|
ИМПРЕСИЈЕ ЈЕДНОГ ЧИТАЊА – Беседа о роману „Путници од стакла” Јованке Живановић – Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
|
|
- „Сведоци смо поплаве књижевних и, уопште, уметничких дела из којих нам се цери реалистично, натуралистично, хиперреалистично лице стварности у којој живимо. Црно да црње не може бити. У позориштима су заборавили на катарзу, у књижевности на светло на крају тунела. Књижевност, по мом најдубљем уверењу, мора да негује андрићевски хуманизам, да буди наду, да оснажује...” – проф. Данијела Ковачевић Микић, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
|
|
|
Беседа о роману
„Путници од стакла” Јованке Живановић
Недавно сам се обрадовала
вести да је Издавачка кућа „Dalkey archive
press” из Чикага (држава Илиноис, САД),
која има и представништва у Даблину и
Лондону, уврстила у свој план за 2015.
годину објављивање енглеског превода
романа „Путници од стакла” књижевнице
из Чачка Јованке Живановић (издавач
„Геопоетика”, Београд, 2008). Да
књиге имају свој сопствени пут, независно
од књижевних кланова, награда, сајмова,
потврђује и волшебан начин на који је
ову књигу открила Јованка Калаба –
докторанд северноамеричке књижевности
и преводилац – и препоручила је власнику
и уреднику наведене издавачке куће,
господину Џону О’Брајану (John O’Brian).
Када се овај роман појавио на нашој књижевној сцени, књижевни арбитри су га, што није ни први ни последњи случај, прећутали. Промоција романа је прошла тихо и скромно, свега у неколико градова Моравичког округа, сажетак беседе коју сам о делу изговорила у Горњем Милановцу објављен је у „Слову Ћирилову”... и то је било све. А мој примерак књиге, на чијим сам маргинама бележила прве импресије и прва књижевнокритичка запажања, никада се није вратио у моје руке. Колико год да ми је жао због те чињенице (јер волим да се враћам првим читалачким импресијама), толико јој се и радујем, као поузданом знаку да је књига ишла од руке до руке, по препоруци читалаца који су књигу снажно доживљавали и прихватали као сопствено искуство. Са надом да ће се овај роман сада вредновати на другачији начин, враћам се и сопственим речима изговореним на промоцији у Ивањици, 2010. године. |
· проф. Данијела Ковачевић Микић, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга и Јованка Живановић, аутор романа ·
Сви ми који
живимо по паланкама
Србије делимо лепоте и муке живота у
провинцији, у којој се спорије живи, али
брже стари, и у којој свако мора да има
дубоко у себи неки кутак у који ће се
шћућурити онда кад стварност постане
сувише тешка, мрачна или прозаична,
сива. Ту, изнутра, у мислима и сновима,
у себи, „као у мисаоној катакомби”,
често интензивније живимо него на јави,
заогрнутој чаршијским причама, сплеткама,
пикантеријама о туђим преварама и
шврљањима, празним причама и којечему
другом. Невоља је кад снови постану тежи
од живота... Управо на том фону провинцијског
миљеа почива роман Јованке Живановић,
те верујем да ћете га радо и лако разумети
и прихватити.
Прво питање које „обичан”
читалац себи поставља јесте: о чему је
роман, која је његова тематика, која
питања и ситуације актуализује? И већ
ту почиње да запиње наша интерпретација,
јер роман је вишеслојан, може да се чита
на неколико нивоа, а на најдубљем нивоу
подразумева и пишчев дијалог са
филозофијом и религијом, те самим тим
– и зрелијег и начитанијег читаоца.
Међутим, и без силажења у његове
тајанствене подруме, на, да тако кажем,
првом степенику читања и доживљавања,
роман дарује много – читаћете га с
оловком у руци, препознајући многе
реченице као своје, радосни и узбуђени
што постоји неко коме нисте чудни, ко
вас разуме.
На првом нивоу, за најшири круг читалаца, без откривања и тумачења интертекстуалности као, по мом мишљењу, најважније одлике овог дела, роман може да се чита као прича о забрањеној љубави Емилије и Петра, прича о фасцинацији, препознавању и искушењу, „дрхтају после којег више ништа није исто”. Али, тема овог романа не почива на нарацији о неком спољашњем догађају, како је то у делима која настају техником реалистичног приповедања, већ је, напротив, померена унутра, на унутрашњи план емоционалног, психолошког и интелектуалног сазревања јунака, a све то уз технику реализације тропа, о којој ћу касније нешто више рећи. Све оно што се догађа у роману јесте актуализована („буквализована”, како Јованка Живановић вели) слика наших снова и унутарњих превирања.
Ми читамо „причу” о неким сусретима и догађањима, ми добијамо карактеризацију јунака и из њихове тачке гледишта и из односа према другим ликовима, али одблесака онога што је заиста њихова спољашња егзистенција има врло мало. Такви су, рецимо, кратка сцена из наставничке канцеларије или зборнице у којој се распредају приче о туђим животима (уместо духовне елите – слика паланачког менталитета), па неочекивана могућност физичког сусрета јунака у „стварном” животу, на школском ходнику, или пак Анђини љубоморни испади после телефонских позива пуних женског кикотања или тајанственог ћутања... Тренутак кад Ема види Петра у ходнику школе у којој ради, не желећи да се сусретнe с њим у свом стварном животу, како би сачувала све оно што им се догађа у мислима и сновима – то је чисто загрцнуће од емоција! Али, и ти кратки одблесци реалног живота јунака брзо се враћају на унутрашњи ток мисли и остваривање у некој другој, спиритуалној, паралелној димензији.
Дакле, фиктивни свет романа дочаран је на плану привидно реалне егистенције ликова и у тзв. спиритуалној реалности. Јунаци романа су два љубавна пара: брачни пар Анђелија и архитекта Петар Наумов и проф. уметности Емилија Савић и Жарко, који живе невенчано. Међутим, централни пар чине, заправо, Емилија и Петар, који се у спиритуалном свету препознају као идеалан, астрални спој. Једно у другом су, у духу и небеском даху, препознали сами себе, док су на егзистенцијалном плану они „пуки саговорници на површне и конвенционалне теме”, тек „познаници са извесних многољудних скупова”. Емилија са Жарком дели „постељу, хлеб, овоземаљске бриге и радости, временске мене и тврду земљу, празан и пун новчаник, столицу кад је гужва, кишобран и стреху, силесију ћуди чула и нарави, али не и лични пут духом зацртан. Тај је само један, недељив, за сваког човека посебан, друкчији, али увек болан и много тежак.”
