КЊИЖЕВНОСТ – „На путу” – прича руског приповедача и драмског писца Антона Павловича Чехова (Таганрог, Руска Империја, 29. јануар 1860 – Баденвајлер, Немачка, 15. јул 1904) – превео са руског: проф. Драги Ивић.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·
|
|
Чехов, 1898, слика: Осип Браз / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
„Колико сам у сазнању, до сада није код нас преведена ова позната приповетка. Уколико и јесте, ето прилике да се упореде преводи. Ово је мој преводилачки оглед. Надам се да Чехова читате и у оригиналу, али ономе коме је та срећа ускраћена, ево прилике да прочита превод у мом стилу. Превод је, свакако, технички тачан, а надам се да је и семантички веран. Разлог превођења? Наравно, најпре у почаст великом писцу, а затим и као добра вежба... Не може да шкоди, а може да користи.” – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
Превео са руског:
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности |
|
|
У соби, коју је и сам закупац свратишта, козак Семјон Чистунац, називао пролазном, односно одређеном само за пролазнике, за великим, неофарбаним столом седео је висок човек широких плећа, четрдесетих година. Ослонивши се на сто и подупрeвши главу песницом, он је спавао. Комадић воштанице, затакнут у теглицу од помаде, осветљавао је његову риђу браду, дебео, широк нос, преплануле образе и густе црне обрве што су наткривале затворене очи. И нос, и образи, и обрве, све црте, свака посебно, биле су грубе и тешке, као намештај и пећ у пролазној соби, но укупно, оне су одавале нешто хармонично и чак лепо. Таква је, уосталом, кажу, судбина руског лица: што су крупније и оштрије његове црте, то је, рекло би се, оно мекше и добродушније. Одевен је био тај мушкарац у градску јакну, изношену, али опшивену новим, широким паспулом, у плишани прслук и широке црне панталоне, увучене у велике чизме. На једној од клупа поређаних уза зид, на бунди од лисичје коже, спавала је девојчица од неких осам година, у браон хаљиници и дугим, црним чарапама. Лице јој је било бледо, коса златножута (боје лана), леђа уска, цело тело јој је било танушно и слабашно, али је нос, онако дебео и ружан попут кнедле, био као у мушкарца. Она је чврсто спавала и није ни осећала како јој се чешаљ у облику шнале, који је спао са главе, урезао у образ. Пролазна соба је имала свечани изглед. У ваздуху је мирисало на свеже опран под, а на канапу, који се пружао дијагонално кроз целу собу, нису висиле, као обично, крпе, него платно са ликом Св. Ђорђа Победоносца и пушило се кандило. Сагледавајући строгу и пажљиву градацију, прелаз из божанског у световно, са те слике се, на обе стране ћошкова, протезао ред јефтиних слика. При слабом светлу, у полумраку угарака и црвеног кандила, слике су саме за себе представљале широку траку покривену црним флекама; када би зидана пећ, покушавајући да се носи с временским приликама, завијала углас с временом и борећи се усисавала у себе ваздух, а завијање се јасно чуло док су цепанице реско пуцкетале и срдито пламсале, на брвнастим зидовима почињале би да играју сенке; могло се видети како над главом уснулог мушкарца, час старац Серафим, час шах Наср Един, па браонкасти, замашћени младунац колутају очима и шапућу нешто на уво девице са необично тупим и равнодушним лицем. Напољу се чула непогода. Нешто бесно, злобно, дубоко нечасно, с јарошћу звери, дивљало је око свратишта и покушавало да продре унутра. Трескајући вратима, лупајући у прозоре и по крову, гребући по зидовима, оно је час претило, час молило; каткад би мало утихнуло, а каткад би с радосним, издајничким завијањем упадало у димњак, па би цепанице и ватра буктали као бесан пас који јуриша у сусрет непријатељу. После тога уследило би ридање, кукање, срдита рика. У свему овоме чула се и злокобна туга, и незасита мржња, и увредљива немоћ тога ко се навикао на победе... Очарана том дивљом, нељудском музиком, пролазна просторија је, рекло би се, била заувек окамењена, згрудвана. Али, шкрипнуше врата и у собу уђе слуга, дечкић у памучној (сукненој) кошуљи. Храмајући једном ногом и трепћући поспаним очима, он је заклонио палчевима свећу, ставио у пећ цепанице и изашао. Тог тренутка у цркви, која се налазила у Рогачеву, триста корака од свратишта, почела је да откуцава поноћ. Ветар се играо са звоном, као са снежним пахуљама, јурио се са звуцима звона, разносио их по огромном пространству, тако што су се неки одјеци продужавали у дуги, таласасти звук, други пак потпуно нестајали у општем метежу.
Један удар је одјекнуо у соби тако као да је звонило под прозорима. Девојчица, која је спавала на лисичјем крзну, тргла се и придигла главу. Минут је гледала бесмислено у тамни прозор, на Наср Едина по коме се преливало црвенкасто светло из пећи, а затим је скренула поглед на уснулог мушкарца. – Тата – проговорила је. Човек се није ни померио. Девојчица љутито набра обрве, леже и подви ноге. Иза врата у свратишту неко је громко и дуго зевао. Убрзо потом зачуше се шкрипа врата и нејасни гласови. Неко је ушао и отресајући снег са себе пригушено трупнуо ваљенкама (сукненим чизмама).
