|
Беба из првог један – проф. Драги Ивић
|
|
Урбани књижевни круг (УКК) је књижевно друштво са седиштем у Канади. УКК окупља писце и уметнике широм света. УКК тренутно има сараднике и почасне чланове у Канади, Ирској, Србији, Сједињеним Америчким Државама, Словенији, Црној Гори, Енглеској, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Индији, Италији, Француској – и наставља са експанзијом.
|
|
Беба из првог један
Из необјављене збирке прича „Пошиљка враћена – адреса непозната”.
Отишао сам за Задушнице на гробље и онако, вођен неком суморном
радозналошћу, погледао огласну таблу да видим ко се појавио на њој у
међувремену, од мог последњег обиласка. С обзиром на то да тамо одлазим бар
једном недељно, нема, Богу хвала, много новости. Али... На једној умрлици стоји
црно-бела фотографија (сад углавном раде у боји) и то особе из младих дана.
(Интересантно је да за те плакате бирају лепе слике и слике из млађих дана;
права тема за Тишму.) Писало је: Смиљана Гавриловић – Беба. Моја
љубав из гимназије... Сад знам да смо били деца, али тада смо, како рече Џејн у
„Сибирском берберину”, све савршено смртно озбиљно схватали и желели да
будемо старији него што смо стварно били. Стварно нисмо ништа знали, осим да
волимо и горимо без остатка, без пепела, без угарака. Скроз и сваки пут. Ја
сам био „звезда” гимназије, матурант; ех – ко старији и важнији од нас! На радним блузама
био је велики знак мира, цвеће исцртано по рукавима, поруке свих врста. Били
смо покретни панои – права деца цвећа. Она је била ученица прве године,
вансеријски таленат за клавир. Планули смо сместа, а тако – као свака
гимназијска љубав – и згаснули. Тада нисам могао знати да су оне паметније и
опрезније од нас. Она је умела да се заустави. Сада, такође, знам да је њу то болело
више него мене. Али, сада је стварно касно.
Нисмо умели ни да се пољубимо људски. Били смо трапави и смотани и волели смо се. Најважније нам је било да се шетамо по киши и да уживамо у одсјају тротоара. Тада је био појам држати девојку за руку, а загрлити је – а то је већ значило да сте вас двоје далеко одмакли... Могао си да се правиш важан, ни крив ни дужан. Једне кишне мајске вечери (као у Зилахијевим романима), када смо већ увелико раскинули, ја сам онако гимназијски пијан отишао до њене куће и почео да кроз жичану ограду берем и кидам руже. То је било читаво дрво ружа, са великим трњем, и ја сам се озбиљно посекао. Видим да ми киша нешто тамно спира низ руке и окренем их према сијалици испод трема да боље видим да ли се то мени чини или стварно крв иде из бразготина. У том тренутку спазим њу, у кућној хаљини; држала је онако, карактеристично, руке око себе, као кад је човеку хладно, и наслонила се на довратак. Живела је са сестром, сама у једној кући, до улице, а отац је био са маћехом у другој, у дубини дворишта. Посебна прича. Питао сам је: „Је л’ страшно ово што сам урадио?”, мислећи на повреде, а она је одговорила: „Није, то је дивно”.
На тим ружама ја сам сачувао свој таленат да невино волим.
Нисам патетичан. Само ми је криво што морам сваки пут да се уверим у то да смрт брише сваки смисао и свако настајање. Ено Бебе на прљавој, излепљеној табли, заувек младе, како би то рекао Боб Дилан. И та умрлица биће прелепљена за неки дан или ће сама отпасти. Ма, сто пута сам се запитао: Ко ли створи овакав, баш овакав, живот?!
Шта је стварно невероватно? Од тог догађаја прошло је, ето, четрдесет година. Момковао сам, одрастао и брже-боље оматорио у овом граду, прошао безброј пута кроз ту сеновиту улицу у самом центру града, а никада, али стварно никада више нисам видео Бебу. Никада. Као у петпарачким романима! Отишао сам у војску, она је завршила гимназију и запослила се у некој трговинској фирми. Моја Беба се није удавала. Није то сигурно било због мене, ко зна какви су земљотреси њу тресли. Када сам видео умрлицу, прво сам помислио да нећу имати коме да кажем за њу. Онда сам се сетио да имам литературу, слова, речи и странице које могу то да поднесу и сачувају. Немам школских другова који се тога сећају, а пар наших „јатака”, који су нам преносили цедуљице и охрабривали нас, можда сада не бих ни препознао. Глупи Случај.
Беба није била нека лепотица, мада сам ја важио и за некаквог избирача и „срцоломца”, или сам то сам уобразио. Ја – песник, рецитатор, мало дрзак, леп (млади су сви лепи), а она – ништа посебно. Баш ништа посебно. Ни мршава ни дебела, просечне висине и изгледа, али поглед је био тај помоћу којег бих је познао. Међутим, тај проклети дух је оно што нас разликује и компликује причу. То сада безвезњаци немаштовито зову „флуид”, „хемија” и слично, а реч је једноставна скроз-наскроз:
Љубав.
Одавно сам одустао од тражења лепше, тачније и смисленије речи. Она је постала моја религија.
Нисмо умели ни да се пољубимо људски. Били смо трапави и смотани и волели смо се. Најважније нам је било да се шетамо по киши и да уживамо у одсјају тротоара. Тада је био појам држати девојку за руку, а загрлити је – а то је већ значило да сте вас двоје далеко одмакли... Могао си да се правиш важан, ни крив ни дужан. Једне кишне мајске вечери (као у Зилахијевим романима), када смо већ увелико раскинули, ја сам онако гимназијски пијан отишао до њене куће и почео да кроз жичану ограду берем и кидам руже. То је било читаво дрво ружа, са великим трњем, и ја сам се озбиљно посекао. Видим да ми киша нешто тамно спира низ руке и окренем их према сијалици испод трема да боље видим да ли се то мени чини или стварно крв иде из бразготина. У том тренутку спазим њу, у кућној хаљини; држала је онако, карактеристично, руке око себе, као кад је човеку хладно, и наслонила се на довратак. Живела је са сестром, сама у једној кући, до улице, а отац је био са маћехом у другој, у дубини дворишта. Посебна прича. Питао сам је: „Је л’ страшно ово што сам урадио?”, мислећи на повреде, а она је одговорила: „Није, то је дивно”.
На тим ружама ја сам сачувао свој таленат да невино волим.
Нисам патетичан. Само ми је криво што морам сваки пут да се уверим у то да смрт брише сваки смисао и свако настајање. Ено Бебе на прљавој, излепљеној табли, заувек младе, како би то рекао Боб Дилан. И та умрлица биће прелепљена за неки дан или ће сама отпасти. Ма, сто пута сам се запитао: Ко ли створи овакав, баш овакав, живот?!
Шта је стварно невероватно? Од тог догађаја прошло је, ето, четрдесет година. Момковао сам, одрастао и брже-боље оматорио у овом граду, прошао безброј пута кроз ту сеновиту улицу у самом центру града, а никада, али стварно никада више нисам видео Бебу. Никада. Као у петпарачким романима! Отишао сам у војску, она је завршила гимназију и запослила се у некој трговинској фирми. Моја Беба се није удавала. Није то сигурно било због мене, ко зна какви су земљотреси њу тресли. Када сам видео умрлицу, прво сам помислио да нећу имати коме да кажем за њу. Онда сам се сетио да имам литературу, слова, речи и странице које могу то да поднесу и сачувају. Немам школских другова који се тога сећају, а пар наших „јатака”, који су нам преносили цедуљице и охрабривали нас, можда сада не бих ни препознао. Глупи Случај.
Беба није била нека лепотица, мада сам ја важио и за некаквог избирача и „срцоломца”, или сам то сам уобразио. Ја – песник, рецитатор, мало дрзак, леп (млади су сви лепи), а она – ништа посебно. Баш ништа посебно. Ни мршава ни дебела, просечне висине и изгледа, али поглед је био тај помоћу којег бих је познао. Међутим, тај проклети дух је оно што нас разликује и компликује причу. То сада безвезњаци немаштовито зову „флуид”, „хемија” и слично, а реч је једноставна скроз-наскроз:
Љубав.
Одавно сам одустао од тражења лепше, тачније и смисленије речи. Она је постала моја религија.
__________________________
__________________________
|
|
проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар
|
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 4, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on July 4, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