Откриће једне посебне димензије живота у којој се две душе препознају као једна у међупростору између сна и јаве или у „сублиминалном простору”, има „моћ адитива и допинга да се сваки терет реалног живота може поднети”. Али, иако се један од њихових сусрета у сну и идеји реализује као еротски чин, он то суштински није, јер почива на актуализацији античког поимања појма Ероса као жудње, не за телом, већ за иделним и лепим.
Крајње поједностављено, Емино и Петрово препознавање могло би да се опише емоцијом и штимунгом Десанкиних стихова: „Не, немој ми прићи, хоћу издалека да волим и желим ока твоја два...”, само што овде нема патетике, јер је реч о дубљем идејном корену који сеже у античке митове и хришћанске и теолошке расправе о души и оном што обухвата појам Агапа. Роман је својеврсна актуализација Платоновог поимања појмова Ерос и Филија, али и преображај религијских постулата у неки лични кредо. Све оно што нам је лектира, без обзира на време и простор настанка, постаје наше проживљено искуство овде и сада; Аристотел, Његош, Кјеркегор, Библија, Јесењенин, Андрић и Кундера... у нашим главама заједно, јер ми из лектире усвајамо оно са чиме или о чему разговара или расправља наша душа.
Често чујемо неке мудрости и прихватамо их и поштујемо без икакве сумње, али и без убеђења. Петар је спознао апсолутну љубав у четрдесет и седмој години живота, а сетимо се да је Селимовић четрдесету годину узео као доба у којем почиње свођење рачуна са самим собом и животом („Четрдесет ми је година. Ружно доба. Човек је још млад да би имао жеља, а већ стар да почне да их остварује. Тада се у сваком гасе немири да би постао јак навиком и стеченим сазнањем...”). Свакоме је зенит другачији и посебан, само што има и оних који никада не подигну главу, који кроз живот прођу без освешћења и буђења... Петру је сновиђењски доживљај са Емом, тек у четрдесет и седмој години живота, донео спознају да неког заиста можемо да волимо као себе самог „љубављу бескрајном, суштинском и вечном, довољно великом да драго биће оставиш на миру, да желиш да расте у његовом правцу, са тобом ако жели, без тебе ако тако мора бити.” Ако је посесивна, то и није права љубав, већ питање плоти и сујетe. Ако умемо да волимо одричући се од овоземаљског остварења, отеловљења, онда је љубав апсолутна, космичка, сва од онога света и довољно јака да нас охрабри да прођемо кроз сопствени живот ма како прозаичан он био.
Емилија: „[...] као најтврђе убеђење да духовна трагања нису узалудна, да смисао постоји, да савршене љубави има, да у неким другим димензијама – могућим и у овом свету и животу, постоје душе које би да се споје с нашом, да се додирну у истинској присности оних који су исти. Са тим чула немају ништа. И пол је небитан...[...]”
Петар: „Ја сам, међутим, забасао у пределе где тело не хаје за главу, нити ова за њега. Зна се чему је где место и ко где припада – душа небу, тело земљи.”
Од избора занимања до тема промишљања, Петар и Емилија су лице и одраз, два лика једног те истог поимања, апсолутно проживљавање и склад.
Јованка Живановић је вешта у карактеризацији јунака; она сваком лику даје кратак, сажет, али психолошки убедљив профил. Међутим, као што је тзв. место радње безимено, безлично, као слика сваке учмале средине, тако њој ни физички опис није битан, није у првом плану. Он постоји само ако је део унутрашње карактеризације. Није битно оно што је визуелно, спољашње, битно је оно што је скривено, што је унутра. А то што је унутра описује се средствима примереним оном што је визуелно, што је наратолошка матрица романа у целости.
Наслов романа често је нека врста метатекста – кључ за откључавање поетичких или идејних, скривених одлика дела. Ако пажљиво читате роман, видећете да Јованка Живановић не оставља места нагађању; она за све аспекте тумачења оставља кроз дело знакове и путоказе, до те мере да последња два поглавља можда и сувише раскринкавају поетику и разбијају чар самосталног отплитања романескног ткања (као да писац нема довољно поверења у читаоца и његову моћ запажања и одгонетања). Кључ за разумевање насловне синтагме налази се у одломку који би могао да се осамостали у својеврсну алегоричну мини-типологију личности на основу „материјала” од којег су саздани њихови карактери:
„Постоје људи од гуме, пластике, глине, челика, слузи, пене. Ови пенасти су, по својој суштини, негде у заметку, врло сродни стакленима. Слични су по сензибилитету, поштују исти систем вредности, али будући без икакве компактности и макар мале чврстине, несигурни су, све у окружењу за њих је опасност – чак и сунце – оно понајвише, топи их и разграђује и срећа и туга, једном речју – како год и колико год да живе, чине то на сопствену штету.
Шта је са гуменима?[…]
Ти су неуништиви. Савитљивост њихове кичме је запрепашћујућа. Лако и без двоумљења, до земљице црне клањају се свима који им могу бити од користи, који могу порадити на њиховом интересу, материјалном – дакако, обезбедити лаку проходност чак и тамо где за тим нема нарочите потребе. То су они који нигде не иду без препоруке, који из троскока прескачу редове, који само зато што су се примакли звездама верују да су њима и инфицирани, па с гнушањем гледају на остатак света – не тиче их се, сумњам да и знају, да су својим поганим погледом оскрнавили племенитост за какву ни не знају да постоји, да је уопште могућа. Такви какви су, не би били вредни осврта да није големе невоље у коју западају људи из њиховог непосредног окружења. Закон равнотеже је свеопшти и неумољив. Опасност вреба из амплитудног распона њиховог гуменог бића. Наиме, нису у стању да контролишу повратно кретање, па уместо да се из погрбљеног става врате у нормалу, они неконтролисано почну да млате по свему што им је близу, а што им, по њиховом ишчашеном критеријуму, није ни до чукља. Колико ће некога унизити, зависи од тога колико су се сами пред неким другим клањали. У сваком случају – док не постигну равнотежу – на своју и пропаст свих око себе.”
(А осим њих, ту су и они од стакла, затим слузави или љигавци, па армирани и они од пластике.)
