Генерал војске и маршал сцене – проф. Драги Ивић
  • „Судбина је укрстила путеве два човека који ће касније, свако на свој начин, прославити Пожаревац и добити заслужена обележја. Генерал је добио целу једну касарну, а Миливоје? Маршал сцене добио је оно што се не стиче ни у једној школи или академији – наклоност публике и место у позоришној вечности.” – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
К О Л У М Н Е
„Фотомонтажа уз помоћ фонта „Hollywood” и нешто фотошопа, колико да се створи илузија сенке иза слова. Рад је комбинован у PS и Corel XIV.” – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности.
План плаца и куће у којој се родио Миливоје, ситуиран садашњим називима, како би се посетиоци лакше оријентисали. Ту, на углу Моше Пијаде и Светосавске налази се месара „Матијевић”.
  • „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, пријатеља и сарадника – почасног члана Урбаног књижевног круга.
Picture
проф. Драги Ивић
  • Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
проф. Драги Ивић
Генерал војске и маршал сцене
Вероватно је већ свима досадило понављање да ништа није случајно на овом свету, али шта могу кад је заиста тако. Могао бих да напишем збирку приповедака под овим називом – „Ништа није случајно”. Пошто од тога (колико знам себе) вероватно неће бити ништа, остаје ми да вредно пишем ове цртице, надајући се да ће их неки већи радник од мене сакупити једног дана и објавити. Тој необјављеној збирци припада и ова причица...

Без обзира што се Пожаревац сматра питомином и што се разлива између три реке, све ближи свакој од њих, ипак је тај град ратнички или бар војнички симбол српства и нашег усуда. Најпре, овде су се зауставили изнемогли и посустали Срби под Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Била је то Друга (тада су многи мислили – последња) сеоба Србаља. Ко није могао, или није хтео да се запути преко велике реке, остао је овде да свија гнездо на увек несигурним и клизавим темељима, врло често ископаним у моравском блату. Већ први хајдучки бојеви, самониклих вођа какви су били Миленко Стојковић и Петар Добрњац, а посебно Бој на Пожаревцу, показали су да и овде има слободарског духа и ратничког умећа. Можда ти народни генерали нису ни чули за знаменити (али и озлоглашени у нашој историји) Пожаревачки мир, па су одлучили да своју судбину решавају својим рукама, но свакако су се борили срчано и до последње турске главе. Овде је Милош формирао најелитнију јединицу свих српских и југословенских армија – Гарду. Пожаревац памти и ратни аеродром из Првог светског рата, али и жртве албанске голготе и аустроугарских казамата. Овде су и две велике касарне, онакве какве је само ЈНА знала да зида и могла да одржава. Једна од њих дуго се звала по народном хероју Вељку Дугошевићу, изданку хомољских хајдука, самониклом ратнику који је погинуо, као сви народни хероји овога краја, због издаје.

Долазимо до мотива „случајности” ове приче. Већ извесно време ова касарна носи име Павла Јуришића Штурма. Зашто баш његово, а не неког локалног јунака, рецимо Миленка Стојковића? То је друга прича. Прва прича је везана за посилног тог славног генерала који је био већи Србин (макар и лужички) од многих Срба. Његов посилни (или  камердинер) у својим сећањима бележи следеће:

„Опет сам побегао од куће... Како је у Пожаревцу у то време био штаб Треће армије, који се повлачио долином Мораве, ја сам се опет кришом пријавио као добровољац. У почетку сам до Параћина одступао с телеграфским одељењем, а затим сам се нашао у штабу као посилни, или камердинер, код Павла Јуришића Штурма. Имао сам посебан задатак, на који сам био врло поносан, а то је да се бринем о његовим личним стварима, носећи његов несесер и возећи се заједно с њим у његовом аутомобилу. Али, успут нам се ауто покварио, покушали смо сви да га поправимо, па како није ишло, упрегли смо коње и вукли га преко Подујева, Приштине, све до Пећи. Била је то чудна калварија у којој сам се ја осећао као у бунилу, све око мене се сваког тренутка мењало, различити људи, непредвидиви догађаји, узбуђења, свакојаки призори, али чудно је да сам се у целом том кошмару осећао некако природно, па ми ништа није било тешко и неподношљиво. Ту, у Пећи, однекуд је, поред воловских кола, прошао стари краљ Петар, зауставио се на тренутак и питао шофера чији је то аутомобил. Овај му је, док смо сви стајали мирно, рекао да је то лимузина команданта Треће армије, на шта је стари краљ својим пискавим гласом одговорио: ’Е, Павле, Павле, никад ниси среће имао’ –  и окренуо се од нас и отишао.”

Писац редова? Миливоје Живановић! Тако је судбина укрстила путеве два човека који ће касније, свако на свој начин, прославити Пожаревац и добити заслужена обележја. Генерал је добио целу једну касарну, а Миливоје? Маршал сцене добио је оно што се не стиче ни у једној школи или академији – наклоност публике и место у позоришној вечности.

Свако на свој начин живи у сећању овога града и ту, наравно, нема никаквих случајности, као што би човек помислио на почетку сваке приче...
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Миливоје Живановић у режији проф. Д. Ивића
Поседујем приличну збирку фотографија великог Миливоја Живановића. Необичан стицај околности је учинио и то да, као коаутор сценарија првог документарно-играног филма о Миливоју, први заиграм у његовом лику, но то је нека друга прича. Ред је да је споменем: на иницијативу Вишње Огњановић која је тада радила као новинар дописништва РТС, скицирао сам сценарио за получасовни филм који је требало да прикаже на која би то места у Пожаревцу Миливоје данас, када би оживео, отишао и шта би затекао. Речено, учињено. Пошто је највећи део тог текста мени већ био у глави, а делом на папиру, Вишња и Мики Рашковић су ми предложили да, кад сам већ све то претворио у текст, обучем одело, узмем штап и шешир и заиграм Миливоја. Ладно. Речено – учињено. Сели смо у возило дописништва, Вишња је, наравно, била с нама, као и цела екипа дописништва, а Мики и ја смо „из цуга” направили секвенце које смо замислили. Миливоје није умро пре сто година, већ пре тридесетак, и не би се изненадио када би видео телевизор у боји или тако шта слично. Међутим, нека места на која смо ишли променила су и изглед и намену. Рецимо – „Жировни венац” више није постојао, ту је сада месара са спомен-плочом. Биоскоп „Ксенофон” не постоји, али постоји зграда у којој су сада банка, коцкарница, бутик... И тако редом, до Мораве, која постојано тече као и пре. Неки кадрови су снимани и на великој сцени Дома културе, а све то је у монтажи комбиновано са документарним материјалом. Тако је за шест сати снимања и бар трипут толико сати монтаже направљен први такав играно-документарни филм. Постојао је пре тога још један филм, али он је био документарни, без ангажовања глумца. Ефекти филма: главни и одговорни уредник је рекао – „оцена је десетка јер нема већа”, а филм је за годину дана репризиран шест пута (!) на програмима РТС. За почетак, у овај албум качим фотомонтажу коју је урадио мој син, студент прве године графичког дизајна на Факултету примењених уметности. Фора је већ виђена, али је увек лепо да се види поново. Остале фотке следе кад се дохватим диска на коме се налази моја архива о Миливоју.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Последња фотографија великог барда. Рана јесен 1976. године, у дворишту породичне куће Ивошевића у Пожаревцу, после једног лепог недељног ручка. Фотографију је снимила Драгана Ивошевић – кћерка Бранка Ивошевића – сада професор хортикултуре.
П О З О Р И Ш Н А КРИТИКА
„Ожалошћена породица”, према комедији Бранислава Нушића, у редитељском тумачењу Дејана Цицмиловића; Камерна сцена „Мирослав Антић” Сента.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Picture
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
К О Л У М Н Е
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Генерал војске и маршал сцене – проф. Драги Ивић
К О М Е Н Т А Р И
  • Шемсудин Спречаковић | Пожаревац, Србија | 16. јул 2014.
Срећа да Пожаревац има по рођењу и Миливоја и Милену. Иначе би нас памтили по Паталу, Менеки, Зорици Брунцлик и вероватно најскупљој свадби на Балкану... професоре хвала за одвојено време и будност, да и даље знамо ко смо, шта смо и кога смо имали као наше суграђане.
Миливоју су Пожареваљани почели да се одужују тек са ова два фестивала – Глумачким свечаностима, које трају, ето, већ шеснаест година и Аматерским глумачким свечаностима „Миливојев штап и шешир” које су већ десете по реду недавно завршене. Дуго година га се родни град одрицао и прећуткивао јер га је једном један режим оптужио за национализам, зато што је волео своју Србију и своју Мораву, искрено – без икакве идеолошке конотације или мржње према другима. Тако се догодило да буде, опет вероватно, једини глумац на свету који је у једном дану имао сахрану на бис! Најпре је била државна сахрана, уз највише почасти и са венцом који су послали Јованка и Тито, а затим је, када се булумента разишла, уследила православна, чинодејствујушћа сахрана. Ни мртав се чика-Миле није дао. Изазвао је, измамио још један бис. Последњи. Довољно за два живота: онај, надземни, трошни и пролазни, смртни, и овај, небески који живи у славу и част глумачког позива – и ниње, и присно и во вјеки вјеков...
  • Рената Мрвољак | Пожаревац, Србија | 16. јул 2014.
Срећа за Пожаревац да имамо једног таквог великана Српског позоришта, нажалост – још увек већина њих никада није чула за њега. Ако се не варам, чак су му и Французи уручили награду „Сара Барнер”. Ах, да, некада давно било је велико „зло” волети Србију и Мораву, опраштала се само „српска шљивовица.
  • Љиљана Јовић | Пожаревац, Србија | 16. јул 2014.
Зашто не би и ми...
  • Лела Ликар, новинар | Пожаревац, Србија | 16. јул 2014.
Феноменално!
Ево прилике да се овде развеје и једна заблуда да је Миливоје био искључиво позоришни глумац. Он је глумио у преко 15 филмова! Узимајући у обзир продукционе способности, компликованост и цену тадашње израде филмова, може се рећи да је реч о изузетно великом броју филмова за то време. Он, као позоришни глумац, имао је невероватно стрпљење за технологију снимања филма, када се неке сцене (често не због њега, већ из сасвим трећих разлога) понављају по двадесет – тридесет пута. Чудо од човека.
  • Сунчица Николић, новинар | Пожаревац, Србија | 16. јул 2014.
Као и увек, Драги је диван.
Волим кад видим да напредујете на пољу уметности и свим лепим стварима! Моја подршка.
  • Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности | Торонто, Онтарио, Канада | 17. јул 2014.
Маестро Ивић пише о маестру Живановићу – чаролија! Драги, мили учитељу и добри друже мој, од срца хвала, значиш и зрачиш!
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on July 16, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.