Urban Book Circle®
  • Urban Book Circle®
  • HOME
  • LITERATURE
  • ESSAYS
  • COLUMNS
  • POETRY
  • MIND ROOM
  • INTERVIEWS
  • LIFE
  • ART
  • PHOTOGRAPHY
  • THEATRE
  • MELODY
  • SPORTS
  • JOKE YOKE
  • UPCOMING EVENTS
  • ABOUT US
  • EDITORS
  • CONTRIBUTORS
  • PARTNERS
  • TESTIMONIALS
  • ARCHIVE
  • TERMS AND CONDITIONS
  • PRIVACY POLICY
  • DISCLAIMER
  • CONTACT

К О Л У М Н Е
  • „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом проф. Драгог Ивића, објављује приче, књижевне и позоришне критике проф. Драгог Ивића, продуцента сценских делатности, књижевника, књижевног и позоришног критичара, сарадника и почасног члана Урбаног књижевног круга.
Блуз у парку – проф. Драги Ивић
Picture
Градски парк у Пожаревцу.

Picture
  • Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.

Picture
проф. Драги Ивић
Блуз у парку
Напомена:

Овај текст је настао у исто време када и легендарна балада групе „Смак”, и исти назив је плод случајности (ако тако нешто уопште постоји). У истом том парку који сам ја описао, Р. М. Точак је две или три године раније седео с пожаревачким блузерима после једне од посета Биски и дружио се на онај дивни, опуштени, грађански начин.

Сви паркови света су исти. У сваком од њих постоји нешто што ниједно друго место нема, а што је за све њих заједничко. То су процветалих петнаест или осамнаест година које скривене у тами траже праву реч за својe немире; то је увек магична љубав, иста и у дивним алејама велеграда и у запуштеним, заборављеним провинцијским парковима. Везује их она иста тајанственост дубоких сенки, а осетљава их, повремено, иста месечина. На клупама у мом парку стоје, као у свим другим парковима, урезана срца и непознати иницијали. Када желим да будем сам, трагам за тим иницијалима покушавајући да их препознам. Узалуд. Покушавам да одагнам све оно што може да ме орасположи и стидљиво, полугласно, прекидајући када наиђе понеки пролазник, говорим стихове. Говорим их стидећи се помало, мада тако не треба да буде, и мада тако некада и није било.

Ти моји покушаји да још једном, још понеки пут, одболујем нешто што ме више, у ствари, и не боли, неминовно ме враћају у гимназијске дане када сам открио већину тајни ових запуштених клупа. Често смо се ту, не скривајући жељу да се тако изражавамо и да на тај начин живимо, састајали и казивали поезију. Маца и Боба су дивно певале. Љубе и Јуца верни слушаоци, узор заљубљених. Ортак, како смо звали наш једини црни бисер, када је био ту, а не иза неких решетака, био је главни покретач. Сакупили бисмо нешто новца, купили бисмо литар нечега и онда састављали клупе да бисмо били ближи. Мало бисмо певали старе градске песме, а онда би мене с лакоћом наговорили да се попнем на клупу и говорим „Керушу” или „Барбару”, а после још мало убеђивања и „Песму раног пролећа”. Онда бисмо се растужили, девојке би пустиле ћутећи неку сузу, нама би погледи тражили даљину – а она се завршавала у крошњама кестенова. На тим истим клупама наше прве, искусније љубави училе су нас да се љубимо. Ту смо боловали оно што ћемо тек упознати и што ће нас тек стизати, а понеког и стићи.

Из вечери у вече смо одлазили у парк. Понекад нисмо имали ни за пиће, али пролазници су нас увек зачуђено, па и подозриво гледали. Понеко од заједничких другара би се кратко време задржао, па би и он брзо одлазио, али су сви били опијени нашим начином друговања. Ујутру би неко вратио клупе на место.

После извесног времена смо некако сви у исто време нестали с тог места. Боба и Маца су се одселиле, Љубе и Јуца раскинули (!), Ортак (тако смо га сви звали) опет се нашао иза решетака. Случајни познаници још су лакше и брже нестали. Ја сам отишао у војску. Један март нас је, ипак, запамтио. С његове трпезе покупили смо све најлепше. Не мерим колико је од тада прошло времена, јер се то календарски не може доживети. Отпузао сам све нападе и одбране на Петом пуку и другим војничким полигонима и кренуо животним стазама, хтео – не хтео, онако како је то живот већ замислио и изрежирао уместо нас. У тај, „мој” парк нерадо свраћам, јер је он за мене пуст. Прођем само кад морам и кад не могу да избегнем пречицу у нечијем друштву. Истину говорећи, вративши се из војске покушао сам да обновим тај опојни март. Од старог друштва били су ту, још кратко време, Боба и Иван са својом гитаром, а већином – нова лица. Исте су биле клупе, исти парк, чак је и пиће било исто, али је све имало другачији укус. Даљина се више није завршавала у крошњама кестенова, а туга је стварно била згуснута, безизлазна, баш онаква какву смо у некој сличној тмини призивали и прижељкивали. Парк коме сам издавао своје тајне, враћао ми их је свом снагом. Просипале су се све оне процветале, озеленеле туге које су нас разоткривале и секле нам вене из којих је текла поезија. Сви сусрети и растанци нашли су се на једном месту оптужујући, без разлога, једни друге.

Те разбацане, покривљене клупе све су то запамтиле. Неко, богат маштом и осећањима, неко ко би се баш потрудио и ослободио своје мисли и асоцијације, и сада би могао да с мало воље запази, с ранога пролећа, у вечерњим сатима, редак призор: на једној од тих клупа стоји младић, готово дечак, и говори поезију групици збијених, усамљених особа, а као да тишина осваја. Кроз њих пролазе људи који то не осећају и не виде, па ни стакло разбијене боце не може повредити никога. Чак ни уздигнута рука тог дечака не може ништа дохватити. Речи које се таложе и лебде у ваздуху развлаче оне сенке, а у крошњама дрвећа лебди звездана прашина.
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Picture
Пожаревац – Споменик књазу Милошу Обреновићу, налази се у градском парку из 1897. године.
Picture
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________

К О Л У М Н Е

  • Блуз у парку
  • Кишно јутро или: Kако настаје прича, само ако је препознате
  • Беба из првог један
  • Млечњак или: Самоубиство једнога града...
  • Робиње позоришта
  • Ујка Чехов у Горњем Милановцу
  • Једна бурјанска прича
  • Како је разарана српска књижевна сцена, или: страх од летења на српски начин
  • Волоколамски правац
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности,
књижевник, књижевни и позоришни критичар
Picture
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар



Picture
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic

Photos of Pozarevac courtesy of Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2004. Copyright © Prvoslav Vujcic

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on July 5, 2014
Urban Book Circle® (UBC)

Picture
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
Picture
Picture
Picture
Picture
© Copyright Urban Book Circle® (“UBC”) All Rights Reserved. Circle UBC® – an online magazine of applied literature and traditional arts – of the UBC. Head Office based in Toronto, Ontario, Canada. UBC Canada Press, Publisher. Unauthorized distribution, transmission or republication strictly prohibited.
Picture
Founded on February 14, 2012
About Us
Home
Terms and Conditions
Privacy Policy
Disclaimer
Contact
Picture
Picture
Picture
© Copyright 2021 Urban Book Circle® All Rights Reserved.