљавању: монетирај ме хлебом, бићу добар сезонац. Вишезначност мотива хлеба указује на то да је човек увек у трагању за нечим што би омогућило егзистенцију и осмислило трајање. Тако се у овој песми на посебан начин преплићу еротски (ергеле, коњи, пастув), социјални (жуљеви, сиротиња) и мисаони мотиви (димњак, хлеб):

Узми ме, доброг сезонца
Даваћу се, копаћу,
лези и уживај.
Погледај, сунце пада на твоје ергеле
око димњака купиш сиротињу.

Једна од песама у којима доминира социјални мотив је песма „У реду за плату” која слику песникове данашњице потенцира управо стилским обрасцем понављања прилога данас у стиховима који чине амалгам песничке конструкције:

Данас сам имао шта да једем...
Данас сам примио плату...
Данас сам примио бонове за оброк...
Данас је био ветровит дан...

Песма није подељена на строфе, како би се издвајањем ових стихова могло погрешно закључити, већ је издвајамо као илустрацију чињенице да понављање синтаксичких образаца представља доминантну песничку матрицу у овој збирци. Лирска понављања се крећу од најкраћих (анафоре предлога, на пример), преко понављања стилски маркираних глагола и симбола до оваквих сложених понављања која у потпуности чине окосницу песме, тј. темељ њене композиције. Та понављања су понекад чак и графички маркирана, као у песми „Последњи шиз” у којој се реч звоно штампа великим словима и понавља шест пута, водећи читаоца и до детерминистичког става да нам је свима, а не само лирском гласу, одзвонило. Понављање као наглашена формална карактеристика посебно је видљиво у песми „Дуга на њиви”, у којој четири строфе имају истоветан синтаксички образац у којем се варирају средство, место и боја:

Птица ми скоком: на раме.
Црно.

Птица ми кљуном: на образ.
Зелено.

Птица ми песмом: на уво.
Жуто.

Птица ми крилима: на руку.
Родна година.
Одсјај.

На тај начин се исклесаним речима продубљује симболичка конотација (избацивање глагола, односно редуковање стихова је поступак који смо већ упознали као једну од доминатних одлика нпр. Настасијевићеве поезије). Сличан стилско-композициони поступак видљив је и у песми „Плодови се рађају и враћају” у којој се семантичко поентирање види у редукцији стиха сведеног на само једну реч.

Деконструкција социјалне стварности доминира у песми „Исцелитељу с посветом”. Бекства од стварности у наркотике (Дуваш у родитељској ергели // Дилери ти плешу у мислима), алкохол и секс, тако карактеристична за време после хипи-револуције, такође изазивају побуну лирског ја: Бос сам и ако те расани зној, // испадни из позајмљеног живота. Вујчићева поезија је на неки начин и одбијање да се живи наметнути живот, да се прихвате туђе идеје и туђи путокази. Да је хипи-генерација једна од песникових инспирација, потврђује и песма „Најлепши цвет”, у којој се социјална мотивација препознаје у сукобу хипијевске слободе и сиромаштва, прљавој коси, фармеркама дезенираних рупама и патикама које уморно зевају, али и гитаре која је егзодус, цвећа као симбола вечне лепоте и уметности:

Једног обичног дана,
Када и сам постанеш пупољак,
Згазиће те онај,
Из чијег ће се гласа чути, твоја последња песма.

Песма у којој је слика света најупечатљивија је „Балада о једном из моје генерације” у којој се вешто преплићу политички и социјални мотиви, а која представља „развојни пут” детета које расте без оца уз промискуитетну мајку, што га води у пакао неморала (хашиш, герле, алкохол, картон у градском СУП-у), али, захваљујући наследству стеченом од оне која је окарактерисана као курва и мајка, и до друштвеног успења, јер ноћ је моћ и новац је моћ. Очева труба с почетка песме у њеној завршници заправо труби на узбуну због хипокризије и претварања правих вредности у бајке у које се не верује.

Песма „О броју” припада песмама наглашене социјалне тематике, било да шести павиљон узмемо као затворски, било да се присетимо Чеховљевог шестог павиљона. У овој песми Вујчићев говор без говорнице потврђује да је песник слободњак без слободе, унапред осуђен од оних којима не суди. Песник је онај који уме да каже НЕ свему што је накарадно, погрешно, насилно... У песми „Једна примерна ноћ господина и друга”, поред реске критике друштва приметне већ и у наслову, песник диже глас у име маргинализованих, обичних, тзв. малих људи и њихових бедних живота. Али ако је појединац изабрао трпљење и понижење, онда га ни глас праведника ни глас песника не спасавају. На човеку је да одлучи хоће ли бити човек или човек без сенке.

Екпслицитне тематике и на граници да склизне изван песничког жанра, минијатура „Гладни снови” прозаичним тоном раскринкава непремостиви јаз између снова и жеља, са једне стране, и сурове стварности са друге стране. Уколико се ова песма, грађена из свега три стиха и две реченице, чита у реалистичком кључу, тумачили бисмо је као социјалну минијатуру о немаштини и неправди. Али њена поетска вредност је управо у вишезначности, јер може да се тумачи и као метафора о неслободи, о немогућности уживања у слатком, безбрижном, ведром, комфорном и конформистичком животу који је социјална привилегија малобројних. Као рефлексивна песма, она је бунт против репресије оних који не подносе слободу избора и права на сопствени сан. Својеврсне неименоване социјалне класе привидно једнаког друштва симболично потцртава и песма „Откуцај несталог јутра” у којој се кључни мотив (симбол) машне користи и као конструктивна синтаксичка матрица, али и као симбол друштвеног статуса и друштвеног ропства (припадности наметнутим социјалним моделима).

Детерминистичко предавање духовној апатији и бесмислу видљиво је у песми „Локвањ” у којој: Слободан је осушен на бол... (звуковно онеобичавање које је и потка метафоре види се у поступку измене само једне графеме: од осуЂен до осуШен). Бели локвањ који плови низ реку постаје симбол беле заставе предаје или критика предаје, а читалац је непрекидно у стању запитаности у којем тренутку је песник дескриптивни мотив претворио у централну метафору ове алегорије о друштву. Међутим, и у песмама које су овековечени очај беде и у којима се види да је наш вековни удес заправо сиромаштво (и материјално и духовно), плима незадовољних и ејакулација беде, какве су песме „Беда, наслеђе и антибиотик” или „Откуцај несталог јутра”, видљив је зачетак каснијег, зрелијег и наглашенијег религиозног погледа на свет у императиву који није овде експлицитно повезан са хришћанским науком, али би могао да буде спона каснијем поимању света и живота самог аутора: ходај и буди срећан, // то је наслеђе, то си Ти.

Политички мотив је изразит у песми „Корак испод или како арапске вести утичу на јавно мнење” која не преза ни од памфлетског разобличења:

Петак у подне, позната чалма и атест верности.
Уредник је анатема на режим,
Стаза богохуља згажена је легалном заједницом,
Светло логике умазано је Алахом из ноћи
Петак у подне, у џамијама политика,
много вера: држава и вера.

Песма „Остати овде” готово да исмејава шантићевску родољубиву перспективу, мада се нигде, осим насловом, не може довести у директну везу са Шантићевом песмом „Остајте овде“. Она је сушта супротност таквог апела на остајање у земљи погрешних вредности и недостојних људи на утицајним местима: Зуби ми расту с вашим крљуштима, // очи поштено гледају, пролазност ваших сенки.// На брду песка садите пакост, // на врху таласа заливате себичност, // на неком жалу рађате злобу. Но, поента ове песме сведочи о судбини већине оних који су ухваћени у ланце сопствених немогућности, страхова, неодлучности:

Силазио сам главом,
низ степенике ручне обраде,
схватајући да немам крила за висок лет,
да верујем у руке и остајем с вама.

У неким песмама Вујчић се дотиче теме старења, од на пример рефлексивне баладе „Чирашу који је волео јесен”: Срце је само орган (са веком трајања) у којој се људско старење асоцијативно преплиће са дескрипцијом јесени до мрачне и страствене песме „Време свршавања” која се поиграва еротском двосмисленошћу појединих речи (свршавање) и слика (раширеним усницама – кичем бившег тела; ... она гола // рам старог тела, // слика будуће новчанице, есеј о старости), а заправо понире у рефлексивну критику голог ега, тј. материјалистичког погледа, јер тело је трошно и пролазно, може да буде згужвано као стара новчаница и не може да буде мера вечности, осим ако у себи не велича дух и душу. Слобода појединца није у ерекцији тела, већ у ерекцији ума.