Кључне дистинкције романа су: небо–земља, сан–јава, глава–тело. Између њих се простире прича која садржи и утешну идеју о томе да наш овоземаљски живот заправо води наше тело, али да глава припада нашој души и небу. Кошмарни снови и грижа савести пролазе онда када се схвати да нико нема права да нас оптужи за наш унутарњи живот, јер та два света (у сну и на јави), иако наша, само су паралелна, нигде се не додирују. Изнутра се препознају апсолутна сагласја. Изнутра се предајемо онима са којима нам је мисао једна. Споља живимо са онима које нам је доделила Стварност, које је наше тело препознало у једном тренутку свог трајања, док то кога је наша душа препознала као сапутника не припада Стварности већ Сну... Ту располућеност Јованка Живановић реализује и буквалним одвајањем главе од тела, односно, сликом качења главе на тело, после једног сна (тзв. техником актуализације тропа).
Тако, заправо, долазимо до закључка да је Јованка Живановић реализовала антички мит о цепању прадуше, која је првобитно била јединствена, на мушкарца и жену, чиме се овоземаљски живот представља као трагање за сопственом идеалном половином. Спознају асполутне, узвишене љубави она слика као еротски чин у савременом поимању појма еротике, иронично називајући себе Неверним Томом који би једино преко материјализације кроз емоцију могао да спозна метафизичке категорије.
Интенција романа је остварена већ у првом поглављу, иако разумевање долази накнадно; наиме, већ у првом поглављу, у сну, Петар се појављује као отелотворени спасилац Емилијине душе. Он је персонификација спасења као божанске идеје. Да би се могло живети, мора се веровати и волети. То нас враћа религијским кључним начелима љубави, вере и наде, из библијске Посланице Коринћанима, „јер је љубав изнад свега”. Ако је Толстој у роману „Ана Карењина” довео јунака до религијског преображаја и потребе да се жртвује за друге, у тренутку страха за породицу, онда је овде окидач својеврсног религијског преображаја сасвим другачији – то је свесна одлука да се не згреши телом у овом животу, али да се изнутра воли без граница онај ког је душа препознала као себе саму.
Религијски аспект романа, али не као догме, већ као личног прихватања вечних етичких вредности, откривамо и у разговору јунака о Христу, Хиландару и Марти, али посебно кроз лик Исака Сирина, свеца, који симболизује безгрешност љубави Петра и Еме, њену чисту, свету и светлу страну. Исак Сирин је теолог и мистик, аскета који је живео у Сирији у 7. веку. Средишња тема његове теологије је Божја љубав, као главни разлог стварања и покретачка сила света. Исак је веровао да ће Бог донети свеопште спасење, својом неограниченом љубављу. У суштини, Исакова теологија садржи неоплатонске идеје. Бог ће спасити и оне који су пали, али не против њихове воље, већ њиховим сазревањем. Тако се преображај јунака заснива, заправо, на победи физичке страсти у корист искупљења. Уместо читања беседе и размишљања о прочитаном, Јованка Живановић тај процес актуализује сликом стварног сусрета Петра и Исака (чиме се бришу границе фиктивног и реалног и чиме се потцртава свевременост љубави и људских трагања и дилема).
Ако покушамо да одредимо категорију времена у роману, могли бисмо да кажемо да је реч о свега неколико дана у животу књижевних јунака у коме се они ломе у искушењу страсти и љубави према некоме ко им не припада у оном малограђанском значењу речи. Њихов преображај оставља нужне последице и на особе са којима деле свакодневицу – Жарко ће почети да пише поезију (јер је Муза промашила Емину главу, па улетела у његову), а Анђа ће кроз почетни страх да јој је муж који је нестао заправо мртав, потом бриге да је полудео и паничног осећања љубоморе и страха да га не изгуби, поново доћи у равнотежу и веру да њихов брак ничим није угрожен.
Као кад бацимо камен у воду, она се заталаса, па се поново умири. Споља, на плану фиктивне егзистенцијалне реалности, готово да се ништа није десило осим Петровог изненадног одласка и повратка. Све се одиграло унутра. Јунаци прихватају свој живот онакав какав јесте, са утехом у себи спознате блискости у неким астралним сферама, са љубављу у себи која је лишена посесивности и телесности. Љуби ближњег свога као себе самог! И љуби самог себе, тј. прихвати свој живот и радуј му се. Осим тог „личног”, субјективног времена јунака дела, ничим се не открива тзв. „објективно” време њихове фиктивне егзистенције. Било које време, било које место... Ако се спознаја деси, живот се прихвата као такав, као једино могућ.
Рецимо нешто и о формалним и изражајним карактеристикама романа! Роман је подељен у двадесет и два поглавља, од којих је последње поглавље Могући епилог. Наслови поглавља су дати у различитом стилском руху: неки су у облику псеудонаучног исказа (нпр. Значај хидро-потенцијала у одржавању менталне хигијене, Голуб и змија у једној личности – највиши степен духовне зрелости); неки су пак налик пословицама (Ко путоказе не види на јави, нема му друге до да их сања), неки налик филозофским сентенцама (Да ли је удар на суштину бића, заправо, извртање сопствене колевке или Огледало је лаж – очи су наопако окренуте), нека поглавља имају посве лирски тон (Дрхтај после кога ништа није исто; Кринолина од светлости). И наслов романа и називи поглавља су, заправо, метатекст – они нам носе поруку о значењу, они су мапа за сналажење у простору романа. Уосталом, и имена јунака имају своју конотацију. Рекли смо укратко да Емина глава припада Петру Наумову, тело Жарку... Наумов је онај који је на (Емином) уму, у њеним мислима. Жарко је онај који у њој распламсава ватру и жар, љубав и телесну, земаљску страст. Анђа, као Пенелопа, верна је љуба народне књижевности; Емилија Савић је сва мила и крхка, сва од стакла... драгоцена, али лако ломљива.
Осим псудонаучног тона појединих наслова поглавља, од постмодерне Јованка Живановић узима и цитатност и фусноте са објашњењима и примену доказног материјала, као што је факсимил рукописа Петра Наумова, или мистификацију каква је на пример пролаз који се отвара једном у сто година. Осим Сергеја Јесењина, Кундере и Његоша, цитатношћу су обухваћени и филозофи Аристотел и Кјеркегор, хуманистички психолог Маслов, Јакоб Брукер и други, али цитатност не подразумева само експлицитне цитате већ и асоцијативно парафразирање, па ћемо тако откривати реминисценције на Аску и вука, народну поезију, филозофске системе, психолошке теорије или религијске догме. Но, све то је ненаметљиво, непретенциозно и вешто уклопљено у сопствени стил.
