· Драгослав Бокан, филмски режисер и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга ·
|
|
- Београд – престоница или мегалополис? – Драгослав Бокан
- „Београд су, као престоницу, бранили својим животима Срби из свих српских крајева – како из ослобођених, тако и из још неослобођених области наше отаџбине. И ником није падало на памет да ће, сасвим ускоро, исти овај велики град на вековној линији раздвајања Европе и Азије постати објект спонтане мржње многих међу нашим сународницима. Да ће место страдања војника под командом мајора Гавриловића, она престоница чији ’образ мора да буде светао’, постати само још један од разлога раздора међу још преосталим Србима.” – Драгослав Бокан, филмски режисер и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
Београд – престоница или мегалополис?
Никада нећемо заборавити оне бесмртне речи српског мајора Драгутина Гавриловића изречене 7. октобра 1915. ратницима Другог батаљона Десетог пука, пред кафаном „Јасеница” на Дорћолу, тренутак уочи паклене офанзиве аустроугарске и немачке армије.
Војници придошли са југа Србије, предвођени рођеним Чачанином Гавриловићем, заједнички су објавили своју безусловну спремност да умру бранећи до последњег даха своју престоницу, Деспотов „Бели град”.
Београд је у њиховој свести био српска престоница, али, не мање – и она вечна средњовековна тврђава српске части и славе, посвећена Пресветој Богородици.
Војници придошли са југа Србије, предвођени рођеним Чачанином Гавриловићем, заједнички су објавили своју безусловну спремност да умру бранећи до последњег даха своју престоницу, Деспотов „Бели град”.
Београд је у њиховој свести био српска престоница, али, не мање – и она вечна средњовековна тврђава српске части и славе, посвећена Пресветој Богородици.
|
Наиме, попут Свете Горе, и Београд је био духовно заштићена Богородичина област. Ову ретку част је добио 1403. године, одлуком Деспота Стефана Лазаревића, када је поново изградио разрушени Београд, прогласио га својом престоницом и обновио древну митрополијску цркву посвећену Успењу Богородичином.
Игром Божје Промисли, тај свети храм се налазио управо на месту са кога је мајор Драгутин Гавриловић одржао свој легендарни говор (у Доњем граду, испод калемегданских зидина). У њему су се налазиле чудотворна икона Богородице, мошти Свете Петке и Свете Теофане (супруге византијског цара Лава Шестог Мудрог), које ће заувек „напустити Београд” по његовом паду пред моћном турском војском 1521. године... |
Стефан Лазаревић (Крушевац, 1377 – Главица код Крагујевца, 19. јул 1427), син кнеза Лазара, ктитор Београда, српски владар и песник, један од највећих српских књижевника у средњем веку, српски витез и војсковођа који је са титулама кнеза (1389–1402) и деспота (1402–1427) владао Србијом. / Фотографија – Спомен-обележје деспоту Стефану Лазаревићу на Калемегдану у Београду – из архиве Урбаног књижевног круга; Реч о деспоту Стефану Лазаревићу – Урбани књижевни круг.
|
И баш ту, на том сакралном месту наше духовне и световне историје, на обали Дунава, херојски мајор српске војске је окупио своја три вода, Сремски одред и два вода 3. батаљона, и вођен унутрашњим надахнућем, практично измислио наредбу Врховне команде како их је „избрисала из бројног стања”, жртвујући их „за част Београда и Отаџбине”. Осећајући саму суштину смисла српске борбе, он је у свој командантски говор изречен пред одлучну битку убацио ове легендарне реченице безусловне оданости свом народу, београдској престоници и српској отаџбини.
Попут спартанског владара Леониде, имењак српског краља Драгутина Немањића је затим лично повео јунаке из балканских ратова у самоубилачки контранапад према неупоредиво надмоћнијем напријатељу.
Попут спартанског владара Леониде, имењак српског краља Драгутина Немањића је затим лично повео јунаке из балканских ратова у самоубилачки контранапад према неупоредиво надмоћнијем напријатељу.
|
Срби из
свих српских земаља (од Старе и Јужне Србије, преко Мачве и Шумадије до
Поморавља и Срема), окићени босиљком на реверима униформи, сложно су,
као један, пошли у сусрет смрти и вечној слави.