Непристајање се може видети и у ћутању: Ћутање је бол, // повратак духа над телом // Ћутање сам ја. Али да је реч о ћутању које је реакција на насиље (било оно насиље над телом или насиље над духом), сазнајемо захваљујући понављању (не само у овој песми) епитета „заклани” (од заклане живине до закланог очаја).

Циклус „Кремирани павиљон”, осим што проширује мортални корпус речи, доноси доминантнију улогу еротских мотива, што опет има своју унутрашњу логику: ерос и танатос, кремирање као спаљивање посмртних остатака, и ватра страсти... Лирски субјекат не само што пева о петингу и коитусу: Убацујем у њену ложу остатке снаге, // уштављени језик, срозавам низ избочину... већ указује и на страх да телесни контакт не значи увек одраз љубави: Спава ми се, // али се бојим, // да те у сну нећу наћи. Ова сензуална поезија говори и о немогућим и забрањеним љубавима (Желим те, // али те морам пустити // да вечераш срце, // које куца за тебе). Циклус се завршава „Прологом”, песмом наглашено „мушке” перспективе из које се пева о одласку и растанку: Ако те икад будем срео, // биће ми смешно да гледам, // како се у теби развија // нешто, // што ја никада нисам посејао.

У претпоследњем цисклусу збирке под насловом „Ексхумација” лирски субјекат уме и искрено да грца над пролазношћу, над умирањем и старењем свега, над пропалим везама, узалудним ишчекивањима, новим почецима... Мотив феникса се не узима само као симбол обнављања и новог рађања, већ се потенцира његова усамљеност:

Сам,
први је феникс морао бити сам,
да би био оно што јесте,
да би патио и постао фраза, не писана реч.

Љубавна песма „Звоно 82“, која плени искрено доживљеним болом лирског субјекта на граници раскида везе до које му је стало, једна је од ретких питких песама које лако проналазе пут до читаоца и буде у њему разумевање.

Пружи ми шансу,
да у јутро не шапућем о грешкама,
већ о љубави, о нама.

Јаке емоције прожимају и песму „Смех без петељке” о спознаји љубавног пара да ће добити дете (иако она то не жели) и радости и топлој перспективи лирског субјекта који се диви срцу које није видео (посејали смо и љубав и с љубављу). Вујчић припада оним песницима који са мало речи умеју да пренесу много, служећи се притом својим језичким, али и визуелним осећајем који му омогућава да активира конотативне слојеве речи помоћу сродних визуелних слика. На пример, ево како на фону визуелне слике опадања увелог, жутог лишћа Вујчић гради сопствену метафору: Са плавих власи, // опада хиљаде туђих додира. Узбудљива, искрена, фасцинантна, модерна химна љубави препознаје се у песми „Она: смрт малих умова” која би требало да се нађе у неком будућем антологијском одабиру српске љубавне поезије двадесетог века. Ако има ко да чује и овај говор без говорнице!

Алегорија о животу „Дуги талас” може да нам послужи и као илустрација стила, односно илустрација усаглашености песничке форме и садржине, будући да се дуги талас успешно дочарава и анафором предлога (по четири пута се понављају стихови који почињу предлозима од, са, док). Песнички глас нема илузије више ни да је било где на свету другачије. Отргнут од свог извора, он увиђа да свугде има птица ругалица и да свугде постоје неке колоне доброг гласа и нека „магнетисања”.

Кретање им је ограничено,
пошли су на пут око света,
не знајући да их свуда очекују подигнуте шапе,
иста раса и слични градови.

Ако смо у Вујчићевим претходним стиховима могли да видимо савремени, урбани пандан понекој Шантићевој родољубивој или Ракићевој „Искреној песми”, својеврсну сродност погледа са Бодлеровим „Цвећем зла”, онда бисмо могли закључити да у овој песми имамо модерну варијацију Кавафијевог потцртавања да је живот који је промашен, промашен свугде на свету („Град”). Ипак, све су то само далеке сродности, само асоцијације и евокације читаоца који воли песничку реч. Вујчић нема ни песничке претке, нити ће имати епигоне, будући да је реч о самосвојном, аутентичном лирском гласу који не може да се подражава, јер је дубоко личан, од крви и меса самог песника, а не од школских схема и научене версологије.