Осим подељености на поглавља, роман има и неколико сцена који би могле да се осамостале у кратке приче. Тај поступак ме подсећа на Десницу и његово интерполирање прича у роман „Прољећа Ивана Галеба”, само у обрнутом смеру. Неке од тих сцена које би се могле истргнути из романа у самосталан живот у форми кратких прича су, на пример, сцена у којој Анђа намамљује Петра у брак или она у којој Жарко вешто користи Емино интелектуално узбуђење да би допро до њене сексуалности, пробудио јој либидо... Стратегија освајања и завођења, једном из женског, други пут из мушког угла. То померање тачке гледишта из поглавља у поглавље, та смена женског и мушког погледа на свет, такође је битна одлика овог романа, баш као и чињеница да су Петар и Емилија две стране исте медаље.
Цео роман почива на актуализацији и реализацији тропа. Дакле, буквално се слика оно што је метафоричан исказ, као када бисте идиом „обрати зелен бостан” приказали описујући јунака који дословно једе зелен бостан. Отуд Ема може да врати откинуту главу на своје тело, у слици у којој се актуализује обезглављеност као хаотично стање душе или отуд слика суноврата у понор као реализација обесмишљеног провинцијског живота. Зато је и Петрово купање у Морави заправо поигравање и са верским чином очишћења душе кроз ритуално купање тела, и са фразеологизмом „не би те опрао ни Дунав” ни било која друга река (ако нешто згрешиш), али и још дубље, са античким митом о реци кроз коју су располовљени делови душе заборавили свој првобитни живот.
Од постмодерне Јованка Живановић наслеђује и иронијски и пародијски тон којим се отклања свака патетика. Иронија прожима цело дело и доприноси и карактеризацији јунака (Ема је увек самоиронична, увек се нашали са неком својом особином). Али ја бих издвојила једну осамостаљену сцену, и то не ону у којој се духовито пародира напад поетске инспирације код Жарка, иначе увек чврсто ногама на тлу, већ ову иза које ћете, сигурна сам, открити и вама добро познатог писца у улози прототипа, зато што она садржи и поетичке конотације.
„Враћали су се са књижевне вечери на којој је представљена књига локалног, сјајног писца – сатиричног циника и мизогина. Обоје су волели његову прозу. Уз такву литературу Жарко се сјајно проводио и одмарао. За Ему је она, међутим, имала драж магичне коцке, уз напомену да она у њој није тражила оно што други траже. Није слагала квадрате, нити их ређала по боји. Њу је интересовала сложеност унутрашње структуре, сам склоп на коме почива читав ребус. Завиривала је у процепе, побијала поглед у разглављене жлебове, е да би видела на чему почива конструкција. Управо је то радила са страницама аутора, због нечега што није могла именовати – није му веровала. Завртала је реченице, претурала редове, чупала из темеља читаве пасусе не би ли угледала где је остала скамењена емотивна магма, који су јој пролази затрпани, какав и колико ледени разбор и сумња у све и свакога су је успут хладили, да не изађе пред лице света и цмиздрењем не обрука чврстог мачо-типа. Није доводила у сумњу сопствено убеђење да је он, заправо, екстремно сензибилан, и то у мери коју није здраво показати.”
Дало би се, да имамо времена и стрпљења, говорити и о педагошком аспекту романа (нпр. обраћање матурантима у којем се потцртава колико је важан избор професије), о паралелама са Борхесом или Гораном Петковићем, или о аутопоетичким ставовима, али неке дарове рамана треба и сами да отворите и обрадујете им се.
За крај бих рекла још само ово.
Сведоци смо поплаве књижевних и, уопште, уметничких дела из којих нам се цери реалистично, натуралистично, хиперреалистично лице стварности у којој живимо. Црно да црње не може бити. У позориштима су заборавили на катарзу, у књижевности на светло на крају тунела. Књижевност, по мом најдубљем уверењу, мора да негује андрићевски хуманизам, да буди наду, да оснажује... Зато је овај роман за мене право откриће, јер, и када слика стварност онакву каква јесте, негује божанска начела да су љубав, вера и нада изнад свега... Јер, и када поставља питања која су постављали многи умни људи пре нас, дајући прихватљиве или нама данас неприхватљиве одговоре, Јованка Живановић открива трагове светлости и путоказе наде не остављајући читаоца огорченим и потонулим већ оснаженим и загрљеним...
На првом нивоу, за најшири круг читалаца, без откривања и тумачења интертекстуалности као, по мом мишљењу, најважније одлике овог дела, роман може да се чита као прича о забрањеној љубави Емилије и Петра, прича о фасцинацији, препознавању и искушењу, „дрхтају после којег више ништа није исто”. Али, тема овог романа не почива на нарацији о неком спољашњем догађају, како је то у делима која настају техником реалистичног приповедања, већ је, напротив, померена унутра, на унутрашњи план емоционалног, психолошког и интелектуалног сазревања јунака, a све то уз технику реализације тропа, о којој ћу касније нешто више рећи. Све оно што се догађа у роману јесте актуализована („буквализована”, како Јованка Живановић вели) слика наших снова и унутарњих превирања.
Ми читамо „причу” о неким сусретима и догађањима, ми добијамо карактеризацију јунака и из њихове тачке гледишта и из односа према другим ликовима, али одблесака онога што је заиста њихова спољашња егзистенција има врло мало. Такви су, рецимо, кратка сцена из наставничке канцеларије или зборнице у којој се распредају приче о туђим животима (уместо духовне елите – слика паланачког менталитета), па неочекивана могућност физичког сусрета јунака у „стварном” животу, на школском ходнику, или пак Анђини љубоморни испади после телефонских позива пуних женског кикотања или тајанственог ћутања... Тренутак кад Ема види Петра у ходнику школе у којој ради, не желећи да се сусретнe с њим у свом стварном животу, како би сачувала све оно што им се догађа у мислима и сновима – то је чисто загрцнуће од емоција! Али, и ти кратки одблесци реалног живота јунака брзо се враћају на унутрашњи ток мисли и остваривање у некој другој, спиритуалној, паралелној димензији.
