|
|
- Београд – престоница или мегалополис? – Драгослав Бокан
- „Београд су, као престоницу, бранили својим животима Срби из свих српских крајева – како из ослобођених, тако и из још неослобођених области наше отаџбине. И ником није падало на памет да ће, сасвим ускоро, исти овај велики град на вековној линији раздвајања Европе и Азије постати објект спонтане мржње многих међу нашим сународницима. Да ће место страдања војника под командом мајора Гавриловића, она престоница чији ’образ мора да буде светао’, постати само још један од разлога раздора међу још преосталим Србима.” – Драгослав Бокан, филмски режисер и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
Београд – престоница или мегалополис?
Никада нећемо заборавити оне бесмртне речи српског мајора Драгутина Гавриловића изречене 7. октобра 1915. ратницима Другог батаљона Десетог пука, пред кафаном „Јасеница” на Дорћолу, тренутак уочи паклене офанзиве аустроугарске и немачке армије.
Војници придошли са југа Србије, предвођени рођеним Чачанином Гавриловићем, заједнички су објавили своју безусловну спремност да умру бранећи до последњег даха своју престоницу, Деспотов „Бели град”.
Београд је у њиховој свести био српска престоница, али, не мање – и она вечна средњовековна тврђава српске части и славе, посвећена Пресветој Богородици.
Војници придошли са југа Србије, предвођени рођеним Чачанином Гавриловићем, заједнички су објавили своју безусловну спремност да умру бранећи до последњег даха своју престоницу, Деспотов „Бели град”.
Београд је у њиховој свести био српска престоница, али, не мање – и она вечна средњовековна тврђава српске части и славе, посвећена Пресветој Богородици.
И баш ту, на том сакралном месту наше духовне и световне историје, на обали Дунава, херојски мајор српске војске је окупио своја три вода, Сремски одред и два вода 3. батаљона, и вођен унутрашњим надахнућем, практично измислио наредбу Врховне команде како их је „избрисала из бројног стања”, жртвујући их „за част Београда и Отаџбине”. Осећајући саму суштину смисла српске борбе, он је у свој командантски говор изречен пред одлучну битку убацио ове легендарне реченице безусловне оданости свом народу, београдској престоници и српској отаџбини.
Попут спартанског владара Леониде, имењак српског краља Драгутина Немањића је затим лично повео јунаке из балканских ратова у самоубилачки контранапад према неупоредиво надмоћнијем напријатељу.
Попут спартанског владара Леониде, имењак српског краља Драгутина Немањића је затим лично повео јунаке из балканских ратова у самоубилачки контранапад према неупоредиво надмоћнијем напријатељу.
Србија је престала да буде Отаџбина, а Београд се од књажевске и краљевске српске престонице претворио у „метрополу”.
Догодио се злосрећни и потпуно неочекивани унутрашњи преображај побожног и својом историјом уједињеног народа у обичне „грађане”, који су, уместо Косовског завета и Светосавског предања, сада имали само још да поштују Устав и Кривични законик новоформиране државе.
Догодило се оно што се данас назива „глобализацијом”, нека врста невидљиве „унутрашње револуције”, којом је Србија, и Београд заједно са њом, изгубила свој некадашњи облик и смисао, претварајући се у нешто суштински сасвим различито од претходног стања (пре стварања Краљевине СХС).
Београд је „добио задатак” да буде модерни мегалополис, а остатак Србије је почео да се, силом ових промена, претвара у заосталу „провинцију”. Тиме је почео споља подстакнут раздор између „грађанске” и „сељачке Србије”, између хиперурбаног Београда и остатка традиционално оријентисане земље осуђене на лагано пропадање пред цивилизацијским променама међуратног периода.
О томе пише Арчибалд Рајс у својој опомињућој исповести, објављеној под називом „Чујте, Срби!”. О потпуном унутрашњем слому једне наизглед срећне, вишеструко увећане и победничким ратним венцем овенчане земље.
И све од тада до дана данашњег, у континуитету траје овај дезинтеграциони, аутодеструктивни процес, који са своје стране кобно довршава све друге наше поразе и историјска несналажења.
Мегалополис, као појам, своју сушину не гради кроз искуства прошлости, већ управо супротно – одбацујући све прошло, фанатично се окрећући „ка будућности”.
Тиме се губи и пориче значај „заједничког искуства” и овако усмерен град (Београд) се оштро супротставља традицији на којој почивају национално још необескорењени делови земље (Србије).
Национална и верска равнодушност овако устројених грађана београдског мегалополиса потцртава поменуту разлику између бивше српске престонице и свих Срба ван београдског атара.
Инаугурисана је политика свеопште амнезије, у којој се мера племенитости српског народа одређивала количином нашег одрицања од свега везаног за сопствени верски и национални идентитет: од Видовдана, православља, ћирилице, народних јуначких епских песама, Немањића, српских војвода и јунака из Великог рата, светосавља, Милоша Обилића и Гаврила Принципа, Цера и Кајмакчалана, манастира и народних обичаја, као и комплетне српске духовне културе.