– Шта? – уморно је питао женски глас. – Госпођа Иловајскаја је пристигла – одговорио је бас. Поново су зашкрипала врата. Зачуо се шум завијајућег ветра. Неко, вероватно хроми дечачић, потрчао је к вратима која су водила у пролазну собу, с поштовањем се закашљао и подигао резу.
– Овуда, госпођо мајко, молим Вас – казао је мелодични женски глас – овде код нас је чисто, лепота... Врата се отворише и на прагу се указа брадати мушкарац у кочијашком огртачу и с великим кофером на рамену, сав од главе до ногу засут снегом. Иза њега је ушла онижа, скоро двоструко мања од кочијаша, женска фигура без лица и без руку, забрађена, умотана, подсећајући на чвор, такође прекривена снегом. Од кочијаша и чвора на девојчицу је кренуо мирис влаге као из подрума и пламен свеће је затреперио.
Један удар је одјекнуо у соби тако као да је звонило под прозорима. Девојчица, која је спавала на лисичјем крзну, тргла се и придигла главу. Минут је гледала бесмислено у тамни прозор, на Наср Едина по коме се преливало црвенкасто светло из пећи, а затим је скренула поглед на уснулог мушкарца. – Тата – проговорила је. Човек се није ни померио. Девојчица љутито набра обрве, леже и подви ноге. Иза врата у свратишту неко је громко и дуго зевао. Убрзо потом зачуше се шкрипа врата и нејасни гласови. Неко је ушао и отресајући снег са себе пригушено трупнуо ваљенкама (сукненим чизмама).
– Шта? – уморно је питао женски глас. – Госпођа Иловајскаја је пристигла – одговорио је бас. Поново су зашкрипала врата. Зачуо се шум завијајућег ветра. Неко, вероватно хроми дечачић, потрчао је к вратима која су водила у пролазну собу, с поштовањем се закашљао и подигао резу.
– Овуда, госпођо мајко, молим Вас – казао је мелодични женски глас – овде код нас је чисто, лепота... Врата се отворише и на прагу се указа брадати мушкарац у кочијашком огртачу и с великим кофером на рамену, сав од главе до ногу засут снегом. Иза њега је ушла онижа, скоро двоструко мања од кочијаша, женска фигура без лица и без руку, забрађена, умотана, подсећајући на чвор, такође прекривена снегом. Од кочијаша и чвора на девојчицу је кренуо мирис влаге као из подрума и пламен свеће је затреперио.
|
– Какве су то глупости? – рекао је љутито чвор. – Одлично се може путовати! Остало је да се пређе само дванаест врста, све углавном кроз шуму, и не бисмо се изгубили...
– Изгубили се – не изгубили, али коњи не могу даље, госпоја – одговорио је кочијаш. – И Божја воља је твоја, дословно и како мора. – Бог зна куда си нас довезао. Но, тише. Овде, рекло би се, спавају. Иди одавде. Кочијаш је спустио кофер на под при чему су с његових рамена спали комади снега, шмркнуо носом и изашао. Затим је девојчица видела како су се из средине чвора извукле две мале руке, подигле нагоре и почеле срдито да развезују гужву од шалова, марама и ешарпи. Најпре је на под пао велики шал, затим крзнена капа (башљик), а за њом бела, везена марама. Ослободивши главу, придошлица је скинула огртач и сместа се сузила напола. Сада је она била у дугом, сивом капуту с великим дугмадима и избаченим џеповима. Из једног џепа извукла је папирни пакетић. С још нечим је извукла свежањ великих, тешких кључева који је положила тако неопрезно да се уснули човек тргао и отворио очи. Извесно време је тупо зурио около као да не разуме где се налази, онда је одмахнуо главом, отишао ка углу и сео. Придошлица је скинула капут, од чега се још за пола сузила, свукла своје плишане чизме и такође села. Сада више није личила на чвор. Била је то мала, витка црнка двадесетих година, мршава као змија, са дугуљастим, белим лицем и коврџавом косом. Нос јој је био дуг и оштар, подбрадак исто тако, дугих трепавица, оштрих углова усана и, захваљујући тој укупној оштрини, цео израз лица чинио се свадљив. Утегнута у црну хаљину, са великом чипком на врату и рукавима, оштрих лактова и с дугим, розе рукавицама, подсећала је на портрете средњовековних енглеских дама. Озбиљан, усредсређен израз лица још је појачавао ову сличност. Црнка је осмотрила собу, зачкиљила према мушкарцу и девојчици и слегнувши раменима преместила се до прозора. Тамни прозори подрхтавали су од влажног, западног ветра. Велике пахуље снега, блештећи белином, лежале су на стаклу, али би зачас нестале ношене ветром. Дивља музика бивала је све јача... После дугог ћутања, девојчица се изненада тргла, окренула и рекла, срдито наглашавајући сваку реч: – Боже! Боже! Како сам ја несрећна! Несрећнија од свих! |
Чехов, 1898, слика: Осип Браз / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
„На путу” – прича руског приповедача и драмског писца Антона Павловича Чехова (Таганрог, Руска Империја, 29. јануар 1860 – Баденвајлер, Немачка, 15. јул 1904) – превео са руског: проф. Драги Ивић.