Дакле, фиктивни свет романа дочаран је на плану привидно реалне егистенције ликова и у тзв. спиритуалној реалности. Јунаци романа су два љубавна пара: брачни пар Анђелија и архитекта Петар Наумов и проф. уметности Емилија Савић и Жарко, који живе невенчано. Међутим, централни пар чине, заправо, Емилија и Петар, који се у спиритуалном свету препознају као идеалан, астрални спој. Једно у другом су, у духу и небеском даху, препознали сами себе, док су на егзистенцијалном плану они „пуки саговорници на површне и конвенционалне теме”, тек „познаници са извесних многољудних скупова”. Емилија са Жарком дели „постељу, хлеб, овоземаљске бриге и радости, временске мене и тврду земљу, празан и пун новчаник, столицу кад је гужва, кишобран и стреху, силесију ћуди чула и нарави, али не и лични пут духом зацртан. Тај је само један, недељив, за сваког човека посебан, друкчији, али увек болан и много тежак.”
Откриће једне посебне димензије живота у којој се две душе препознају као једна у међупростору између сна и јаве или у „сублиминалном простору”, има „моћ адитива и допинга да се сваки терет реалног живота може поднети”. Али, иако се један од њихових сусрета у сну и идеји реализује као еротски чин, он то суштински није, јер почива на актуализацији античког поимања појма Ероса као жудње, не за телом, већ за иделним и лепим.
Крајње поједностављено, Емино и Петрово препознавање могло би да се опише емоцијом и штимунгом Десанкиних стихова: „Не, немој ми прићи, хоћу издалека да волим и желим ока твоја два...”, само што овде нема патетике, јер је реч о дубљем идејном корену који сеже у античке митове и хришћанске и теолошке расправе о души и оном што обухвата појам Агапа. Роман је својеврсна актуализација Платоновог поимања појмова Ерос и Филија, али и преображај религијских постулата у неки лични кредо. Све оно што нам је лектира, без обзира на време и простор настанка, постаје наше проживљено искуство овде и сада; Аристотел, Његош, Кјеркегор, Библија, Јесењенин, Андрић и Кундера... у нашим главама заједно, јер ми из лектире усвајамо оно са чиме или о чему разговара или расправља наша душа.
Често чујемо неке мудрости и прихватамо их и поштујемо без икакве сумње, али и без убеђења. Петар је спознао апсолутну љубав у четрдесет и седмој години живота, а сетимо се да је Селимовић четрдесету годину узео као доба у којем почиње свођење рачуна са самим собом и животом („Четрдесет ми је година. Ружно доба. Човек је још млад да би имао жеља, а већ стар да почне да их остварује. Тада се у сваком гасе немири да би постао јак навиком и стеченим сазнањем...”). Свакоме је зенит другачији и посебан, само што има и оних који никада не подигну главу, који кроз живот прођу без освешћења и буђења... Петру је сновиђењски доживљај са Емом, тек у четрдесет и седмој години живота, донео спознају да неког заиста можемо да волимо као себе самог „љубављу бескрајном, суштинском и вечном, довољно великом да драго биће оставиш на миру, да желиш да расте у његовом правцу, са тобом ако жели, без тебе ако тако мора бити.” Ако је посесивна, то и није права љубав, већ питање плоти и сујетe. Ако умемо да волимо одричући се од овоземаљског остварења, отеловљења, онда је љубав апсолутна, космичка, сва од онога света и довољно јака да нас охрабри да прођемо кроз сопствени живот ма како прозаичан он био.
Емилија: „[...] као најтврђе убеђење да духовна трагања нису узалудна, да смисао постоји, да савршене љубави има, да у неким другим димензијама – могућим и у овом свету и животу, постоје душе које би да се споје с нашом, да се додирну у истинској присности оних који су исти. Са тим чула немају ништа. И пол је небитан...[...]”
Петар: „Ја сам, међутим, забасао у пределе где тело не хаје за главу, нити ова за њега. Зна се чему је где место и ко где припада – душа небу, тело земљи.”
Од избора занимања до тема промишљања, Петар и Емилија су лице и одраз, два лика једног те истог поимања, апсолутно проживљавање и склад.
Јованка Живановић је вешта у карактеризацији јунака; она сваком лику даје кратак, сажет, али психолошки убедљив профил. Међутим, као што је тзв. место радње безимено, безлично, као слика сваке учмале средине, тако њој ни физички опис није битан, није у првом плану. Он постоји само ако је део унутрашње карактеризације. Није битно оно што је визуелно, спољашње, битно је оно што је скривено, што је унутра. А то што је унутра описује се средствима примереним оном што је визуелно, што је наратолошка матрица романа у целости.
Наслов романа често је нека врста метатекста – кључ за откључавање поетичких или идејних, скривених одлика дела. Ако пажљиво читате роман, видећете да Јованка Живановић не оставља места нагађању; она за све аспекте тумачења оставља кроз дело знакове и путоказе, до те мере да последња два поглавља можда и сувише раскринкавају поетику и разбијају чар самосталног отплитања романескног ткања (као да писац нема довољно поверења у читаоца и његову моћ запажања и одгонетања). Кључ за разумевање насловне синтагме налази се у одломку који би могао да се осамостали у својеврсну алегоричну мини-типологију личности на основу „материјала” од којег су саздани њихови карактери:
„Постоје људи од гуме, пластике, глине, челика, слузи, пене. Ови пенасти су, по својој суштини, негде у заметку, врло сродни стакленима. Слични су по сензибилитету, поштују исти систем вредности, али будући без икакве компактности и макар мале чврстине, несигурни су, све у окружењу за њих је опасност – чак и сунце – оно понајвише, топи их и разграђује и срећа и туга, једном речју – како год и колико год да живе, чине то на сопствену штету.
Шта је са гуменима?[…]
Ти су неуништиви. Савитљивост њихове кичме је запрепашћујућа. Лако и без двоумљења, до земљице црне клањају се свима који им могу бити од користи, који могу порадити на њиховом интересу, материјалном – дакако, обезбедити лаку проходност чак и тамо где за тим нема нарочите потребе. То су они који нигде не иду без препоруке, који из троскока прескачу редове, који само зато што су се примакли звездама верују да су њима и инфицирани, па с гнушањем гледају на остатак света – не тиче их се, сумњам да и знају, да су својим поганим погледом оскрнавили племенитост за какву ни не знају да постоји, да је уопште могућа. Такви какви су, не би били вредни осврта да није големе невоље у коју западају људи из њиховог непосредног окружења. Закон равнотеже је свеопшти и неумољив. Опасност вреба из амплитудног распона њиховог гуменог бића. Наиме, нису у стању да контролишу повратно кретање, па уместо да се из погрбљеног става врате у нормалу, они неконтролисано почну да млате по свему што им је близу, а што им, по њиховом ишчашеном критеријуму, није ни до чукља. Колико ће некога унизити, зависи од тога колико су се сами пред неким другим клањали. У сваком случају – док не постигну равнотежу – на своју и пропаст свих око себе.”
(А осим њих, ту су и они од стакла, затим слузави или љигавци, па армирани и они од пластике.)
Кључне дистинкције романа су: небо–земља, сан–јава, глава–тело. Између њих се простире прича која садржи и утешну идеју о томе да наш овоземаљски живот заправо води наше тело, али да глава припада нашој души и небу. Кошмарни снови и грижа савести пролазе онда када се схвати да нико нема права да нас оптужи за наш унутарњи живот, јер та два света (у сну и на јави), иако наша, само су паралелна, нигде се не додирују. Изнутра се препознају апсолутна сагласја. Изнутра се предајемо онима са којима нам је мисао једна. Споља живимо са онима које нам је доделила Стварност, које је наше тело препознало у једном тренутку свог трајања, док то кога је наша душа препознала као сапутника не припада Стварности већ Сну... Ту располућеност Јованка Живановић реализује и буквалним одвајањем главе од тела, односно, сликом качења главе на тело, после једног сна (тзв. техником актуализације тропа).
Тако, заправо, долазимо до закључка да је Јованка Живановић реализовала антички мит о цепању прадуше, која је првобитно била јединствена, на мушкарца и жену, чиме се овоземаљски живот представља као трагање за сопственом идеалном половином. Спознају асполутне, узвишене љубави она слика као еротски чин у савременом поимању појма еротике, иронично називајући себе Неверним Томом који би једино преко материјализације кроз емоцију могао да спозна метафизичке категорије.
Интенција романа је остварена већ у првом поглављу, иако разумевање долази накнадно; наиме, већ у првом поглављу, у сну, Петар се појављује као отелотворени спасилац Емилијине душе. Он је персонификација спасења као божанске идеје. Да би се могло живети, мора се веровати и волети. То нас враћа религијским кључним начелима љубави, вере и наде, из библијске Посланице Коринћанима, „јер је љубав изнад свега”. Ако је Толстој у роману „Ана Карењина” довео јунака до религијског преображаја и потребе да се жртвује за друге, у тренутку страха за породицу, онда је овде окидач својеврсног религијског преображаја сасвим другачији – то је свесна одлука да се не згреши телом у овом животу, али да се изнутра воли без граница онај ког је душа препознала као себе саму.
Религијски аспект романа, али не као догме, већ као личног прихватања вечних етичких вредности, откривамо и у разговору јунака о Христу, Хиландару и Марти, али посебно кроз лик Исака Сирина, свеца, који симболизује безгрешност љубави Петра и Еме, њену чисту, свету и светлу страну. Исак Сирин је теолог и мистик, аскета који је живео у Сирији у 7. веку. Средишња тема његове теологије је Божја љубав, као главни разлог стварања и покретачка сила света. Исак је веровао да ће Бог донети свеопште спасење, својом неограниченом љубављу. У суштини, Исакова теологија садржи неоплатонске идеје. Бог ће спасити и оне који су пали, али не против њихове воље, већ њиховим сазревањем. Тако се преображај јунака заснива, заправо, на победи физичке страсти у корист искупљења. Уместо читања беседе и размишљања о прочитаном, Јованка Живановић тај процес актуализује сликом стварног сусрета Петра и Исака (чиме се бришу границе фиктивног и реалног и чиме се потцртава свевременост љубави и људских трагања и дилема).
Ако покушамо да одредимо категорију времена у роману, могли бисмо да кажемо да је реч о свега неколико дана у животу књижевних јунака у коме се они ломе у искушењу страсти и љубави према некоме ко им не припада у оном малограђанском значењу речи. Њихов преображај оставља нужне последице и на особе са којима деле свакодневицу – Жарко ће почети да пише поезију (јер је Муза промашила Емину главу, па улетела у његову), а Анђа ће кроз почетни страх да јој је муж који је нестао заправо мртав, потом бриге да је полудео и паничног осећања љубоморе и страха да га не изгуби, поново доћи у равнотежу и веру да њихов брак ничим није угрожен.
Као кад бацимо камен у воду, она се заталаса, па се поново умири. Споља, на плану фиктивне егзистенцијалне реалности, готово да се ништа није десило осим Петровог изненадног одласка и повратка. Све се одиграло унутра. Јунаци прихватају свој живот онакав какав јесте, са утехом у себи спознате блискости у неким астралним сферама, са љубављу у себи која је лишена посесивности и телесности. Љуби ближњег свога као себе самог! И љуби самог себе, тј. прихвати свој живот и радуј му се. Осим тог „личног”, субјективног времена јунака дела, ничим се не открива тзв. „објективно” време њихове фиктивне егзистенције. Било које време, било које место... Ако се спознаја деси, живот се прихвата као такав, као једино могућ.
Рецимо нешто и о формалним и изражајним карактеристикама романа! Роман је подељен у двадесет и два поглавља, од којих је последње поглавље Могући епилог. Наслови поглавља су дати у различитом стилском руху: неки су у облику псеудонаучног исказа (нпр. Значај хидро-потенцијала у одржавању менталне хигијене, Голуб и змија у једној личности – највиши степен духовне зрелости); неки су пак налик пословицама (Ко путоказе не види на јави, нема му друге до да их сања), неки налик филозофским сентенцама (Да ли је удар на суштину бића, заправо, извртање сопствене колевке или Огледало је лаж – очи су наопако окренуте), нека поглавља имају посве лирски тон (Дрхтај после кога ништа није исто; Кринолина од светлости). И наслов романа и називи поглавља су, заправо, метатекст – они нам носе поруку о значењу, они су мапа за сналажење у простору романа. Уосталом, и имена јунака имају своју конотацију. Рекли смо укратко да Емина глава припада Петру Наумову, тело Жарку... Наумов је онај који је на (Емином) уму, у њеним мислима. Жарко је онај који у њој распламсава ватру и жар, љубав и телесну, земаљску страст. Анђа, као Пенелопа, верна је љуба народне књижевности; Емилија Савић је сва мила и крхка, сва од стакла... драгоцена, али лако ломљива.
Осим псудонаучног тона појединих наслова поглавља, од постмодерне Јованка Живановић узима и цитатност и фусноте са објашњењима и примену доказног материјала, као што је факсимил рукописа Петра Наумова, или мистификацију каква је на пример пролаз који се отвара једном у сто година. Осим Сергеја Јесењина, Кундере и Његоша, цитатношћу су обухваћени и филозофи Аристотел и Кјеркегор, хуманистички психолог Маслов, Јакоб Брукер и други, али цитатност не подразумева само експлицитне цитате већ и асоцијативно парафразирање, па ћемо тако откривати реминисценције на Аску и вука, народну поезију, филозофске системе, психолошке теорије или религијске догме. Но, све то је ненаметљиво, непретенциозно и вешто уклопљено у сопствени стил.
Осим подељености на поглавља, роман има и неколико сцена који би могле да се осамостале у кратке приче. Тај поступак ме подсећа на Десницу и његово интерполирање прича у роман „Прољећа Ивана Галеба”, само у обрнутом смеру. Неке од тих сцена које би се могле истргнути из романа у самосталан живот у форми кратких прича су, на пример, сцена у којој Анђа намамљује Петра у брак или она у којој Жарко вешто користи Емино интелектуално узбуђење да би допро до њене сексуалности, пробудио јој либидо... Стратегија освајања и завођења, једном из женског, други пут из мушког угла. То померање тачке гледишта из поглавља у поглавље, та смена женског и мушког погледа на свет, такође је битна одлика овог романа, баш као и чињеница да су Петар и Емилија две стране исте медаље.
Цео роман почива на актуализацији и реализацији тропа. Дакле, буквално се слика оно што је метафоричан исказ, као када бисте идиом „обрати зелен бостан” приказали описујући јунака који дословно једе зелен бостан. Отуд Ема може да врати откинуту главу на своје тело, у слици у којој се актуализује обезглављеност као хаотично стање душе или отуд слика суноврата у понор као реализација обесмишљеног провинцијског живота. Зато је и Петрово купање у Морави заправо поигравање и са верским чином очишћења душе кроз ритуално купање тела, и са фразеологизмом „не би те опрао ни Дунав” ни било која друга река (ако нешто згрешиш), али и још дубље, са античким митом о реци кроз коју су располовљени делови душе заборавили свој првобитни живот.
Од постмодерне Јованка Живановић наслеђује и иронијски и пародијски тон којим се отклања свака патетика. Иронија прожима цело дело и доприноси и карактеризацији јунака (Ема је увек самоиронична, увек се нашали са неком својом особином). Али ја бих издвојила једну осамостаљену сцену, и то не ону у којој се духовито пародира напад поетске инспирације код Жарка, иначе увек чврсто ногама на тлу, већ ову иза које ћете, сигурна сам, открити и вама добро познатог писца у улози прототипа, зато што она садржи и поетичке конотације.
„Враћали су се са књижевне вечери на којој је представљена књига локалног, сјајног писца – сатиричног циника и мизогина. Обоје су волели његову прозу. Уз такву литературу Жарко се сјајно проводио и одмарао. За Ему је она, међутим, имала драж магичне коцке, уз напомену да она у њој није тражила оно што други траже. Није слагала квадрате, нити их ређала по боји. Њу је интересовала сложеност унутрашње структуре, сам склоп на коме почива читав ребус. Завиривала је у процепе, побијала поглед у разглављене жлебове, е да би видела на чему почива конструкција. Управо је то радила са страницама аутора, због нечега што није могла именовати – није му веровала. Завртала је реченице, претурала редове, чупала из темеља читаве пасусе не би ли угледала где је остала скамењена емотивна магма, који су јој пролази затрпани, какав и колико ледени разбор и сумња у све и свакога су је успут хладили, да не изађе пред лице света и цмиздрењем не обрука чврстог мачо-типа. Није доводила у сумњу сопствено убеђење да је он, заправо, екстремно сензибилан, и то у мери коју није здраво показати.”
Дало би се, да имамо времена и стрпљења, говорити и о педагошком аспекту романа (нпр. обраћање матурантима у којем се потцртава колико је важан избор професије), о паралелама са Борхесом или Гораном Петковићем, или о аутопоетичким ставовима, али неке дарове рамана треба и сами да отворите и обрадујете им се.
За крај бих рекла још само ово.
Сведоци смо поплаве књижевних и, уопште, уметничких дела из којих нам се цери реалистично, натуралистично, хиперреалистично лице стварности у којој живимо. Црно да црње не може бити. У позориштима су заборавили на катарзу, у књижевности на светло на крају тунела. Књижевност, по мом најдубљем уверењу, мора да негује андрићевски хуманизам, да буди наду, да оснажује... Зато је овај роман за мене право откриће, јер, и када слика стварност онакву каква јесте, негује божанска начела да су љубав, вера и нада изнад свега... Јер, и када поставља питања која су постављали многи умни људи пре нас, дајући прихватљиве или нама данас неприхватљиве одговоре, Јованка Живановић открива трагове светлости и путоказе наде не остављајући читаоца огорченим и потонулим већ оснаженим и загрљеним...
|
__________________________
__________________________
|
|
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
„Критичка (не)сагласја Славка Гордића”, Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга.
КАЖИ ПРАВИЛНО – нова рубрика нашег онлајн часописа за примењену књижевност и традиционалну уметност „Круг УКК”
– бавиће се феноменом језика из образовноваспитног и лингвистичког
угла, са намером да помогне свима онима који желе да усавршавају
сопствену говорну културу, а превасходно васпитачима и наставницима који
свесрдно подстичу децу и ученике да развијају стандарде усменог
изражавања, односно језичке културе. Стога ће рубрика садржати и неке
наставне материјале и примере добре праксе из програма обуке „Кажи
правилно – неговање говорне културе”, сценарије изабраних радионица из
програма Радионице говорне културе „Расковник”, подсетнике на неке
старе, већ заборављене језичке игре, али и осврте на актуалне језичке
појаве у окружењу. Трудићемо се да рубрика „Кажи правилно” буде срећан
спој теорије и праксе, не бисмо ли померили границе нашег језика,
односно нашег света, па ћемо крупним лингвистичким темама прилазити на
популаран и практичан начин. Будући да је игролика настава, са драмским и
новинарским методом у основи, најефикаснија у неговању усменог
изражавања, надамо се да ће се нашем учењу кроз игру придружити и
читаоци часописа „Круг УКК” без обзира на професију којом се баве и године живота.
