|
Блуз у парку – проф. Драги Ивић
Градски парк у Пожаревцу.
|
|
|
|
Блуз у парку
Напомена:
Овај текст је настао у исто време када и легендарна балада групе „Смак”, и исти назив је плод случајности (ако тако нешто уопште постоји). У истом том парку који сам ја описао, Р. М. Точак је две или три године раније седео с пожаревачким блузерима после једне од посета Биски и дружио се на онај дивни, опуштени, грађански начин.
Овај текст је настао у исто време када и легендарна балада групе „Смак”, и исти назив је плод случајности (ако тако нешто уопште постоји). У истом том парку који сам ја описао, Р. М. Точак је две или три године раније седео с пожаревачким блузерима после једне од посета Биски и дружио се на онај дивни, опуштени, грађански начин.
Сви паркови света су исти. У сваком од њих постоји нешто што ниједно друго место нема, а што је за све њих заједничко. То су процветалих петнаест или осамнаест година које скривене у тами траже праву реч за својe немире; то је увек магична љубав, иста и у дивним алејама велеграда и у запуштеним, заборављеним провинцијским парковима. Везује их она иста тајанственост дубоких сенки, а осетљава их, повремено, иста месечина. На клупама у мом парку стоје, као у свим другим парковима, урезана срца и непознати иницијали. Када желим да будем сам, трагам за тим иницијалима покушавајући да их препознам. Узалуд. Покушавам да одагнам све оно што може да ме орасположи и стидљиво, полугласно, прекидајући када наиђе понеки пролазник, говорим стихове. Говорим их стидећи се помало, мада тако не треба да буде, и мада тако некада и није било.
Ти моји покушаји да још једном, још понеки пут, одболујем нешто што ме више, у ствари, и не боли, неминовно ме враћају у гимназијске дане када сам открио већину тајни ових запуштених клупа. Често смо се ту, не скривајући жељу да се тако изражавамо и да на тај начин живимо, састајали и казивали поезију. Маца и Боба су дивно певале. Љубе и Јуца верни слушаоци, узор заљубљених. Ортак, како смо звали наш једини црни бисер, када је био ту, а не иза неких решетака, био је главни покретач. Сакупили бисмо нешто новца, купили бисмо литар нечега и онда састављали клупе да бисмо били ближи. Мало бисмо певали старе градске песме, а онда би мене с лакоћом наговорили да се попнем на клупу и говорим „Керушу” или „Барбару”, а после још мало убеђивања и „Песму раног пролећа”. Онда бисмо се растужили, девојке би пустиле ћутећи неку сузу, нама би погледи тражили даљину – а она се завршавала у крошњама кестенова. На тим истим клупама наше прве, искусније љубави училе су нас да се љубимо. Ту смо боловали оно што ћемо тек упознати и што ће нас тек стизати, а понеког и стићи.
Из вечери у вече смо одлазили у парк. Понекад нисмо имали ни за пиће, али пролазници су нас увек зачуђено, па и подозриво гледали. Понеко од заједничких другара би се кратко време задржао, па би и он брзо одлазио, али су сви били опијени нашим начином друговања. Ујутру би неко вратио клупе на место.
После извесног времена смо некако сви у исто време нестали с тог места. Боба и Маца су се одселиле, Љубе и Јуца раскинули (!), Ортак (тако смо га сви звали) опет се нашао иза решетака. Случајни познаници још су лакше и брже нестали. Ја сам отишао у војску. Један март нас је, ипак, запамтио. С његове трпезе покупили смо све најлепше. Не мерим колико је од тада прошло времена, јер се то календарски не може доживети. Отпузао сам све нападе и одбране на Петом пуку и другим војничким полигонима и кренуо животним стазама, хтео – не хтео, онако како је то живот већ замислио и изрежирао уместо нас. У тај, „мој” парк нерадо свраћам, јер је он за мене пуст. Прођем само кад морам и кад не могу да избегнем пречицу у нечијем друштву. Истину говорећи, вративши се из војске покушао сам да обновим тај опојни март. Од старог друштва били су ту, још кратко време, Боба и Иван са својом гитаром, а већином – нова лица. Исте су биле клупе, исти парк, чак је и пиће било исто, али је све имало другачији укус. Даљина се више није завршавала у крошњама кестенова, а туга је стварно била згуснута, безизлазна, баш онаква какву смо у некој сличној тмини призивали и прижељкивали. Парк коме сам издавао своје тајне, враћао ми их је свом снагом. Просипале су се све оне процветале, озеленеле туге које су нас разоткривале и секле нам вене из којих је текла поезија. Сви сусрети и растанци нашли су се на једном месту оптужујући, без разлога, једни друге.