Србија је тако добила свој Термопилски кланац, а Београд своје бесмртне браниоце и митске хероје. Београд су, као престоницу, бранили својим животима Срби из свих српских крајева – како из ослобођених, тако и из још неослобођених области наше отаџбине. И ником није падало на памет да ће, сасвим ускоро, исти овај велики град на вековној линији раздвајања Европе и Азије постати објект спонтане мржње многих међу нашим сународницима. Да ће место страдања војника под командом мајора Гавриловића, она престоница чији „образ мора да буде светао”, постати само још један од разлога раздора међу још преосталим Србима. Првог децембра 1918. је престала да постоји Краљевина Србија, укинуте су (и промењене) наша застава, грб и химна, а српска престоница Београд је постала главни град новоформиране државе „Срба, Хрвата и Словенаца”. И све је промењено, трајно и са (мало је рећи) трагичним последицама по јунаке са Кајмакчалана и Солунског фронта и формалне победнике из Великог рата. |
Командант Другог батаљона Десетог пука, мајор српске војске Драгутин Гавриловић је издао заповест браниоцима Београда – Другом батаљону, деловима Трећег батаљона Десетог пука и деловима Сремског добровољачког одреда, последњој одбрани српске престонице у Првом светском рату пред агресијом Немаца, Аустријанаца и Мађара: „Тачно у петнаест часова непријатељ се има разнети вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања... Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да се бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!” / Фотографија – легендарни мајор српске војске Драгутин Гавриловић са српским јунацима – из архиве Урбаног књижевног круга; Реч – Урбани књижевни круг.
|
Србија је престала да буде Отаџбина, а Београд се од књажевске и краљевске српске престонице претворио у „метрополу”.
Догодио се злосрећни и потпуно неочекивани унутрашњи преображај побожног и својом историјом уједињеног народа у обичне „грађане”, који су, уместо Косовског завета и Светосавског предања, сада имали само још да поштују Устав и Кривични законик новоформиране државе.
Догодило се оно што се данас назива „глобализацијом”, нека врста невидљиве „унутрашње револуције”, којом је Србија, и Београд заједно са њом, изгубила свој некадашњи облик и смисао, претварајући се у нешто суштински сасвим различито од претходног стања (пре стварања Краљевине СХС).
Београд је „добио задатак” да буде модерни мегалополис, а остатак Србије је почео да се, силом ових промена, претвара у заосталу „провинцију”. Тиме је почео споља подстакнут раздор између „грађанске” и „сељачке Србије”, између хиперурбаног Београда и остатка традиционално оријентисане земље осуђене на лагано пропадање пред цивилизацијским променама међуратног периода.
О томе пише Арчибалд Рајс у својој опомињућој исповести, објављеној под називом „Чујте, Срби!”. О потпуном унутрашњем слому једне наизглед срећне, вишеструко увећане и победничким ратним венцем овенчане земље.
И све од тада до дана данашњег, у континуитету траје овај дезинтеграциони, аутодеструктивни процес, који са своје стране кобно довршава све друге наше поразе и историјска несналажења.
Мегалополис, као појам, своју сушину не гради кроз искуства прошлости, већ управо супротно – одбацујући све прошло, фанатично се окрећући „ка будућности”.
Тиме се губи и пориче значај „заједничког искуства” и овако усмерен град (Београд) се оштро супротставља традицији на којој почивају национално још необескорењени делови земље (Србије).
Национална и верска равнодушност овако устројених грађана београдског мегалополиса потцртава поменуту разлику између бивше српске престонице и свих Срба ван београдског атара.
Инаугурисана је политика свеопште амнезије, у којој се мера племенитости српског народа одређивала количином нашег одрицања од свега везаног за сопствени верски и национални идентитет: од Видовдана, православља, ћирилице, народних јуначких епских песама, Немањића, српских војвода и јунака из Великог рата, светосавља, Милоша Обилића и Гаврила Принципа, Цера и Кајмакчалана, манастира и народних обичаја, као и комплетне српске духовне културе.
Одмах после стварања нове државе, званично је укинута прослава Видовдана, чиме је одбачен, издат и погажен Косовски завет (на коме је, у ратном огњу, изграђена Југославија).
