БЛАГОВЕСНИЦА
Спавају нерођени у мајчиним утробама,
умивени и подојени,
спавају синови човечји у својим постељама.
У гнездима, једна другу грејући,
погнутих глава спавају птице,
свици спавају скривени у травама
и јагњад невина спава
уз овчије руно наслоњена.
Звери уморне, спавају у својим јазбинама.
Спавају праведни и грешни,
судије и осуђеници,
блудни и смерни,
ћутљиви и бунтовници,
слуге и владари.
Спавају.
Ћути васиона.
На све исти мрак пада.
Опевана и осликана,
љубљена и хваљена,
мољена и заборављана,
рушена и изнова уздизана,
с комада липовог дебла
или с напрслог малтера,
у камену и боји опстала,
очима које не могу склопити никада,
гледам – човечанство мирује.
Добар је час, добри путниче,
да се из сна дубоког тргнеш
и очи широм отвориш:
час је поноћног сванућа.
Држи мој длан за ослонац
и нека ти је моја зеница
водиља кроз мрак.
Пробуди се, осврни за собом,
свом делу у очи погледај:
није био сан.
Није био сан,
нити ишта што наликује сну,
није била варка,
нити ишта што носи варке печат.
Све је твоја стварност,
твојих костију срж,
твоје крви и твог меса плод.
Није био сан:
плод сам путених дражи теби сличан,
женска душа, једна међу непребројнима,
мајка синова и кћери човечјег рода,
твојим дланом оживела,
твојом вером прогледала,
твојом снагом васкрсла,
твојим болом пропевала,
али без тебе – ништа сам.
Гледај,
твоја сенка светлошћу ноћ дарива:
тамо Он и Он,
овде Ти и Ја,
зар нас је мало за јединствену,
вечну и неиспричиву,
причу о смрти и рађању,
љубави и непријатељству,
болу и блаженству.
Није био сан.
Устани, осврни се и гледај:
сећање је дугачка сенка
за твој пупак везана.
Из ње у овај час
светлост сиса васиона
као безгласно младунче млеко с топле дојке,
из ње је светост мог лика
твојом раном рођена.
Ослушни,
милозвучна тишина што покрива свет
све је твоје јауке прогутала
и музика у којој несрећни налази спас,
а из мог погледа капље,
из твог је бола спевана.
Држи ме за руку и гледај:
целовита боја јединства,
лазурно плава – пада на нас.
Не испуштај мој длан никада,
јер ако није нас,
једног на другог ослоњених,
што устајемо да бисмо пали
и падамо верујући да ћемо увек устати,
ако није нас,
који се у свом греху огледамо,
свој бол и патњу грлимо
као што месо грли кост која га носи,
ако није нас,
који без сећања, као једно без другог,
нисмо ништа –
у кога ће Невидљиви гледати
и ко ће гледати ка њима?
Ако није нас – ни њих нема.
Држи мој длан чврсто,
као што ја твој држим одвека,
не испуштај га.
Све своје невиђене мајке,
сестре које чекају да им се вратиш,
женске душе чију ниси осетио драж
и нерођени плод твог семена,
дотаћи ћеш кроз тај стисак.
Не испуштај мој длан никада,
као што се ја не могу одрећи твог,
држи га кад ново Сунце
устане иза планина,
и када те тишина нове ноћи успава.
Спава васиона,
а ти се пробуди,
мој длан ухвати чврсто,
осврни се и дело величанствено погледај.
Није био сан.
Даниела Томовић
Спавају нерођени у мајчиним утробама,
умивени и подојени,
спавају синови човечји у својим постељама.
У гнездима, једна другу грејући,
погнутих глава спавају птице,
свици спавају скривени у травама
и јагњад невина спава
уз овчије руно наслоњена.
Звери уморне, спавају у својим јазбинама.
Спавају праведни и грешни,
судије и осуђеници,
блудни и смерни,
ћутљиви и бунтовници,
слуге и владари.
Спавају.
Ћути васиона.
На све исти мрак пада.
Опевана и осликана,
љубљена и хваљена,
мољена и заборављана,
рушена и изнова уздизана,
с комада липовог дебла
или с напрслог малтера,
у камену и боји опстала,
очима које не могу склопити никада,
гледам – човечанство мирује.
Добар је час, добри путниче,
да се из сна дубоког тргнеш
и очи широм отвориш:
час је поноћног сванућа.
Држи мој длан за ослонац
и нека ти је моја зеница
водиља кроз мрак.
Пробуди се, осврни за собом,
свом делу у очи погледај:
није био сан.
Није био сан,
нити ишта што наликује сну,
није била варка,
нити ишта што носи варке печат.
Све је твоја стварност,
твојих костију срж,
твоје крви и твог меса плод.
Није био сан:
плод сам путених дражи теби сличан,
женска душа, једна међу непребројнима,
мајка синова и кћери човечјег рода,
твојим дланом оживела,
твојом вером прогледала,
твојом снагом васкрсла,
твојим болом пропевала,
али без тебе – ништа сам.
Гледај,
твоја сенка светлошћу ноћ дарива:
тамо Он и Он,
овде Ти и Ја,
зар нас је мало за јединствену,
вечну и неиспричиву,
причу о смрти и рађању,
љубави и непријатељству,
болу и блаженству.
Није био сан.
Устани, осврни се и гледај:
сећање је дугачка сенка
за твој пупак везана.
Из ње у овај час
светлост сиса васиона
као безгласно младунче млеко с топле дојке,
из ње је светост мог лика
твојом раном рођена.
Ослушни,
милозвучна тишина што покрива свет
све је твоје јауке прогутала
и музика у којој несрећни налази спас,
а из мог погледа капље,
из твог је бола спевана.
Држи ме за руку и гледај:
целовита боја јединства,
лазурно плава – пада на нас.
Не испуштај мој длан никада,
јер ако није нас,
једног на другог ослоњених,
што устајемо да бисмо пали
и падамо верујући да ћемо увек устати,
ако није нас,
који се у свом греху огледамо,
свој бол и патњу грлимо
као што месо грли кост која га носи,
ако није нас,
који без сећања, као једно без другог,
нисмо ништа –
у кога ће Невидљиви гледати
и ко ће гледати ка њима?
Ако није нас – ни њих нема.
Држи мој длан чврсто,
као што ја твој држим одвека,
не испуштај га.
Све своје невиђене мајке,
сестре које чекају да им се вратиш,
женске душе чију ниси осетио драж
и нерођени плод твог семена,
дотаћи ћеш кроз тај стисак.
Не испуштај мој длан никада,
као што се ја не могу одрећи твог,
држи га кад ново Сунце
устане иза планина,
и када те тишина нове ноћи успава.
Спава васиона,
а ти се пробуди,
мој длан ухвати чврсто,
осврни се и дело величанствено погледај.
Није био сан.
Даниела Томовић
__________________________
БЛАГОВЕСНИЦА – чаробна поезија и бајковити осмех проф. Даниеле Томовић
(8. јул 1966 – 26. август 2012),
магистра дидактичко-методичких наука, књижевника и уметника,
пријатеља и почасног члана Урбаног књижевног круга – заувек.
Грлимо и љубимо, сусрету се надамо.
БЛАГОВЕСНИЦА – чаробна поезија и бајковити осмех проф. Даниеле Томовић
(8. јул 1966 – 26. август 2012),
магистра дидактичко-методичких наука, књижевника и уметника,
пријатеља и почасног члана Урбаног књижевног круга – заувек.
Грлимо и љубимо, сусрету се надамо.
|
Poem & Photographs: Daniela Tomovic
All rights reserved 2012. Copyright © Daniela Tomovic
All rights reserved 2012. Copyright © Daniela Tomovic Family
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 6, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2012. Copyright © Daniela Tomovic
All rights reserved 2012. Copyright © Daniela Tomovic Family
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on November 6, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