Уводна
радионичарска игра (говорна вежба). Динамична говорна игра „На исти
глас” примерена је свим узрастима, уз незнатна прилагођавања развојним
карактеристикама. Омогућава боље упознавање унутар групе и богати
речник. На старијим узрастима корисна је за обнављање граматичких
категорија придева (нарочито описних и присвојних), као и њихове творбе.
Такође, применљива је као уводна игра на часовима одељењског старешине
или грађанског васпитања или на почетку одређених радионица из посебних
програма рада, као што су програми заштите деце и ученика од насиља,
злостављања и занемаривања, компензаторни и други васпитни програми. У
зависности од узраста деце / ученика, могућа је комбинација говорне и
писмене вежбе.
Говорна
вежба за децу и ученике свих узраста, погодна за тзв. иницијално
проверавање у области усменог изгражавања или говорне културе.
За време зидања Студенице, допадне се цар Немањи нека врло лепа девојка из околине и он зажели
да је добије. Кад то сазнадеху калуђери, који су однекуд такође били
ту док се манастир зидао, реше да цара сачувају од греха. Одмах
наруче да дође царица, кажу јој зашто су је позвали и увече је
подметну цару уместо оне девојке. Цар мислећи да је то она девојка,
проведе с њом ноћ до зоре. У зору му она потражи златан прстен с
прста, да би га се имала по чему сећати, и он јој га дадне. За три
године градећи манастир Немања никако није ишао кући, нити је виђао
царицу. А она девет месеци после оне ноћи роди мушко дете. Кад чује
Немања да је царица родила, поручи јој да га не чека, јер ће је, ако
је затекне код куће, због неверства погубити. Али га она није
послушала, него кад дође цар кући, она му показа прстен и исприча
све, како се била с калуђерима договорила. Мушко дете, које се Немањи
тада роди, био је Свети Сава.
|
„Пристаништа”, Владан Матијевић, Агора, Зрењанин, 2014.
|
„Сонети. Ватре”, проф, др Бошко Сувајџић, Чигоја штампа, Београд, 2013.
|
„Причино дете”, збирка прича за децу Оливере Недељковић, Чекић, Београд, 2013.
|
Недавно сам се обрадовала вести да је Издавачка кућа „Dalkey archive press” из Чикага (држава Илиноис, САД), која има и представништва у Даблину и Лондону, уврстила у свој план за 2015. годину објављивање енглеског превода романа „Путници од стакла” књижевнице из Чачка Јованке Живановић (издавач „Геопоетика”, Београд, 2008). Да књиге имају свој сопствени пут, независно од књижевних кланова, награда, сајмова, потврђује и волшебан начин на који је ову књигу открила Јованка Калаба – докторанд северноамеричке књижевности и преводилац – и препоручила је власнику и уреднику наведене издавачке куће, господину Џону О`Брајану (John O'Brian).
„Кад
песма питко заболи – импресије једног читања” – мр Данијела Ковачевић Микић о песми „Направи жену”
проф. др Бошка Сувајџића.
Разговор с научником:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори проф. др Бошко Сувајџић, песник,
предавач Народне књижевности на Филолошком факултету у Београду,
председник Управног одбора Вукове задужбине, члан Управног одбора
Задужбине „Десанка Максимовић”,
председник Међународног славистичког комитета (светске организације
слависта), председник Друштва за српски језик и књижевност Србије
(у четворогодишњем мандату), главни уредник Годишњака Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима.
Разговор са издавачем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори Горан Марковић, оснивач
Издавачке куће „Пчелица”. ИК
„Пчелица”, чији је оснивач Горан Марковић, 11. фебруара 2014. г.
прима Награду „Даница Марковић” за целокупан допринос неговању
књижевности за децу, а посебно за Библиотеку „Пчелица ПЛУС” у којој
објављује књиге савремених српских писаца за децу и младе и разноврсне
кратке књижевне форме које се због своје оригиналности не могу лако
уврстити у типске едиције до сада објављиваних књига.
Данијела Ковачевић Микић,
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер,
уредник образовног програма Урбаног књижевног круга
Разговор с писцем:
за „Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне
уметности – Урбаног књижевног круга, говори књижевник Владан Матијевић,
добитник Андрићеве награде за књигу прича Прилично мртви, НИН-ове награде критике за роман Писац издалека, Награде „Меша Селимовић”, Награде „Исидора Секулић” и Награде „Борисав Станковић” за роман Врло мало светлости, Награде „Кочићево перо” за књигу Мемоари, амнезије...
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Беседа о роману „Путници од стакла” Јованке Живановић –
проф. Данијела Ковачевић Микић
проф. Данијела Ковачевић Микић
|
|
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга | Чачак, Србија | 26. децембар 2014.
- Управни круг Урбаног књижевног круга | Торонто, Онтарио, Канада | 26. децембар 2014.
- Јованка Живановић, аутор романа „Путници од стакла” | Чачак, Србија | 26. децембар 2014.
- Управни круг Урбаног књижевног круга | Торонто, Онтарио, Канада | 26. децембар 2014.
Драга и поштована Јованка, захвалност прослеђујемо у загрљај наше чаробне Данијеле Ковачевић Микић, ми смо овог пута само донели флашу од зелених листића келтске детелине и сипали урбани дизајн у осмехнуте чашице с плавим мирисом древне медоваче.
Живи и неразлупани („Путници од стакла”) били!
- Словенка Марић, педагог и књижевник | Ивањица, Србија | 26. децембар 2014.
- Управни круг Урбаног књижевног круга | Торонто, Онтарио, Канада | 26. децембар 2014.
- Мила Мутавџић, наставник српског језика, књижевни критичар и антологичар | Чачак, Србија | 27. децембар 2014.
- Управни круг Урбаног књижевног круга | Торонто, Онтарио, Канада | 27. децембар 2014.
|
· Column & Photographs: Danijela Kovacevic Mikic / All rights reserved 2014. Copyright © Danijela K. Mikic ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on December 27, 2014.
Published by Urban Book Circle on December 26, 2014 Urban Book Circle® (UBC) |