„Колико сам у сазнању, до сада није код нас преведена ова позната приповетка. Уколико и јесте, ето прилике да се упореде преводи. Ово је мој преводилачки оглед. Надам се да Чехова читате и у оригиналу, али ономе коме је та срећа ускраћена, ево прилике да прочита превод у мом стилу. Превод је, свакако, технички тачан, а надам се да је и семантички веран. Разлог превођења? Наравно, најпре у почаст великом писцу, а затим и као добра вежба... Не може да шкоди, а може да користи.” – проф. Драги Ивић, продуцент сценских делатности и књижевник, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
Мушкарац је устао и прилазећи кораком кривца, који уопште није приличио његовом огромном расту и великој бради, прозборио девојци: – А ти, што не спаваш, пријашко? – питао је он извињавајућим гласом. – Шта хоћеш?
– Ништа не желим! Боли ме раме! Ти, стари, ниси добар човек и Бог ће те казнити. Видећеш, казниће те!
– Голубице моја, ја знам да вас боли раме, али шта ја могу да урадим, пријане? – рекао је мушкарац тоном каквим се пијани мужеви обраћају својим строгим женама. – Ето, Саша, тебе од пута боли раме. Сутра ћемо стићи на одредиште, одморићемо се и оно ће проћи...
– Сутра, сутра... Ти сваки дан мени говориш – сутра. Ми треба још двадесет дана да путујемо.
– Али, пријашце, часна очинска реч, ми стижемо сутра. Ја никада не лажем, а за то што нас је задржала олуја, нисам ја крив.
– Не могу више да трпим! Не могу, не могу... Саша је реско трупнула ногом и испунила собу непријатним, пискавим плачом. Отац је само одмахнуо руком и расејано погледао црнку. Она је пак слегла раменима и неодлучно се преместила код Саше. – Чуј, мила – рече она. – Зашто плакати? Истина, није добро када боли раме, али шта сад да се ради?
– Видите, госпоја – брзо добаци човек, као да се правда – нисмо спавали две ноћи путујући одвратним превозом. Наравно, природно је што је она болесна и што тугује. А ту је још, знате ли, некакав пијани кочијаш, притом су нам украли кофер... мећава све време, но зашто, госпођо, плакати? Уосталом, тај сан у седећем положају је и мене уморио и тачно ме је опио. Е, побогу, Саша, овде је и без тебе болесно, а ти још и плачеш. Мушкарац је завртео главом, одмахнуо руком и сео.
– Наравно, не треба плакати – рекла је црнка. – То само одојчад плачу. Ако си ти, мила, болесна, онда треба да се свучеш и спаваш. Хајде да се распремимо! Када је девојчица била распремљена и умирена, опет је наступило ћутање. Црнка је седела поред прозора и збуњено посматрала пријемну собу, слику, пећ. Очигледно, њој су се чиниле чудне и соба, и девојчица с дебелим носом, у краткој, окраћалој кошуљи, и њен отац. Овај чудни човек седео је у углу, збуњен, као пијан, гледао у страну и трљао дланом своје лице. Ћутао је, трептао очима и, гледајући његову фигуру кривца, тешко је било претпоставити да ће он ускоро проговорити. Но, први је почео да говори он. Погладивши колено, закашљавши се, он се осмехнуо и рекао: – Е, Боже мој, комедије... Гледам и не верујем својим очима: ког ђавола нас је судбина дотерала у ово проклето свратиште? Шта је она тиме хтела да каже? Живот понекад изводи такав салто мортале да ти остаје само да гледаш и у неверици трепћеш. Ви, госпођо, извољевате далеко путовати?
– Не, недалеко – одговорила је црнка. – Идем с нашег имања, одавде је на двадесетак врста, оцу и брату на имање. Ја сам Иловајска, а и имање се тако назива, двадесет врста одавде. Какво непријатно време!
– Шта још горе може... Ушао је хроми дечак и ставио у кутију од помаде нови комадић свеће.
– Да ли би нам ти, малиша, самовар приставио? – обратио му се мушкарац.
– Ко још сад чај пије? – осмехнуо се хроми дечак. – Грех је пити до ручка.
– Не брини, малиша, нећеш ти горети у паклу него ми… Уз чај су се нови познаници распричали. Иловајска је дознала да њеног саговорника зову Григорије Петрович Лихарјов, да је он рођени брат управо Лихарјову, који у једном од суседних округа ради као старешина, да је сâм некада био газда, али да је својевремено банкротирао. Лихарјов је дознао да Иловајску зову Марија Михајловна, да је имање њенога оца огромно, али да газдинство остаје само на њој јер отац и брат гледају на живот кроз прсте, немарни и више посвећени хртовима.
– Отац и брат су на поседу сами самцати – говорила је Иловајска размахујући прстима испред свог лица и после сваке фразе облизујући својим оштрим језиком усне. – Они, мушкарци, обезбеђени, сами за себе ни прстом не би мрднули. Могу замислити ко ће их у томе спречити. Мајке у нас нема, а послуга је код нас таква да без мене ни столњак не би поставили. Можете само да замислите њихов положај. Они су безбрижни, а ја ћу сву ноћ морати овде да седим. Како је све то чудно. Иловајска је слегла раменима, отпила из чаше и рекла: – Постоје празници који имају свој мирис. На Васкрс, Тројице или Божић у ваздуху се осећа нешто посебно. Чак и неверници воле овакве празнике. Мој брат, рецимо, тумачи да Бога нема, а на Васкрс први јури на Јутрење. Лихарјов је дигао поглед према Иловајској и насмејао се. – Тумачи да Бога нема – продужила је Иловајска, такође се насмејавши – но зашто онда, реците ми Ви, сви знаменити писци, научници, уоште умни људи, пред крај живота верују?
Судећи по кашљу, Лихарјов је био бас, али је, вероватно из бојазни да говори гласно или из непотребне снебљивости, говорио као тенор. Поћутавши мало, уздахнуо је и рекао: – Ја тако разумем, да је вера способност духа. Она је исто што и таленат: с њом се треба родити. Колико ја могу да судим по себи и по тим људима које сам сретао у свом веку, судећи по свему што се дешавало око њих, та способност је својствена руским људима у највишем степену. Руски живот представља непрекидни низ веровања и одушевљења, а неверицу и одрицање, ако хоћете да знате, није ни примирисао. Ако руски човек не верује у Бога, то само може значити да он верује у нешто друго. Лихарјов је прихватио од Иловајске чашу са чајем, отпио половину одмах и продужио: – Испричаћу вам о себи. У моју душу природа је уложила необичну способност веровања. Пола живота ја сам, страшно ми је да то и споменем, био у стању атеисте и нихилисте, но није било ниједног тренутка у мом животу да нисам веровао. Сви таленти нас окупирају у раном детињству, тако да се и моја способност видела још док сам усправно испод стола ходао. Моја мајка је волела да деца много једу и, кад год је мене хранила, увек је говорила: Једи! Главно у животу је супа! Сигуран сам да сам десет пута дневно јео супу, јео сам као ајкула, до гађења и несвестице. Причала нам је нана причице, и ја сам веровао у кућне духове, у вампире, у сваку ђаволију. Дешавало се да украдем од оца смешу соли, поспем њоме медењаке и однесем их на веранду да би духови појели и отишли. А када сам научио да читам и да разумем прочитано, онда су од губерније почела да стижу писма... Ја сам побегао у Америку, и међу разбојнике ишао, и крај манастира просио, и као посилни радио да би ме они искушавали у Христу. И приметите, молим Вас, вера је код мене увек деловала, није била мртва. Ако сам и побегао у Америку, нисам био усамљен, повео сам са собом будалу сличну себи, па сам се мрзао на граничном прелазу и кад су ме шибали; кад бих се разбојницима придружио, вратио бих се разбијене њушке. Е најнеспокојније детињство, то Вам ја могу рећи! А кад су ме послали у гимназију и обасули свакаквим истинама као што су да се Земља окреће око Сунца, да бела боја није бела, већ да се састоји од седам других боја, надула ми се глава! Све је код мене кренуло наглавачке: и Исус који је зауставио Сунце, и мати која се у име пророка Илије одрицала громобрана, и отац равнодушан према истинама које сам ја дознавао. Моје просветљење ме је инспирисало. Као залуђен сам ишао по кући, шталама, проповедао своје истине, горео мржњом према свима онима који су у белој светлости видели само белу светлост... Уосталом, све су то глупости и недозрелости. Озбиљније, мужевније занимање почело је код мене са факултетом. Ви сте, госпођо, свакако изволели негде завршити течај?
– У новочеркаском, у донском институту...
– А на течајевима нисте били? Требало би, не знате само шта је то наука. Све науке, колико год их је на свету, имају један и јединствен пасош, без којег оне себе сматрају бесмисленим: стремљење ка истини! Свака од њих, чак и некаква фармакогнозија, има за свој циљ не корист, не удобност у животу, већ истину. Прекрасно! Када се прихватите проучавања било какве науке, пре свега вас одушеви њен почетак. Рећи ћу Вам – нема ничег привлачнијег и грандиознијег, ничега што тако потресе и заокупи људски дух, као почетак неке науке. Већ од првих пет-шест лекција узносе вас најсветлије наде, већ сте спремни да се осећате као господар истине. И ја сам се предао наукама беспоговорно, страсно, као љубљеној жени. Ја сам био њихов роб и, поред њих, ја нисам желео да знам ни за једно друго сунце. Дан и ноћ, не исправљајући леђа, ја сам надвијен прекопавао по књигама, плакао када су људи на моје очи експлоатисали науку ради личних циљева. Ствар је у томе што у свакој науци постоји почетак, али краја нема, све је равно, као у периодичној децимали. Зоологија је открила 35 000 врста инсеката, хемија познаје 60 простих елемената. Ако би се временом тим цифрама с десне стране додало по десет нула, зоологија и хемија биле би толико далеко од свог краја, као и сада, а сва савремена наука заснива се управо на прирасту бројева. Ту суштину сам схватио онда када сам открио 35 001. облик и нисам осетио задовољство. Ето, разочарање нисам успео да преживим тако брзо како је мноме овладала нова вера. Ја сам кренуо у нихилизам од његове прокламације о „Црној прерасподели” (тајна терористичка организација, прим. прев.) и свакаквим стварима. Ишао сам међу људе, служио у фабрикама, на мазалицама, на баржама. Затим сам, лутајући Русијом, омирисао руски живот и преобратио се у ватреног поклоника њеног живота. Ја сам волео руски народ до страдања, волео и веровао у његовог Бога, у језик, стваралаштво... И тако даље, и тако даље... Својевремено сам био славенофил, додијао сам Аксакову писмима, а био сам и украјинофил, и археолог, и сакупљач узорака народне радиности... одушевљавао сам се људима, идејама, догађајима, местима... одушевљавао сам се без престанка! Пре пет година служио сам одрицању сопствености; последња моја вера била је несупротстављање злу.
Саша уздахну и трже се. Лихарјов се придиже и приђе јој.
– Друшкане мој, не би ли чаја? – Пиј сам! – грубо је одговорила девојчица. Лихарјов се збунио и кораком кривца вратио се ка столу. – Значи, весело сте живели – рекла је Иловајскаја. – Имате се чега сећати. – Но, да, све је то весело када седиш уз чај, са добром саговорницом и брбљаш, но питајте се колико ме је коштала та веселост? Колико је коштала разноврсност мога живота? Чак је мене, госпођо, који сам веровао као какав немачки доктор филозофије, не неки цирлих-манирлих (смушенко-смотанко), који нисам живео у пустињи, свака вера пресавијала у лук и разарала моје тело. Просудите сами. Био сам ја и богат као браћа, а сада сам никоговић. У нездравом, разарајућем заношењу, ја сам сâм протратио и своје и женино имање – масу туђих пара. Ја имам сада 42 године, старост ми је пред носом, а ја сам бескућник, као псето које се ноћу изгубило од каравана. Цео свој живот нисам знао за спокојство. Душа моја се непрекидно замарала, страдала чак и од надања... Посустао сам од тешког, нередовног рада, трпео сам одрицања, неких пет пута седео у затвору, вукао сам се по архангелским и тоболским губернијама... болно је и сетити се тога! Ја сам живео, али у тој маглуштини нисам осећао сам процес живота. Верујете ли Ви да се ја не сећам ниједног пролећа, нисам приметио како ме је волела жена, како су се рађала моја деца? Шта још да Вам кажем? За све који су мене волели, ја сам био несрећа. Ето, моја мајка већ 15 година носи за мном црнину, а моја поносна браћа, којима је запало да због мене пате, црвене, савијају своја леђа, кубуре с парама, пред крај су ме још и замрзели, као отров. Лихарјов је устао и поново сео. – Да сам ја стварно толико несрећан, требало би онда да се Богу захвалим – продужио је он, не гледајући Иловајскају. – Моја лична несрећа пада у други план кад се сетим колико сам ја у својим заношењима био апсурдан, далеко од истине, неправедан, суров и опасан! Како сам само ја у својој души мрзео и презирао те које је требало да волим и – обрнуто! Хиљаду пута сам издао! Сада верујем, падам ничице, а сутра већ као кукавица бежим од својих садашњих богова и пријатеља и ћутећи трпим подлаца који ме прати. Сам Бог је видео колико сам пута због својих заношења плакао од стида и гризао јастук. Ниједном у животу ја нисам слагао или учинио нешто лоше, а савест ми је нечиста! Госпођо, не могу се чак ни похвалити што на савести не носим ничији живот, управо стога што је на моје очи умрла моја жена коју сам баш ја изнурио својом безобзирношћу. Да, моја жена! Видите, код нас сада у јавности преовладавају два става према женама: једни мере женску лобању како би доказали да је жена нижа врста у односу на мушкарца, траже њене недостатке како би јој се ругали, скретали на себе пажњу, уздизали себе у њеним очима и оправдавали своје постојање. Други се пак свим силама труде да је уздигну до себе, то јест, преокупирају је и обележе на 35 000 начина, говоре и пишу такве глупости, какве само они могу говорити и писати. Лице Лихарјова је потамнело. – Рећи ћу Вам – жена је одувек била и биће роб мушкарца – проговорио је он басом, лупивши песницом по столу. – Она је одувек била нежни, меки восак од којег је мушкарац месио све што му се допадало. О мој Господе Боже, због мушког бесмисленог заношења она би секла своје косе, напуштала породицу, умирала у туђини... Међу идејама, због којих би она жртвовала себе, нема ни једне женске. Несебични, верни роб! Ја им нисам мерио лобање, већ ово говорим из тешког, горког искуства. Најпоносније, самосталне жене, уколико би ми се посрећило да им изнесем своје надахнуће, кретале би за мном, не расправљајући, не питајући и радећи све што сам ја хтео; од монахиње сам створио нихилисткињу која је, чуо сам касније, пуцала на жандарма; моја жена ме није напуштала у мојим скитањама ни минута и као ветроказ је мењала своју веру упоредо с тим како сам ја мењао своја одушевљења. Лихарјов је скочио и усходао се по соби. – Благородно, узвишено ропство! – рекао је размахујући рукама. – Управо у њему се и налази високи смисао женског живота. Из страшне збрке, накупљене у мојој глави за све време општења са женама, у мојој памети, као у филтеру, заживеле су не идеје, не филозофија, већ та необична покорност судбине, то необично милосрђе и праштање. Лихарјов је стиснуо песнице, загледао се у једну тачку и са некаквим страсним напоном, тачно извлачећи свако слово, процедио кроз стиснуте зубе: – Та... та великодушна издржљивост, верност до гроба, поезија срца... смисао живота у том беспоговорном мучеништву, у сузама које омекшавају камен, у безграничној, свепраштајућој љубави, која уноси у хаос живота светлост и топлоту... Иловајска је полако устала, начинила корак према Лихарјову и загледала се у његово лице. По сузама које су блистале на његовим трепавицама, по подрхтавајућем, страсном гласу, по руменилу образа, њој је било јасно да жене нису једноставно биле случајна тема разговора. Оне су биле предмет његовог новог заноса или, како је он сам говорио, нове вере! Први пут у свом животу Иловајскаја је видела пред собом човека одушевљеног, горљиво верујућег. Гестикулирајући, преврћући очима, он јој се чинио безуман, помахнитао, но у ватри његових очију, у речима, у покретима његовог великог тела, осећало се толико лепоте да је она сама, не примећујући то, стајала пред њим као укопана и одушевљено гледала у његово лице. – Узмите, рецимо, моју мајку! – говорио је он, пружајући к њој руке и гледајући је молећиво. – Ја сам јој затровао живот, осрамотио сам, по њеним схватањима, род Лихарјових, нанео јој толико зла колико може и најгори непријатељ и – шта још? Браћа јој дају сићу за нафоре и молитве, а она, газећи своја религиозна осећања, скупља тај новац и кришом га шаље свом заблуделом Григорију. Једна таква ситница васпитава и облагорођује душу знатно јаче него све теорије, мудре речи у 35 000 облика. Могу вам хиљаду примера навести. Ево, узећу Вас за пример! Напољу је мећава, ноћ, Ви путујете брату и оцу да их за празник обрадујете драгошћу, без обзира што су они, може бити, и не размишљајући о томе, на Вас заборавили. А пронађете ли и заљубите ли се у човека, сместа сте спремни да пођете с њим на Северни пол. Зар нећете поћи? – Да, ако... заволим. – Ето, видите! – обрадовао се Лихарјов и чак ногом трупнуо. – Е Бога ми, тако ми је драго што сам се с Вама упознао! Тако је добра моја судбина што се ја са прелепим људима срећем. Кад би сваког дана било такво познанство, душу би човек дао... На овом свету добрих људи је много више од лоших. Ето, видите како смо нас двоје отворено и душевно поразговарали, као да се сто година познајемо. Неки пут, могу Вам рећи, десет година се суздржаваш, ћутиш, скриваш од пријатеља и жене, а сретнеш се у купеу са кадетом и сместа му своју душу исприповедаш. Управо ја имам част Вас да први пут видим, а покајао сам се пред Вама како никада нисам. Како то бива? Трљајући руке и весело се смешећи, Лихарјов се прошетао по соби и опет почео да прича о женама. Међутим, позвонило је за Јутрење. – Боже, заплакала је Саша. – Не дате ми да спавам од тих ваших разговора. – Ах, да – сетио се Лихарјов – крив сам, друшкане; спавај, спавај... Поред ње, имам још два малишана – прошапутао је он. – Они, госпођо, код ујака живе, а она не може ни дана без мене. Страда, пати, а лепи се за мене као мува за мед. Ја сам се, госпођо, распричао, а можда Вама сметам да предахнете. Неће ли Вам бити непријатно да Вам припремим постељу? Не чекајући дозволу, он је протресао мокри огртач и распростро га по клупи са крзном нагоре, прикупио разбацане мараме и шалове, положио као заглавље у трубу умотан капут, и све то ћутећи, са изразом побожног поштовања на лицу, као да се није бавио женским крпама, већ деловима светих судова. Цела његова фигура одавала је осећај кривице, збуњености, као да се у присуству слабије особе стиди свога стаса и снаге... Када је Иловајска легла, он је утрнуо свећу и сео на табуре близу пећи. – Тако му је то, госпођо – шапутао је он, палећи дебелу цигарету и дувајући дим у пећ. – Природа је уградила у руског човека необичну способност веровања, проницљив ум и дар мисаоности, но све то се развеје у прах непажње, лењости и маштовите лакомислености... да, да... Иловајска се изненађена загледала у полумрак и видела је само црвено платно на слици и треперење светла из пећи на лицу Лихарјова. Полумрак, звук звона, хук олује, хроми малишан, џангризава Саша, несрећни Лихарјов и његове речи – све се то мешало, израстало у један велики утисак, и мир Божји чинио се фантастичним, пуним чуда и магичних сила. Све што је тек чула одјекивало јој је у ушима и људски живот чинио јој се прекрасном, поетизованом причом без краја. Огромни утисак је растао и растао, повукавши за собом свест, и претворио се у слатки сан. Иловајска је спавала, али је видела кандило и дебели нос, по коме је скакало црвено светло. Зачула је плач.
– Драги тата – нежно је замолио дечји глас. – Вратимо се ујаку! Тамо је јелка! Тамо су Степа и Коља!
– Другарчићу мој, а шта ја могу да урадим? – убеђивао ју је тихи, мушки бас. – Разумеј ме. Схвати! И дечјем плачу прикључио се мушки. Тај глас људске горчине усред завијања олује додирну чула девојке таквом слатком, људском музиком, да она није могла да издржи то задовољство и такође је заплакала. Слушала је затим како је велика, црна сенка тихо пришла до ње, подигла шал који је пао на под и умотала јој ноге. Иловајску је пробудила чудна рика. Тргла се и зачуђено погледала око себе. У окнима, допола завејанима снегом, видела се плава зора. У соби је још владао сиви сумрак кроз који су се јасно оцртавали и пећ, и заспала девојчица, и Насер Един. Пећ и лампа су већ угасли. Кроз широм отворена врата видела се велика пролазна соба са шанком и столовима. Некакав човек с тупим, циганским лицем, зачуђених очију, стајао је усред собе у барици истопљеног снега и држао је на палици велику, црвену звезду. Окружен је био гомилом дечака, непомичних попут статуа и облепљених снегом. Гомила је насумице, у нереду, галамила, а из те буке Иловајска је разумела само један куплет: – Хеј, момчићу нагиздани, хватај ножа танкога, убиј, убиј, сина несрећнога. Близу шанка (тезге) стајао је Лихарјов, гледао с радошћу певаче и трупкао у такту ногом. Видевши Иловајску, осмехнуо се целим лицем и пришао јој. Она се такође насмешила. – Срећан празник – рече јој. – Видим, лепо сте спавали. Иловајска га је гледала, ћутала и наставила да се смеши. После ноћашњих разговора он се њој више није чинио високим, ни плећатим, већ малим, сходно томе како нам се чини да је мали и највећи пароброд када пође на океан.
– Но, мени је време да путујем – рече она. – Треба да се оденем. Реците ми, куда ћете се Ви запутити?
– Ја? На станицу Клинушки, затим у Сергијево, а из Сегијева још 40 врста до рудника угља једне будалетине, некаквог генерала Шаковског. Тамо су ми браћа средила за место управитеља... Копаћу угаљ.
– Дозволите, али ја тај рудник знам. Чак је Шаковски мој ујак. Но, зашто Ви тамо путујете – питала је Иловајска, задивљено гледајући Лихарјова.
– Идем да управљам. Рудником да управљам.
– Не разумем – слегла је раменима Иловајска. – Идете у рудник. Али, тамо је гола степа, пустара, досада је таква да нећете дан тамо саставити. Угаљ је ужасан, нико га не купује, а мој ујак је манијак, деспот, банкроташ. Чак ни плату нећете добити.
– Свеједно – рекао је равнодушно Лихарјов – и за рудник им хвала. Иловајска је слегла рукама и узбуђено изашла из собе.
– Не разумем! Не разумем! – говорила је, размахујући рукама испред лица. – Ви разумете да је то, ето, горе од прогона, то је гроб за живог човека! Ах, Господе – ватрено је наставила она прилазећи Лихарјову и ватрено размахујући испред његовог насмешеног лица, горња усна јој је подрхтавала и лице побледело. – Но, замислите голу степу и усамљеност. Тамо немате с ким реч да проговорите, а Ви... Ви сте занесени женама. Рудник и жене! Иловајска се изненада постидела своје жестине и окренувши се од Лихарјова отишла до прозора. – Не, не, Ви не треба да путујете тамо! – рекла је она, брзо вукући палац по стаклу. Не толико душом, колико леђима, осећала је како иза ње стоји бескрајно несрећан, пропали, одбачени човек, а он, не знајући тачно за своју несрећу, као да није ноћас плакао, сада гледа у њу и добродушно се смеши. Неколико пута је у узбуђењу прошетала по соби, а затим се зауставила у углу и замислила се. Лихарјов је нешто говорио, али га она није слушала. Окренувши му се леђима, извукла је из ташнице четвртасти папир, дуго га гужвала рукама и, погледавши Лихарјова, поцрвенела и вратила папир назад у џеп. За вратима се чуо глас кочијаша. Иловајска је ћутећи, строгог, концентрисаног израза лица, почела да се облачи. Лихарјов јој се умиљавао и весело брбљао, но свака његова реч легала је свом тежином на њену душу. Није баш пријатно слушати када се шале несрећници или самртници. Када се завршило преобраћење живог створа у непрепознатљиви чвор, Иловајска се окренула и последњи пут погледала по пролазној соби, постајала мало ћутећи и брзо изашла. Лихарјов је кренуо да је испрати... А напољу, Бог зна због чега, разљутила се зима. Цели облаци меког, крупног снега несташно су кружили над земљом не налазећи себи места. Коњи, саонице, село, бик везан за стуб, све се чинило меко и паперјасто.