Сегмент збирке „Двадесет година после” заправо је посвета збирке (али и сопственог живота) онима уз које је песник и човек истрајао: оцу Јефрему, мајци Надежди, осмесима (деци) Димитрију, Ђурађу и Јефимији (касније ће песникову радост увеличати и Теодора). Ако се осврнемо на неуједначен број песама у циклусима, будући да „Картотека промашаја” садржи 39 песма, „Кремирани павиљон” 10, а „Ексхумација” 9, онда бисмо могли да закључимо да ова нагла редукција у последњем сегменту књиге заправо открива поенту збирке у целости, а она се чита у цитату „богат је човек који децу има”. Када бисмо морали да песничку визију Првослава Вујчића сведемо на једну реч, онда би та реч могла да буде наслеђе, са свим својим значењима, од културних добара и симбола националног трајања до моралних, духовних вредности и чина рађања.

А да ли ће се овај усамљени и аутентични глас пробити до нас и без говорница и микрофона, и без лажног сјаја књижевног ордења, не зависи од песника који нам је своју реч завештао, већ од нашег сопственог слуха. Јесмо ли кадри да чујемо глас песника који нема поетске узоре, који не припада ниједној песничкој школи, који не може да има своје следбенике јер се реч коју ствара не да имитирати, а у њој је сво благо нашег језика? Умемо ли да препознамо своје културно наслеђе чак и ако је оно изван просторних граница све мање нам земље? Смемо ли да останемо насамо са текстом и ослушнемо га у себи, независни од мишљења књижевних кланова и признатих књижевних школа? Имамо ли ауторитета, става, компетенција да се определимо за критику као „писање о писаном које волиш”, на основу дубоких унутарњих сагласја? Чујемо ли ми уопште говор без говорнице Првослава Вујчића?

[1] У јануару 2015. године упућен је позив Удружења књижевника Републике Србије писцима из дијаспоре и региона: www.dijaspora.gov.rs да учествују у изради Антологије савремене књижевности за децу (издавач ће бити чачанска ИК „Пчелица”), што је, надамо се, први корак и ка неком студиозном прегледу савремене српске књижевности за одрасле која настаје изван географских граница Републике Србије.

[2] Пре него што се повукао из јавног живота, био је активан као члан Удружења новинара Канаде, Краљевске канадске легије, Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске, Интернационалног удружења књижевника из САД, Српске књижевне задруге и почасни члан канадског Удружења књижевних стваралаца.

[3] Биографија је објављена на веб-страници Урбаног књижевног круга из Торонта (Urban Book Circle, Toronto).

[4] UrbanBookCircle.com

[5] Биографски подаци су дати на основу биографских бележака и рецензија српских издања Вујчићевих књига, односно на основу биографије објављене на сајту Урбаног књижевног круга из Торонта.

[6] Аутор романсиране биографије Мирослава Антића „Сутрадан после детињства”, књижевник Немања Ротар каже: „Мика је презирао биографије. Није желео да га људи памте по неколико бесмислених анегдота које се понављају унедоглед. Често је чак мењао белешке о аутору које су се налазиле на крају књига и вечито је нешто измишљао и додавао у своју биографију, што је јако нервирало моју баку, а његову мајку. Стално је говорио: ’Шта ће ми биографија коју сам већ доживео?’”

Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
просветни саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга

__________________________

К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)

__________________________

Промоција књига Првослава Вујчића, оснивача УКК, у Београду, у Великој сали Министарства за дијаспору Републике Србије, ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ „Размишљања једног леша” / Фотографије: из архиве Првослава Вујчића.

Промоција књига Првослава Вујчића, оснивача Урбаног књижевног круга, у Торонту, ТРИДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ „Размишљања једног леша” / Фотографије: канадски новинар Ђурађ Вујчић, син Првослава Вујчића.

К О М Е Н Т А Р И

Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.

Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.

Говор без говорнице Првослава Вујчића – проф. мср Данијела Ковачевић Микић

проф. мср Ирена Милетић, сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга | Београд, Србија | 6. мај 2015.

Изванредан приказ! Све честитке браниоцима поезије, културе и слободе стварања и говорења!

проф. мср Милица Бијелић, сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга | Београд, Србија | 6. мај 2015.

Част ми је и радост читати ове редове.

Марија Апић | Торонто, Онтарио, Канада | 6. мај 2015.

„/.../ обнављање и слављење живота кроз осмехе деце који чувају погледе и гласове предака.” Како лепо речено! Хвала, проф. Данијела Ковачевић Микић, пожелех да и сама „прошетам” кроз збирку.

мр Џон Ковачевић | Калгари, Алберта, Канада | 6. мај 2015.

Научни рад на врхунском нивоу, о врхунском делу врхунског књижевника, читам већ трећи пут (одушевљен!).

Верица Смиљанић | Пожаревац, Србија | 6. мај 2015.

„Био сам / Копач судбина, / џепарош ласкања, / купац речитости, / налазач мецена.” – и (пре свега!) песник – баш лепо.

Марија Ахерн | Торонто, Онтарио, Канада | 7. мај 2015.

Овакви књижевници и овакви професори, враћају наду у поштенији свет од овог у коме се тренутно налазимо. Живели!

мср Зоран Симић | Чикаго, Илиноис, САД | 7. мај 2015.

Драге и поштоване колеге, ви сте једни од ретких чувара Србије која своју децу кроз српску реч не чува. Од срца хвала за интелектуалну светлост у заборављеним одајама срца. Хвала вам што постојите, поносим се вама.

проф. др Драгана Тонин | Стокхолм, Шведска | 7. мај 2015.

Стручан књижевни оглед и моћан научни рад о чаробном делу књижевника Првослава Вујчића – милина и топлина, истина и ширина – прави доказ да је читање привилегија и уживање.

Јаков Веселинов | Лондон, Онтарио, Канада | 8. мај 2015.

Браво, браво, браво!

проф. др Сара Кон | Квебек Сити, Квебек, Канада | 8. мај 2015.

Магичан научни рад о поезији мага речи. Мастер компаративне књижевности Првослав Вујчић је један од од ретких истински талентованих књижевних мисионара и образованих бунтовника (с разлогом) на овом усталасалом свету, његова поезија носи свет у мирну луку свести у којој доброта побеђује.

Ана Килибарда Гавин | Торонто, Онтарио, Канада | 8. мај 2015.

Дивота!

КЊИЖЕВНИ ОГЛЕД – „Говор без говорнице Првослава Вујчића” (oглед о Вујчићевој поетској књизи „Размишљања једног леша”) – проф. мср Данијела Ковачевић Микић. Рад је представљен на Научном скупу са међународним учешћем „Наука и савремени универзитет 4” (сесија Савремени токови науке о књижевности), који је одржан 14. и 15. новембра 2014. на Филозофском факултету у Нишу.

„Ко у чуда верује, тај чуда и ствара.” – мср Првослав Вујчић, канадски и српски књижевник келтског порекла – Торонто, Онтарио, Канада, 1977; аутор цртежа – Добросав Боб Живковић – Београд, Србија, 2012.

A SPEECH WITHOUT A PODIUM BY PRVOSLAV VUJCIC

This work is about the banned and silenced book Thoughts of a Corpse as it translates by Serbian Canadian author Prvoslav Vujcic. Vujcic is the founder of the Urban Book Circle literary society whose online magazine of applied literature and traditional arts (the Circle UBC) promotes Canadian culture, Serbian and Irish culture, the Canadian English language, the Serbian language and the Cyrillic alphabet. The Urban Book Circle and its online magazine Circle UBC also gather artists from Canada, Ireland, Serbia, the United States, Slovenia, Montenegro, England, Bosnia and Herzegovina, Macedonia, India, Italy, France and Israel and continue to expand. Vujcic writes and publishes his poetry and prose in both Serbian and English. The Thoughts of a Corpse collection of poetry was written in the 1980s but was published in 2004 by the Belgrade Book publishing house. Showing the incapability of reducing authentic poetry to poetic permanency, close attention is paid to the constructive parallelism and stylistic marking of verbs. Besides analyzing style and theme, this work actualizes the problem of dual literary citizenship and speaks about the necessity of the corrective factor of literary critique.

Keywords and syntagmas: dual literary citizenship, the corrective factor of literary critique, stylistic authenticity.

· Illustrations of Who believes in miracles, creates miracles by Prvoslav Vujcic courtesy of Dobrosav Bob Zivkovic
All rights reserved 2012. Copyright © Prvoslav Vujcic and Dobrosav Bob Zivkovic ·