Тиме је из светог храма српске историје избачена најважнија, она престона икона српске душе, а несрећни краљ Александар Карађорђевић је успоставио „врли нови југословенски поредак” (који ће њему доћи главе, а нас упропастити). Ова споља наметнута, али изнутра прихваћена „перестројка” довешће некада слободољубив и поносан народ у зомбирано стање унутрашњег ропства, самозаборава, самопорицања и свеопште немоћи.
Центар ове декаденције и дезинтеграције постао је Београд, сада непојамно далеко од Деспотовог „Богородичиног града” и онога што су на његовим обалама бранили хероји мајора Гавриловића.
Све што је бивао споља већи и изграђенији, он је у ствари бивао духовно мањи и безначајнији, запуштенији и отуђенији од сопствене суштине.
Као резултат свега тога, српско село је од некадашње суштине Србије постало предмет исмевања и симбол „заосталости” за нову, међуратну елиту. А као одговор, добили смо узвратну, исто тако снажну, мржњу села и свих српских вароши (проглашених „нижом формом постојања”, „провинцијом”) према Београду.
Тиме се затворио круг узајамне нетрпељивости, као клица будућег грађанског рата и свих међусобица које се ни данас не смирују.
Ове отворене ране на нашем телу не зарастају и постају све дубље и болније.
Београд је постао слика и прилика онога што је тако анатомски прецизно и немилосрдно описао Нушић у својим документарним трагикомедијама. Велики мајстор сатире и лични пријатељ Светог Јустина Поповића (који Нушића назива, веровали или не: јунаком косовске заветне мисли) не исмева српство, ни традиционално патријархално српско друштво, већ југословенством изобличено грађанство новоуспостављене државе. Исмева покондирено квазисрпство државних чиновника и жандара који народ мрзе, а Цркву презиру, дивећи се свим нашим непријатељима и свему туђинском.
Створена је београдска бирократија, а некадашња српска престоница је у свом југословенском облику постала најобичнија позорница дворских сплетки, јавних и тајних афера.
Наши интелектуалци и политичари су тада заражени опасним вирусом антисрпског „југословенства”, који успева да у својим мутираним облицима савлада (све до данас) чак и многе међу национално освешћеним појединцима.
Догодио се злосрећни и потпуно неочекивани унутрашњи преображај побожног и својом историјом уједињеног народа у обичне „грађане”, који су, уместо Косовског завета и Светосавског предања, сада имали само још да поштују Устав и Кривични законик новоформиране државе.
Догодило се оно што се данас назива „глобализацијом”, нека врста невидљиве „унутрашње револуције”, којом је Србија, и Београд заједно са њом, изгубила свој некадашњи облик и смисао, претварајући се у нешто суштински сасвим различито од претходног стања (пре стварања Краљевине СХС).
Београд је „добио задатак” да буде модерни мегалополис, а остатак Србије је почео да се, силом ових промена, претвара у заосталу „провинцију”. Тиме је почео споља подстакнут раздор између „грађанске” и „сељачке Србије”, између хиперурбаног Београда и остатка традиционално оријентисане земље осуђене на лагано пропадање пред цивилизацијским променама међуратног периода.
О томе пише Арчибалд Рајс у својој опомињућој исповести, објављеној под називом „Чујте, Срби!”. О потпуном унутрашњем слому једне наизглед срећне, вишеструко увећане и победничким ратним венцем овенчане земље.
И све од тада до дана данашњег, у континуитету траје овај дезинтеграциони, аутодеструктивни процес, који са своје стране кобно довршава све друге наше поразе и историјска несналажења.
Мегалополис, као појам, своју сушину не гради кроз искуства прошлости, већ управо супротно – одбацујући све прошло, фанатично се окрећући „ка будућности”.
Тиме се губи и пориче значај „заједничког искуства” и овако усмерен град (Београд) се оштро супротставља традицији на којој почивају национално још необескорењени делови земље (Србије).
Национална и верска равнодушност овако устројених грађана београдског мегалополиса потцртава поменуту разлику између бивше српске престонице и свих Срба ван београдског атара.
Инаугурисана је политика свеопште амнезије, у којој се мера племенитости српског народа одређивала количином нашег одрицања од свега везаног за сопствени верски и национални идентитет: од Видовдана, православља, ћирилице, народних јуначких епских песама, Немањића, српских војвода и јунака из Великог рата, светосавља, Милоша Обилића и Гаврила Принципа, Цера и Кајмакчалана, манастира и народних обичаја, као и комплетне српске духовне културе.