Одмах после стварања нове државе, званично је укинута прослава Видовдана, чиме је одбачен, издат и погажен Косовски завет (на коме је, у ратном огњу, изграђена Југославија).
Тиме је из светог храма српске историје избачена најважнија, она престона икона српске душе, а несрећни краљ Александар Карађорђевић је успоставио „врли нови југословенски поредак” (који ће њему доћи главе, а нас упропастити). Ова споља наметнута, али изнутра прихваћена „перестројка” довешће некада слободољубив и поносан народ у зомбирано стање унутрашњег ропства, самозаборава, самопорицања и свеопште немоћи.
Центар ове декаденције и дезинтеграције постао је Београд, сада непојамно далеко од Деспотовог „Богородичиног града” и онога што су на његовим обалама бранили хероји мајора Гавриловића.
Све што је бивао споља већи и изграђенији, он је у ствари бивао духовно мањи и безначајнији, запуштенији и отуђенији од сопствене суштине.
Као резултат свега тога, српско село је од некадашње суштине Србије постало предмет исмевања и симбол „заосталости” за нову, међуратну елиту. А као одговор, добили смо узвратну, исто тако снажну, мржњу села и свих српских вароши (проглашених „нижом формом постојања”, „провинцијом”) према Београду.
Тиме се затворио круг узајамне нетрпељивости, као клица будућег грађанског рата и свих међусобица које се ни данас не смирују.
Ове отворене ране на нашем телу не зарастају и постају све дубље и болније.
Београд је постао слика и прилика онога што је тако анатомски прецизно и немилосрдно описао Нушић у својим документарним трагикомедијама. Велики мајстор сатире и лични пријатељ Светог Јустина Поповића (који Нушића назива, веровали или не: јунаком косовске заветне мисли) не исмева српство, ни традиционално патријархално српско друштво, већ југословенством изобличено грађанство новоуспостављене државе. Исмева покондирено квазисрпство државних чиновника и жандара који народ мрзе, а Цркву презиру, дивећи се свим нашим непријатељима и свему туђинском.
Створена је београдска бирократија, а некадашња српска престоница је у свом југословенском облику постала најобичнија позорница дворских сплетки, јавних и тајних афера.
Наши интелектуалци и политичари су тада заражени опасним вирусом антисрпског „југословенства”, који успева да у својим мутираним облицима савлада (све до данас) чак и многе међу национално освешћеним појединцима.
Догодио се злосрећни и потпуно неочекивани унутрашњи преображај побожног и својом историјом уједињеног народа у обичне „грађане”, који су, уместо Косовског завета и Светосавског предања, сада имали само још да поштују Устав и Кривични законик новоформиране државе.
Догодило се оно што се данас назива „глобализацијом”, нека врста невидљиве „унутрашње револуције”, којом је Србија, и Београд заједно са њом, изгубила свој некадашњи облик и смисао, претварајући се у нешто суштински сасвим различито од претходног стања (пре стварања Краљевине СХС).
Београд је „добио задатак” да буде модерни мегалополис, а остатак Србије је почео да се, силом ових промена, претвара у заосталу „провинцију”. Тиме је почео споља подстакнут раздор између „грађанске” и „сељачке Србије”, између хиперурбаног Београда и остатка традиционално оријентисане земље осуђене на лагано пропадање пред цивилизацијским променама међуратног периода.
О томе пише Арчибалд Рајс у својој опомињућој исповести, објављеној под називом „Чујте, Срби!”. О потпуном унутрашњем слому једне наизглед срећне, вишеструко увећане и победничким ратним венцем овенчане земље.
И све од тада до дана данашњег, у континуитету траје овај дезинтеграциони, аутодеструктивни процес, који са своје стране кобно довршава све друге наше поразе и историјска несналажења.
Мегалополис, као појам, своју сушину не гради кроз искуства прошлости, већ управо супротно – одбацујући све прошло, фанатично се окрећући „ка будућности”.
Тиме се губи и пориче значај „заједничког искуства” и овако усмерен град (Београд) се оштро супротставља традицији на којој почивају национално још необескорењени делови земље (Србије).
Национална и верска равнодушност овако устројених грађана београдског мегалополиса потцртава поменуту разлику између бивше српске престонице и свих Срба ван београдског атара.
Инаугурисана је политика свеопште амнезије, у којој се мера племенитости српског народа одређивала количином нашег одрицања од свега везаног за сопствени верски и национални идентитет: од Видовдана, православља, ћирилице, народних јуначких епских песама, Немањића, српских војвода и јунака из Великог рата, светосавља, Милоша Обилића и Гаврила Принципа, Цера и Кајмакчалана, манастира и народних обичаја, као и комплетне српске духовне културе.
