„Његош, два века” – представљање књиге аутора Мира Вуксановића
О књизи говоре професор Славко Гордић и аутор. У програму учествују ученици Гимназије из Чачка и гуслар Андрија Миликић. Ово је књига која садржи најпознатије и највредније радове домаћих и страних аутора о Његошу. Овај избор академика Мира Вуксановића лишен је приземних, полемичних тренутака – чувајући достојанство великог Његоша, коме је посвећен.
Организатори програма:
Књижевни програм Дома културе и Гимназија Чачак
Почетак: 6.12.2013. у 18 сати / Место одржавања: Велика сала
__________________________
Књижевни програм Дома културе и Гимназија Чачак
Почетак: 6.12.2013. у 18 сати / Место одржавања: Велика сала
__________________________
проф. Данијела Ковачевић Микић
|
|
|
Битка још није изгубљена
Не могу а да се не осврнем на последња догађања у Чачку...
Куд плови овај брод?
Шта би са нашом васпитном улогом?
Да ли ми уопште знамо да бити наставник не значи бити универзитетски професор и не значи доћи и изговорити монолог дуг 45 минута без икаквог увида у то ко је у „публици” и како се понаша, учи ли, прати ли, има ли неке посебне потребе због којих му треба индивидуализована подршка или барем топла и охрабрујућа реч?
Пре неколико дана била сам искрено запрепашћења понашањем ученика две градске школе на књижевној вечери у Дому културе... Од некултурног и неваспитаног понашања средњошколаца, вероватно на силу доведених без икаквог припремног васпитног рада, шачица нас који смо стварно хтели да чујемо излагања проф. емеритуса Славка Гордића и академика Мира Вуксановића није била у могућности да то и учини. Очекивала сам да ће се неко о томе огласити, да је то још некоме засметало...
Кад оно, тајац...
Последњи догађај са снимком скаредног понашања тројице гимназијалаца коначно је уздрмао нашу учмалу средину у којој се све нешто заташкава, гура под тепих, ћути и трпи... уместо да се засучу рукави и озбиљно прионе на посао. Не можемо очекивати ефекте ако се наши програми своде на два, три предавања о малолетничкој делинквенцији или толеранцији. Не можемо се скривати иза става „недостаје им кућно васпитање” или „то су само два, три проблематична ученика”, кад школа и има задатак и улогу да пружи подршку ученицима у њиховом образовању и васпитању без обзира на породични и социјални статус родитеља...
Можда нећемо успети, можда је утицај школе толико слаб да не може да исправи све криве Дрине, али шта смо заиста учинили?
Школе које су у Уницефовом програму „Школа без насиља” доказују да битка још није изгубљена и да се системским, преданим радом ипак много тога може кориговати и учинити... Дакле, насиље је свуда и не постоје „елитне” школе у којима се оно не догађа (ако нема физичког насиља, има дигиталног, вербалног, можда и прећутаног сексуалног?). Постоје само школе које игноришу овај проблем и школе које су сензибилисане да препознају разноврсне облике насиља и у оквиру својих школских програма и развојних планова трагају за најбољим начинима њихове превенције. Наш васпитни рад не престаје изласком ученика изван школског објекта и дворишта, ми треба да их оспособимо и за свет изван школског простора и на њих васпитно делујемо у свим ситуацијама. Пре свега, да их научимо да имају и обавезе и дужности и да постоје правила понашања у свим сферама друштва и бонтон и да се трудимо да барем ми будемо принципијелни у друштву које то готово уопште није!
Али, ако се принципијелно и морално понашање и правичност изгубе у школи, онда нама нема баш никакве будућности. Развојни приоритети свих школа данас јесу што бројнији и разноврснији, посебни, васпитни и васпитнообразовни програми!
Шта би са нашом васпитном улогом?
Да ли ми уопште знамо да бити наставник не значи бити универзитетски професор и не значи доћи и изговорити монолог дуг 45 минута без икаквог увида у то ко је у „публици” и како се понаша, учи ли, прати ли, има ли неке посебне потребе због којих му треба индивидуализована подршка или барем топла и охрабрујућа реч?
Пре неколико дана била сам искрено запрепашћења понашањем ученика две градске школе на књижевној вечери у Дому културе... Од некултурног и неваспитаног понашања средњошколаца, вероватно на силу доведених без икаквог припремног васпитног рада, шачица нас који смо стварно хтели да чујемо излагања проф. емеритуса Славка Гордића и академика Мира Вуксановића није била у могућности да то и учини. Очекивала сам да ће се неко о томе огласити, да је то још некоме засметало...
Кад оно, тајац...
Последњи догађај са снимком скаредног понашања тројице гимназијалаца коначно је уздрмао нашу учмалу средину у којој се све нешто заташкава, гура под тепих, ћути и трпи... уместо да се засучу рукави и озбиљно прионе на посао. Не можемо очекивати ефекте ако се наши програми своде на два, три предавања о малолетничкој делинквенцији или толеранцији. Не можемо се скривати иза става „недостаје им кућно васпитање” или „то су само два, три проблематична ученика”, кад школа и има задатак и улогу да пружи подршку ученицима у њиховом образовању и васпитању без обзира на породични и социјални статус родитеља...
Можда нећемо успети, можда је утицај школе толико слаб да не може да исправи све криве Дрине, али шта смо заиста учинили?
Школе које су у Уницефовом програму „Школа без насиља” доказују да битка још није изгубљена и да се системским, преданим радом ипак много тога може кориговати и учинити... Дакле, насиље је свуда и не постоје „елитне” школе у којима се оно не догађа (ако нема физичког насиља, има дигиталног, вербалног, можда и прећутаног сексуалног?). Постоје само школе које игноришу овај проблем и школе које су сензибилисане да препознају разноврсне облике насиља и у оквиру својих школских програма и развојних планова трагају за најбољим начинима њихове превенције. Наш васпитни рад не престаје изласком ученика изван школског објекта и дворишта, ми треба да их оспособимо и за свет изван школског простора и на њих васпитно делујемо у свим ситуацијама. Пре свега, да их научимо да имају и обавезе и дужности и да постоје правила понашања у свим сферама друштва и бонтон и да се трудимо да барем ми будемо принципијелни у друштву које то готово уопште није!
Али, ако се принципијелно и морално понашање и правичност изгубе у школи, онда нама нема баш никакве будућности. Развојни приоритети свих школа данас јесу што бројнији и разноврснији, посебни, васпитни и васпитнообразовни програми!
проф. Данијела Ковачевић Микић,
мастер компаративне књижевности
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
мастер компаративне књижевности
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
|
Column & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2013. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 11, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2013. Copyright © Danijela Kovacevic Mikic
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 11, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