Те разбацане, покривљене клупе све су то запамтиле. Неко, богат маштом и осећањима, неко ко би се баш потрудио и ослободио своје мисли и асоцијације, и сада би могао да с мало воље запази, с ранога пролећа, у вечерњим сатима, редак призор: на једној од тих клупа стоји младић, готово дечак, и говори поезију групици збијених, усамљених особа, а као да тишина осваја. Кроз њих пролазе људи који то не осећају и не виде, па ни стакло разбијене боце не може повредити никога. Чак ни уздигнута рука тог дечака не може ништа дохватити. Речи које се таложе и лебде у ваздуху развлаче оне сенке, а у крошњама дрвећа лебди звездана прашина.
Ти моји покушаји да још једном, још понеки пут, одболујем нешто што ме више, у ствари, и не боли, неминовно ме враћају у гимназијске дане када сам открио већину тајни ових запуштених клупа. Често смо се ту, не скривајући жељу да се тако изражавамо и да на тај начин живимо, састајали и казивали поезију. Маца и Боба су дивно певале. Љубе и Јуца верни слушаоци, узор заљубљених. Ортак, како смо звали наш једини црни бисер, када је био ту, а не иза неких решетака, био је главни покретач. Сакупили бисмо нешто новца, купили бисмо литар нечега и онда састављали клупе да бисмо били ближи. Мало бисмо певали старе градске песме, а онда би мене с лакоћом наговорили да се попнем на клупу и говорим „Керушу” или „Барбару”, а после још мало убеђивања и „Песму раног пролећа”. Онда бисмо се растужили, девојке би пустиле ћутећи неку сузу, нама би погледи тражили даљину – а она се завршавала у крошњама кестенова. На тим истим клупама наше прве, искусније љубави училе су нас да се љубимо. Ту смо боловали оно што ћемо тек упознати и што ће нас тек стизати, а понеког и стићи.
Из вечери у вече смо одлазили у парк. Понекад нисмо имали ни за пиће, али пролазници су нас увек зачуђено, па и подозриво гледали. Понеко од заједничких другара би се кратко време задржао, па би и он брзо одлазио, али су сви били опијени нашим начином друговања. Ујутру би неко вратио клупе на место.
После извесног времена смо некако сви у исто време нестали с тог места. Боба и Маца су се одселиле, Љубе и Јуца раскинули (!), Ортак (тако смо га сви звали) опет се нашао иза решетака. Случајни познаници још су лакше и брже нестали. Ја сам отишао у војску. Један март нас је, ипак, запамтио. С његове трпезе покупили смо све најлепше. Не мерим колико је од тада прошло времена, јер се то календарски не може доживети. Отпузао сам све нападе и одбране на Петом пуку и другим војничким полигонима и кренуо животним стазама, хтео – не хтео, онако како је то живот већ замислио и изрежирао уместо нас. У тај, „мој” парк нерадо свраћам, јер је он за мене пуст. Прођем само кад морам и кад не могу да избегнем пречицу у нечијем друштву. Истину говорећи, вративши се из војске покушао сам да обновим тај опојни март. Од старог друштва били су ту, још кратко време, Боба и Иван са својом гитаром, а већином – нова лица. Исте су биле клупе, исти парк, чак је и пиће било исто, али је све имало другачији укус. Даљина се више није завршавала у крошњама кестенова, а туга је стварно била згуснута, безизлазна, баш онаква какву смо у некој сличној тмини призивали и прижељкивали. Парк коме сам издавао своје тајне, враћао ми их је свом снагом. Просипале су се све оне процветале, озеленеле туге које су нас разоткривале и секле нам вене из којих је текла поезија. Сви сусрети и растанци нашли су се на једном месту оптужујући, без разлога, једни друге.
Те разбацане, покривљене клупе све су то запамтиле. Неко, богат маштом и осећањима, неко ко би се баш потрудио и ослободио своје мисли и асоцијације, и сада би могао да с мало воље запази, с ранога пролећа, у вечерњим сатима, редак призор: на једној од тих клупа стоји младић, готово дечак, и говори поезију групици збијених, усамљених особа, а као да тишина осваја. Кроз њих пролазе људи који то не осећају и не виде, па ни стакло разбијене боце не може повредити никога. Чак ни уздигнута рука тог дечака не може ништа дохватити. Речи које се таложе и лебде у ваздуху развлаче оне сенке, а у крошњама дрвећа лебди звездана прашина.
Пожаревац – Споменик књазу Милошу Обреновићу, налази се у градском парку из 1897. године.
__________________________
__________________________
|
|
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Photos of Pozarevac courtesy of Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2004. Copyright © Prvoslav Vujcic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 5, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Photos of Pozarevac courtesy of Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2004. Copyright © Prvoslav Vujcic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 5, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