Одмах после стварања нове државе, званично је укинута прослава Видовдана, чиме је одбачен, издат и погажен Косовски завет (на коме је, у ратном огњу, изграђена Југославија).
Тиме је из светог храма српске историје избачена најважнија, она престона икона српске душе, а несрећни краљ Александар Карађорђевић је успоставио „врли нови југословенски поредак” (који ће њему доћи главе, а нас упропастити). Ова споља наметнута, али изнутра прихваћена „перестројка” довешће некада слободољубив и поносан народ у зомбирано стање унутрашњег ропства, самозаборава, самопорицања и свеопште немоћи.
Центар ове декаденције и дезинтеграције постао је Београд, сада непојамно далеко од Деспотовог „Богородичиног града” и онога што су на његовим обалама бранили хероји мајора Гавриловића.
Све што је бивао споља већи и изграђенији, он је у ствари бивао духовно мањи и безначајнији, запуштенији и отуђенији од сопствене суштине.
Као резултат свега тога, српско село је од некадашње суштине Србије постало предмет исмевања и симбол „заосталости” за нову, међуратну елиту. А као одговор, добили смо узвратну, исто тако снажну, мржњу села и свих српских вароши (проглашених „нижом формом постојања”, „провинцијом”) према Београду.
Тиме се затворио круг узајамне нетрпељивости, као клица будућег грађанског рата и свих међусобица које се ни данас не смирују.
Ове отворене ране на нашем телу не зарастају и постају све дубље и болније.
Београд је постао слика и прилика онога што је тако анатомски прецизно и немилосрдно описао Нушић у својим документарним трагикомедијама. Велики мајстор сатире и лични пријатељ Светог Јустина Поповића (који Нушића назива, веровали или не: јунаком косовске заветне мисли) не исмева српство, ни традиционално патријархално српско друштво, већ југословенством изобличено грађанство новоуспостављене државе. Исмева покондирено квазисрпство државних чиновника и жандара који народ мрзе, а Цркву презиру, дивећи се свим нашим непријатељима и свему туђинском.
Створена је београдска бирократија, а некадашња српска престоница је у свом југословенском облику постала најобичнија позорница дворских сплетки, јавних и тајних афера.
Наши интелектуалци и политичари су тада заражени опасним вирусом антисрпског „југословенства”, који успева да у својим мутираним облицима савлада (све до данас) чак и многе међу национално освешћеним појединцима.
Све то овде описано се догодило некадашњој српској престоници и њеним грађанима, уз сва друга прошловековна страдања и распећа.
Зато се немојмо чудити оноликом инсистирању на „промени свести” и „безусловном окретању ка будућности” нове градске и српске власти, где једине норме понашања постају груба и демонски упрошћена „рачуница” и брутална „логика новца”.
Зато се немојмо чудити оноликом инсистирању на „промени свести” и „безусловном окретању ка будућности” нове градске и српске власти, где једине норме понашања постају груба и демонски упрошћена „рачуница” и брутална „логика новца”.
„Београд на води” и јесте логично финале једног, читав век дугог, процеса у коме српски народ коначно треба да се одрекне поука Светог кнеза Лазара и Светог Саве и, тако измењен, послуша ултимативне заповести Макса Вебера („Протестантска етика и дух капитализма”, „Политика као позив”) и Радомира Константиновића („Филозофија паланке”).
То што су обојица (сваки на свој начин и у свом времену) страсно мрзели српски народ није нимало случајно, пошто произилази из саме суштине њихових надобудно-визионарских, хиперсекуларних, антитрадиционалистичких и атеистичких убеђења. |
То је само отворено изречена објава одавно започетог пада и пропасти једине земље која је у својој великој победи пронашла свој највећи пораз, и јединог народа који се сам одрекао сопствених победничких права и за награду добио мржњу оних којима је тако лаковерно опростио злочине над собом.
„Београд на води” зато није само ускостручно архитектонско и урбанистичко питање, већ нешто много важније од тога.
То је модерна објава старе југословенске и титоистичке идеје о сравњивању са земљом свега нашег аутентичног и традиционалног, заиста српског и стварно београдског.
„Београд на води” зато није само ускостручно архитектонско и урбанистичко питање, већ нешто много важније од тога.
То је модерна објава старе југословенске и титоистичке идеје о сравњивању са земљом свега нашег аутентичног и традиционалног, заиста српског и стварно београдског.
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга __________________________
__________________________
|
__________________________
__________________________
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Београд – престоница или мегалополис? – Драгослав Бокан
|
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга | Чачак, Србија | 12. јануар 2015.
- Џон Ковачевић, библиотекар | Калгари, Алберта, Канада | 12. јануар 2015.
· Column & Photographs: Dragoslav Bokan / All rights reserved 2015. Copyright © Dragoslav Bokan ·
· Photos of Stefan Lazarevic monument, Serbian Army and Milunka Savic courtesy of Urban Book Circle archives ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
Last updated on January 12, 2015.
Published by Urban Book Circle on January 12, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |