|
Атинина
фиока у форми Ајантове песме – Првослав Вујчић
|
Prvoslav Vujcic’s book promotion – photos by Djuradj Vujcic / All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
- „Истражни судија Окружног суда у једној од наших црница, обавио је увиђај у току ноћи и саопштио да је Атина одвила вентил за испуштање воде из базена, упркос чињеници да је тог јутра у води било безброј купача. То је учињено без упозорења да се вода испушта, навео је судија, и изузетно јак вртлог повукао је Ајанта у одводну цев, тунелског профила на отвору 240 са 185 милиметара. Тај одвод монтиран је на самом дну западне стране базена где је водени стуб највиши, и достиже 180 центиметара. Утврђено чињенично стање наводи нас на закључак да је Атина починила убиство с предумишљајем, мада немамо доказ да је Атинина фиока за информације узрок Ајантовог лудила.” – Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности.
|
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности 
|
|
Атинина фиока у форми Ајантове песме
|
|
„Богиња” – фото: мр Деидре МекОлиф
|
|
Бело газим
корицом неба, напољу пада крвави траг, силина. Љубави, може ли зрно на палети
уместо бесхлебне погаче, милина? Бушим зид за причу без рама. Топлина.
„Кад двојица раде исто, то није исто”, рекао је у једном људском веку пре Христа римски песник Публије Теренције, а у следећем, камен за рупу у зиду додао је Лукреције, песник из истог царства: „Што је једном храна, другом је отров”, а ја, данас, после васкрсења, асфалтом из ране кажем: Љубави моја, поезија још увек пева старим стиховима о новој речи у истом гробу.
„Пси воле своје пријатеље и уједају непријатеље, сасвим супротно људима који нису способни за чисту љубав и који увек мешају љубав с мржњом”, сложио сам се јутрос након изласка из сна са одјеком Фројда у Сигмунду, који је заувек остао у главама пуним земље, јер није осетио да се епске љубави стварају на земљи да би земљу са себе отресле.
„Све што се витешки воли, у метаболизму епски боли”, загрлила ме је суза на уснама љубљене богиње с катарактом у срцу.
„Душо моја, ужасно људски и прапостојбински болно одјекује тај хромозомски одјек верујућег ипсилона који се кади у погледима верника! Знај, живи смо, једино човек који верујуће љуби може осетити да епска љубав постаје трајна тек кад земља у човеку престане да јој сахрањује семе”, спустио сам своју сузу на њену, и први пут у два живота водили смо љубав – епски ридајући.
„Коначно си успео да поцепаш кишу”, завуче конац међу ушице моја Атина и љубећи ме сваком речју помилова Claddagh прстен на истом месту у новој фиоци. Потом стави келтске минђуше моје чукунбаке Моне из Даблина, које сам јој поклонио пред одлазак на кратки пут у Русију где је нико није чекао, пољуби ми очи на тастури, тихо закључа врата, нежно спусти плави кључ испод канадског отирача и оде да разбија уфуране српске флаше кроз мрежицу торонтске теретане у нашем ирском пабу на грчком Данфорту.
„Криком децембра изгореће година у којој се показивало лице без окретања образа. У новогодишњој ноћи, прскаће лица, звери ће пожелети исте образе као у претходним понорима људским; 2022. године, ходаћемо сами са собом посматрајући нељуде који тумарају са својим гробом. У новогодишњој ноћи, све ће проћи, очекивано поново неће доћи; 2023. године, оне ретке очи које су препознале дуготрајне ноћи, угледаће дан – чаролијом обасјан. У новогодишњој ноћи, зло у прележаној тами постаће јутро, а добро ће у трептају видокруга открити буђење. У годинама које следе, купљене душе вриштаће у власнику смежуране и бледе!”, проричем, неуко молећи свог Бога да ми грех опрости. Точим Нијагару уместо киселе воде у кристал с вином и ређајући гутљаје у речи, обневидео од миомириса тамјана, свршавам међу сурово врелим ногама у рафинерији вољене жене као последња реченица на оном што видим.
„Нисам се опрала, али се не опирем”, зацрвенела се кроз отворене образе, хукнула, удахнула, набила се жестоко као и прошле године, сломила нокат о један од својих пршљенова у мојим плућима и полила ме топлом женском спермом посред правописа на кључној кости.
Драга чаробнице, налетео сам пре неколико месеци на прилично велику саксију. Могао сам да укочим, али сам је ипак згазио. Кад сам се увече враћао, на путу је било (један, два...) тринаест тамнозелених листића на истој грани. Зауставио сам вечито блатњави џип и покупио их. Корен нисам видео, али сам их упркос томе закопао у малу и скупоцену келтску саксију. Гледам их поред свог радног стола непуних годину дана, ујутро и увече, миришу на лимун, цвет немају, невидљиви корен није пустио нокте, не расту, не показују жељу да у небо крену. „Сунце моје мило, знаш да те волим, заборави...”, мазно и крстоломно, срцем на срце, осмехује се жена којој певам, док гађа мокраћом с нашег питко пробуђеног згаришта лишће непознатог порекла у мојој саксији. „Волим наш ентеријер у мом стомаку”, спустио сам оба лептирића поред тринаест листића који нас никад нису издали и одвезао је до празног улаза њене тегле. Нисам је пољубио на растанку којег није било, јер сам одувек осећао да ме неће видети у невиђању. Сањамо исти стих. Којекакве тричарије и те како умеју да се врате ономе који их је прво бешчулно згазио, а потом бестежински сачувао, без корена, у име наде која никад не умире. Видим, ја видим! Радујем се песми. С поштовањем, Првослав:
Драги пријатељи, деца и она одавно знају, у Новој години желим вам да мање желите. Божићне и новогодишње жеље осмислио је исти лик који је измислио беживотне чипове у безгрешним огледалима и луксузне мртвачке сандуке, колико нових жеља – толико старих дугова. „Нек цркну душмани”, рече моја честита и напаћена нана у Атини, а ја кажем: Нек живе дупло дуже од нас, највећа казна је дуг живот у дуговима без нас. Срећна Нова свима, колико вас у човеку има!
„Ха, сјајно, бебо! Да ли си икада послао жељу?!”, гласно ме гледа женствени мирис – поглед – глас, који тако силно волим да удишем голим. „Пратим те љубави”, одговарам мазно на њено питање, главићем у душнику, а ни накашљала се није. Како да тако дивног гутача ватре изнебуха не послушам:
Драги Деда Мразе, обраћам ти се први пут у животу, јер ми је Божић Бата рекао да си ти задужен за трикове, а не он. Молим те, донеси ми у Новој години чаробни штапић, да се људски треснем по глави и постанем самохрана материца, да као човек одморим принца у жаби и писца у мушкарцу испод њеног туша.
„Лучење ендорфина је кад издувано сунце са стомака бришеш, дигнутим језиком небу крв удишеш, сечеш, сишеш, жилетом песму пишеш, а ниједна врећа није од тебе већа”, повраћам црвено вино усред њеног пупка, док трза сваки мишић по једанпут, као и првог пута.
„Мили, ужасно сам гласна кад сам на теби, ако ме чују комшије помислиће да те убијам”, грицка ми пену с брадавице, коље ми оком артерију.
„У сновима учимо вештину мешања наших тела у литри зноја, док се распаљивање угашеног света у човеку врши сукобом супротности. Луцидне снове контролишемо намртво будни једно у другом, јер је у човековој природи вечита борба и непрекидно измиривање супротности, отуда ми...”, доливамо вино, причамо углас, не могу да похватам чије је које.
Убеђен сам да и трећи пут ја улазим у њу, а не она у мене, док нам одозго Хераклит удара рецке на све што смо једно у другом рекли: „Рат је отац свему, свему краљ: једне је изнео као богове, друге као људе, једне је учинио робовима, друге слободнима.”
Лиже ми нектар под пазухом – лижем јој крв у грудном кошу. Љуби ми полен у дебелом цреву, грицкам јој лимфно ткиво у желуцу. Почели су да нам се укрућују језици на врату, стомаку и препонама, а српски језик нам је све богатији. Бацам Ајантове крпе са себе на културолошки шкарт под небом, премда Атина није крива за имплантацију шкарта у урбано језгро друштва, у које су нас сатерали остварени нељуди мењањем судбине нестварно заљубљених људи. Од срца се смејем док гледам своје тело како скаче с деветог спрата у нашминкани базен, јер од његовог плача вајде нема.
Истражни судија Окружног суда у једној од наших црница, обавио је увиђај у току ноћи и саопштио да је Атина одвила вентил за испуштање воде из базена, упркос чињеници да је тог јутра у води било безброј купача. То је учињено без упозорења да се вода испушта, навео је судија, и изузетно јак вртлог повукао је Ајанта у одводну цев, тунелског профила на отвору 240 са 185 милиметара. Тај одвод монтиран је на самом дну западне стране базена где је водени стуб највиши, и достиже 180 центиметара. Утврђено чињенично стање наводи нас на закључак да је Атина починила убиство с предумишљајем, мада немамо доказ да је Атинина фиока за информације узрок Ајантовог лудила.
С тастатуром на коленима, у инат пролазности слојевито-гомиластих ниских облака, отворио сам фиоку и осмехнуо се алхемичарској симболици трајних вредности на Claddagh прстену: љубави у срцу, пријатељству на длановима и верности с круне на венцу у чворовима вечности. „Не брини, још увек нас видим”, прошапутао сам нашу тајну келтском прстену вративши га умиреног на почетак српске приче.
Волети, недостајати, удисати, пристати на непристајање, љубити... Голи као кремирани фетуси, и на отвору клозетске шоље се не раздвајамо. „Са женама је већа мука и с њима се теже излази на крај. Иза њих, кад обаве нужду, мора више да се чисти и отпушава”, цитирам свом сну у еротски оквир ока, изјаву чистачице јавног тоалета у једном од наших остављених градова, док хватам говно вољене жене рођеном спермом са оба длана, растерујући читаоце, у право време, последњом реченицом.
Осмех је лепа реч и кад се ћути.
„Кад двојица раде исто, то није исто”, рекао је у једном људском веку пре Христа римски песник Публије Теренције, а у следећем, камен за рупу у зиду додао је Лукреције, песник из истог царства: „Што је једном храна, другом је отров”, а ја, данас, после васкрсења, асфалтом из ране кажем: Љубави моја, поезија још увек пева старим стиховима о новој речи у истом гробу.
„Пси воле своје пријатеље и уједају непријатеље, сасвим супротно људима који нису способни за чисту љубав и који увек мешају љубав с мржњом”, сложио сам се јутрос након изласка из сна са одјеком Фројда у Сигмунду, који је заувек остао у главама пуним земље, јер није осетио да се епске љубави стварају на земљи да би земљу са себе отресле.
„Све што се витешки воли, у метаболизму епски боли”, загрлила ме је суза на уснама љубљене богиње с катарактом у срцу.
„Душо моја, ужасно људски и прапостојбински болно одјекује тај хромозомски одјек верујућег ипсилона који се кади у погледима верника! Знај, живи смо, једино човек који верујуће љуби може осетити да епска љубав постаје трајна тек кад земља у човеку престане да јој сахрањује семе”, спустио сам своју сузу на њену, и први пут у два живота водили смо љубав – епски ридајући.
„Коначно си успео да поцепаш кишу”, завуче конац међу ушице моја Атина и љубећи ме сваком речју помилова Claddagh прстен на истом месту у новој фиоци. Потом стави келтске минђуше моје чукунбаке Моне из Даблина, које сам јој поклонио пред одлазак на кратки пут у Русију где је нико није чекао, пољуби ми очи на тастури, тихо закључа врата, нежно спусти плави кључ испод канадског отирача и оде да разбија уфуране српске флаше кроз мрежицу торонтске теретане у нашем ирском пабу на грчком Данфорту.
„Криком децембра изгореће година у којој се показивало лице без окретања образа. У новогодишњој ноћи, прскаће лица, звери ће пожелети исте образе као у претходним понорима људским; 2022. године, ходаћемо сами са собом посматрајући нељуде који тумарају са својим гробом. У новогодишњој ноћи, све ће проћи, очекивано поново неће доћи; 2023. године, оне ретке очи које су препознале дуготрајне ноћи, угледаће дан – чаролијом обасјан. У новогодишњој ноћи, зло у прележаној тами постаће јутро, а добро ће у трептају видокруга открити буђење. У годинама које следе, купљене душе вриштаће у власнику смежуране и бледе!”, проричем, неуко молећи свог Бога да ми грех опрости. Точим Нијагару уместо киселе воде у кристал с вином и ређајући гутљаје у речи, обневидео од миомириса тамјана, свршавам међу сурово врелим ногама у рафинерији вољене жене као последња реченица на оном што видим.
„Нисам се опрала, али се не опирем”, зацрвенела се кроз отворене образе, хукнула, удахнула, набила се жестоко као и прошле године, сломила нокат о један од својих пршљенова у мојим плућима и полила ме топлом женском спермом посред правописа на кључној кости.
Драга чаробнице, налетео сам пре неколико месеци на прилично велику саксију. Могао сам да укочим, али сам је ипак згазио. Кад сам се увече враћао, на путу је било (један, два...) тринаест тамнозелених листића на истој грани. Зауставио сам вечито блатњави џип и покупио их. Корен нисам видео, али сам их упркос томе закопао у малу и скупоцену келтску саксију. Гледам их поред свог радног стола непуних годину дана, ујутро и увече, миришу на лимун, цвет немају, невидљиви корен није пустио нокте, не расту, не показују жељу да у небо крену. „Сунце моје мило, знаш да те волим, заборави...”, мазно и крстоломно, срцем на срце, осмехује се жена којој певам, док гађа мокраћом с нашег питко пробуђеног згаришта лишће непознатог порекла у мојој саксији. „Волим наш ентеријер у мом стомаку”, спустио сам оба лептирића поред тринаест листића који нас никад нису издали и одвезао је до празног улаза њене тегле. Нисам је пољубио на растанку којег није било, јер сам одувек осећао да ме неће видети у невиђању. Сањамо исти стих. Којекакве тричарије и те како умеју да се врате ономе који их је прво бешчулно згазио, а потом бестежински сачувао, без корена, у име наде која никад не умире. Видим, ја видим! Радујем се песми. С поштовањем, Првослав:
Драги пријатељи, деца и она одавно знају, у Новој години желим вам да мање желите. Божићне и новогодишње жеље осмислио је исти лик који је измислио беживотне чипове у безгрешним огледалима и луксузне мртвачке сандуке, колико нових жеља – толико старих дугова. „Нек цркну душмани”, рече моја честита и напаћена нана у Атини, а ја кажем: Нек живе дупло дуже од нас, највећа казна је дуг живот у дуговима без нас. Срећна Нова свима, колико вас у човеку има!
„Ха, сјајно, бебо! Да ли си икада послао жељу?!”, гласно ме гледа женствени мирис – поглед – глас, који тако силно волим да удишем голим. „Пратим те љубави”, одговарам мазно на њено питање, главићем у душнику, а ни накашљала се није. Како да тако дивног гутача ватре изнебуха не послушам:
Драги Деда Мразе, обраћам ти се први пут у животу, јер ми је Божић Бата рекао да си ти задужен за трикове, а не он. Молим те, донеси ми у Новој години чаробни штапић, да се људски треснем по глави и постанем самохрана материца, да као човек одморим принца у жаби и писца у мушкарцу испод њеног туша.
„Лучење ендорфина је кад издувано сунце са стомака бришеш, дигнутим језиком небу крв удишеш, сечеш, сишеш, жилетом песму пишеш, а ниједна врећа није од тебе већа”, повраћам црвено вино усред њеног пупка, док трза сваки мишић по једанпут, као и првог пута.
„Мили, ужасно сам гласна кад сам на теби, ако ме чују комшије помислиће да те убијам”, грицка ми пену с брадавице, коље ми оком артерију.
„У сновима учимо вештину мешања наших тела у литри зноја, док се распаљивање угашеног света у човеку врши сукобом супротности. Луцидне снове контролишемо намртво будни једно у другом, јер је у човековој природи вечита борба и непрекидно измиривање супротности, отуда ми...”, доливамо вино, причамо углас, не могу да похватам чије је које.
Убеђен сам да и трећи пут ја улазим у њу, а не она у мене, док нам одозго Хераклит удара рецке на све што смо једно у другом рекли: „Рат је отац свему, свему краљ: једне је изнео као богове, друге као људе, једне је учинио робовима, друге слободнима.”
Лиже ми нектар под пазухом – лижем јој крв у грудном кошу. Љуби ми полен у дебелом цреву, грицкам јој лимфно ткиво у желуцу. Почели су да нам се укрућују језици на врату, стомаку и препонама, а српски језик нам је све богатији. Бацам Ајантове крпе са себе на културолошки шкарт под небом, премда Атина није крива за имплантацију шкарта у урбано језгро друштва, у које су нас сатерали остварени нељуди мењањем судбине нестварно заљубљених људи. Од срца се смејем док гледам своје тело како скаче с деветог спрата у нашминкани базен, јер од његовог плача вајде нема.
Истражни судија Окружног суда у једној од наших црница, обавио је увиђај у току ноћи и саопштио да је Атина одвила вентил за испуштање воде из базена, упркос чињеници да је тог јутра у води било безброј купача. То је учињено без упозорења да се вода испушта, навео је судија, и изузетно јак вртлог повукао је Ајанта у одводну цев, тунелског профила на отвору 240 са 185 милиметара. Тај одвод монтиран је на самом дну западне стране базена где је водени стуб највиши, и достиже 180 центиметара. Утврђено чињенично стање наводи нас на закључак да је Атина починила убиство с предумишљајем, мада немамо доказ да је Атинина фиока за информације узрок Ајантовог лудила.
С тастатуром на коленима, у инат пролазности слојевито-гомиластих ниских облака, отворио сам фиоку и осмехнуо се алхемичарској симболици трајних вредности на Claddagh прстену: љубави у срцу, пријатељству на длановима и верности с круне на венцу у чворовима вечности. „Не брини, још увек нас видим”, прошапутао сам нашу тајну келтском прстену вративши га умиреног на почетак српске приче.
Волети, недостајати, удисати, пристати на непристајање, љубити... Голи као кремирани фетуси, и на отвору клозетске шоље се не раздвајамо. „Са женама је већа мука и с њима се теже излази на крај. Иза њих, кад обаве нужду, мора више да се чисти и отпушава”, цитирам свом сну у еротски оквир ока, изјаву чистачице јавног тоалета у једном од наших остављених градова, док хватам говно вољене жене рођеном спермом са оба длана, растерујући читаоце, у право време, последњом реченицом.
Осмех је лепа реч и кад се ћути.
|
__________________________
__________________________
Подржите наш рад и труд,
визију и ентузијазам – придружите нам се на нашој званичној страници на „Фејсбуку”, кликните на линк или на лого и „лајкујте” нашу страницу. Од срца хвала свим драгим људима који су нас већ подржали. Грлимо и љубимо – памтимо – с поштовањем, Управни круг Урбаног књижевног круга |
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности 
|
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
- мр Деидре МекОлиф, филолог енглеског језика | Tоронто, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Сара Риордан, визуелни уметник | Даблин, Ирска | 7. септембар 2014.
- проф. др Ричард Глен Вотсон | Чикаго, Илиноис, САД | 7. септембар 2014.
- Џоана Мофат, шанкерица | Торонто, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Ив МекМикен, глумица | Торонто, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Мејрид Тирнан, власница ирског паба | Торонто, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Патриша О’Саливан, мецосопран | Торонто, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Гледис Халеран, конобарица | Торонто, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Кира Ен Тејлор, службеник | Торонто, Онтарио | 7. септембар 2014.
- Џејмс Р. Волин, књижевник | Торонто, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Ена Мекормик, филолог | Лондон, Онтарио, Канада | 7. септембар 2014.
- Тара Кенсингтон, композитор | Торонто, Онтарио, Канада | 8. септембар 2014.
- Џон Ковачевић, библиотекар | Калгари, Алберта, Канада | 10. септембар 2014.
- Елизабет Морин, кантаутор | Квебек Сити, Квебек, Канада | 21. септембар 2014.
- Драгана Тонин, виолиниста | Стокхолм, Шведска | 23. септембар 2014.
- Зоран Симић, филолог енглеског језика и књижевности – мастер | Чикаго, Илиноис, САД | 12. јануар 2015.
|
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Photos of Prvoslav Vujcic’s book promotion courtesy of Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Prvoslav Vujcic’s book promotion – photos by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
Photo of Goddess courtesy of Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Deidre McAuliffe
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 7, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Photos of Prvoslav Vujcic’s book promotion courtesy of Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic
Prvoslav Vujcic’s book promotion – photos by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
Photo of Goddess courtesy of Deidre McAuliffe
All rights reserved 2014. Copyright © Deidre McAuliffe
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic,
Deidre McAuliffe
and
Danijela Kovacevic Mikic
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on September 7, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Урбани књижевни круг – круг даровитих, писмених и храбрих.