Одмах после стварања нове државе, званично је укинута прослава Видовдана, чиме је одбачен, издат и погажен Косовски завет (на коме је, у ратном огњу, изграђена Југославија).
Тиме је из светог храма српске историје избачена најважнија, она престона икона српске душе, а несрећни краљ Александар Карађорђевић је успоставио „врли нови југословенски поредак” (који ће њему доћи главе, а нас упропастити). Ова споља наметнута, али изнутра прихваћена „перестројка” довешће некада слободољубив и поносан народ у зомбирано стање унутрашњег ропства, самозаборава, самопорицања и свеопште немоћи.
Центар ове декаденције и дезинтеграције постао је Београд, сада непојамно далеко од Деспотовог „Богородичиног града” и онога што су на његовим обалама бранили хероји мајора Гавриловића.
Све што је бивао споља већи и изграђенији, он је у ствари бивао духовно мањи и безначајнији, запуштенији и отуђенији од сопствене суштине.
Као резултат свега тога, српско село је од некадашње суштине Србије постало предмет исмевања и симбол „заосталости” за нову, међуратну елиту. А као одговор, добили смо узвратну, исто тако снажну, мржњу села и свих српских вароши (проглашених „нижом формом постојања”, „провинцијом”) према Београду.
Тиме се затворио круг узајамне нетрпељивости, као клица будућег грађанског рата и свих међусобица које се ни данас не смирују.
Ове отворене ране на нашем телу не зарастају и постају све дубље и болније.
Београд је постао слика и прилика онога што је тако анатомски прецизно и немилосрдно описао Нушић у својим документарним трагикомедијама. Велики мајстор сатире и лични пријатељ Светог Јустина Поповића (који Нушића назива, веровали или не: јунаком косовске заветне мисли) не исмева српство, ни традиционално патријархално српско друштво, већ југословенством изобличено грађанство новоуспостављене државе. Исмева покондирено квазисрпство државних чиновника и жандара који народ мрзе, а Цркву презиру, дивећи се свим нашим непријатељима и свему туђинском.
Створена је београдска бирократија, а некадашња српска престоница је у свом југословенском облику постала најобичнија позорница дворских сплетки, јавних и тајних афера.
Наши интелектуалци и политичари су тада заражени опасним вирусом антисрпског „југословенства”, који успева да у својим мутираним облицима савлада (све до данас) чак и многе међу национално освешћеним појединцима.
|
У том марионетском позоришту незајажљивих амбиција, сујета и похлепе, ратни профитери постају министри и сенатори, док витешки носиоци Ордена Обилића и Карађорђеве звезде с мачевима просе по београдским булеварима, а Милунка Савић, сигурно највећа хероина читавог Првог светског рата, ради као чистачица у банци.
Немачки филозоф и социолог Георг Зимел то прецизно објашњава говорећи о „типичном психолошком ставу човека велеграда”, о његовој „блазираности” („резервисаности према другима која неизбежно прелази у антипатију”). Све оне некадашње „крвне” и „духовне” везе су сад сведене искључиво на „просторне” и „случајно-судбинске”, а безлично „право” замењује некада свету „част”. Односи међу људима постају „деперсонализовани”, без икаквих моралних и емотивних међусобних обзира. Живећи између равнодушности и бездушности, оријентисан само мотивима личне користи и „идеалима” преживљавања по сваку цену, „велеграђанин” мегалополиса постаје довршени „малограђанин” (сад и без оно мало душе још способне да реагује на ма шта од опште користи и националне важности). Фанатични потрошач и опсесивни „купац на кредит”, апатрид и номад, човек новоформиране „велеградске” свести се одриче националне и сваке друге блискости са својим сународницима (сведеним на „суграђане”) и окреће се „свету предмета” – свом ултимативном циљу и јединој чежњи. Уместо органског дела свог народа, он постаје само део безличног урбаног „живља”, „човек масе” и безусловни корисник свакодневне пропагандно-медијске инфузије. Убеђен у своју наводну „непоновљивост” и „изузетност”, човек масе је ходајући стереотип без ичег самосвојног и аутентичног. Овај роботић на навијање је поверовао да је „неко и нешто” („Нико, нико као ја!”), ко „много више зна него људи из прошлости”. Са своје лажне висине, уз фрапантну количину наивности и простоте, он исмева неупоредиво суптилније и паметније векове, људе и институције (обожавајући „савременост” и самог себе). Уместо „бити”, ту је сада важно само „имати” и „изгледати”, а сав некадашњи „смисао” се своди на банални и привидни, макијавелистички „успех”... |
Милунка Савић (Копривница, 1890 – Београд, 5. октобар 1973), српска хероина балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило”, жена са највише одликовања у историји ратовања. Тридесеторо туђе деце одшколовала је о свом трошку Милунка Савић, жена пред којом су мирно стајали француски генерали и руски официри, жена пред којом су постројавани читави пукови. Милунка је учествовала у опсади Скадра и у бици на Брегалници, где је први пут рањена и где је показала невиђену храброст, и ту је први пут одликована Карађорђевом звездом. Након тога ређале су се нове битке, нове ране и нова јунаштва Милунке Савић која је седам година провела у рату и рововима, без одсуства. За тих седам година Милунка је била девет пута рањена, дванаест пута одликована, а по завршетку рата доживела је незахвалност и заборав као и многи српски јунаци. Добила је посао чистачице у Хипотекарној банци, а кров над главом јој је обезбеђен тек две године пре упокојења. Упокојила се 1973. године у 84. години живота. Оставила је иза себе тридесеторо деце које је извела на пут, јунаштво, бројна одликовања и бесконачну тишину која позива на стид. / Фотографија – легендарна Милунка Савић – разгледница из архиве Урбаног књижевног круга; Реч о Милунки Савић – Урбани књижевни круг.
|
Све то овде описано се догодило некадашњој српској престоници и њеним грађанима, уз сва друга прошловековна страдања и распећа.
Зато се немојмо чудити оноликом инсистирању на „промени свести” и „безусловном окретању ка будућности” нове градске и српске власти, где једине норме понашања постају груба и демонски упрошћена „рачуница” и брутална „логика новца”.
Зато се немојмо чудити оноликом инсистирању на „промени свести” и „безусловном окретању ка будућности” нове градске и српске власти, где једине норме понашања постају груба и демонски упрошћена „рачуница” и брутална „логика новца”.
|
„Београд на води” и јесте логично финале једног, читав век дугог, процеса у коме српски народ коначно треба да се одрекне поука Светог кнеза Лазара и Светог Саве и, тако измењен, послуша ултимативне заповести Макса Вебера („Протестантска етика и дух капитализма”, „Политика као позив”) и Радомира Константиновића („Филозофија паланке”).
То што су обојица (сваки на свој начин и у свом времену) страсно мрзели српски народ није нимало случајно, пошто произилази из саме суштине њихових надобудно-визионарских, хиперсекуларних, антитрадиционалистичких и атеистичких убеђења. |
|
То је само отворено изречена објава одавно започетог пада и пропасти једине земље која је у својој великој победи пронашла свој највећи пораз, и јединог народа који се сам одрекао сопствених победничких права и за награду добио мржњу оних којима је тако лаковерно опростио злочине над собом.
„Београд на води” зато није само ускостручно архитектонско и урбанистичко питање, већ нешто много важније од тога.
То је модерна објава старе југословенске и титоистичке идеје о сравњивању са земљом свега нашег аутентичног и традиционалног, заиста српског и стварно београдског.
„Београд на води” зато није само ускостручно архитектонско и урбанистичко питање, већ нешто много важније од тога.
То је модерна објава старе југословенске и титоистичке идеје о сравњивању са земљом свега нашег аутентичног и традиционалног, заиста српског и стварно београдског.
|
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник |
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга __________________________
__________________________
|
__________________________
__________________________
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
Београд – престоница или мегалополис? – Драгослав Бокан
|
|
- Данијела Ковачевић Микић, професор српског језика и књижевности, филолог српског језика и књижевности – мастер, уредник образовног програма Урбаног књижевног круга | Чачак, Србија | 12. јануар 2015.
- Џон Ковачевић, библиотекар | Калгари, Алберта, Канада | 12. јануар 2015.
|
· Column & Photographs: Dragoslav Bokan / All rights reserved 2015. Copyright © Dragoslav Bokan ·
· Photos of Stefan Lazarevic monument, Serbian Army and Milunka Savic courtesy of Urban Book Circle archives ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
|
Last updated on January 12, 2015.
Published by Urban Book Circle on January 12, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