– Хајде, да Вам дâ Бог – мрмљао је Лихарјов смештајући Иловајскају у саонице. – Не спомињите по лошем... Иловајска је ћутала. Када су се саонице тргле и почеле да заобилазе велики смет, она је погледнула ка Лихарјову с таквим изразом лица као да је хтела нешто да му каже. Он јој је притрчаo, али му она не рече ни речи, само се загледа у њега кроз дуге трепавице на којима су висиле пахуље. Успела ли је, у ствари, његова осетљива душа да прочита тај поглед или је, може бити, њега преварила уобразиља, њему је почело да се привиђа да би, само да су била још два-три добра, јака налета, та девојка њему опростила све несреће, старост, безнађе (бездан) и пошла би за њим, не питајући, не размишљајући. Дуго је он стајао, као укопан, и гледао за трагом који су оставиле скије саоница. Пахуље су страсно падале на његову косу, браду, рамена... Ускоро је траг скија нестао и он је стајао сам као какав бели камен, а његове очи су још увек тражиле нешто у облацима снега.
– Ништа не желим! Боли ме раме! Ти, стари, ниси добар човек и Бог ће те казнити. Видећеш, казниће те!
– Голубице моја, ја знам да вас боли раме, али шта ја могу да урадим, пријане? – рекао је мушкарац тоном каквим се пијани мужеви обраћају својим строгим женама. – Ето, Саша, тебе од пута боли раме. Сутра ћемо стићи на одредиште, одморићемо се и оно ће проћи...
– Сутра, сутра... Ти сваки дан мени говориш – сутра. Ми треба још двадесет дана да путујемо.
– Али, пријашце, часна очинска реч, ми стижемо сутра. Ја никада не лажем, а за то што нас је задржала олуја, нисам ја крив.
– Не могу више да трпим! Не могу, не могу... Саша је реско трупнула ногом и испунила собу непријатним, пискавим плачом. Отац је само одмахнуо руком и расејано погледао црнку. Она је пак слегла раменима и неодлучно се преместила код Саше. – Чуј, мила – рече она. – Зашто плакати? Истина, није добро када боли раме, али шта сад да се ради?
– Видите, госпоја – брзо добаци човек, као да се правда – нисмо спавали две ноћи путујући одвратним превозом. Наравно, природно је што је она болесна и што тугује. А ту је још, знате ли, некакав пијани кочијаш, притом су нам украли кофер... мећава све време, но зашто, госпођо, плакати? Уосталом, тај сан у седећем положају је и мене уморио и тачно ме је опио. Е, побогу, Саша, овде је и без тебе болесно, а ти још и плачеш. Мушкарац је завртео главом, одмахнуо руком и сео.
– Наравно, не треба плакати – рекла је црнка. – То само одојчад плачу. Ако си ти, мила, болесна, онда треба да се свучеш и спаваш. Хајде да се распремимо! Када је девојчица била распремљена и умирена, опет је наступило ћутање. Црнка је седела поред прозора и збуњено посматрала пријемну собу, слику, пећ. Очигледно, њој су се чиниле чудне и соба, и девојчица с дебелим носом, у краткој, окраћалој кошуљи, и њен отац. Овај чудни човек седео је у углу, збуњен, као пијан, гледао у страну и трљао дланом своје лице. Ћутао је, трептао очима и, гледајући његову фигуру кривца, тешко је било претпоставити да ће он ускоро проговорити. Но, први је почео да говори он. Погладивши колено, закашљавши се, он се осмехнуо и рекао: – Е, Боже мој, комедије... Гледам и не верујем својим очима: ког ђавола нас је судбина дотерала у ово проклето свратиште? Шта је она тиме хтела да каже? Живот понекад изводи такав салто мортале да ти остаје само да гледаш и у неверици трепћеш. Ви, госпођо, извољевате далеко путовати?
– Не, недалеко – одговорила је црнка. – Идем с нашег имања, одавде је на двадесетак врста, оцу и брату на имање. Ја сам Иловајска, а и имање се тако назива, двадесет врста одавде. Какво непријатно време!
– Шта још горе може... Ушао је хроми дечак и ставио у кутију од помаде нови комадић свеће.
– Да ли би нам ти, малиша, самовар приставио? – обратио му се мушкарац.
– Ко још сад чај пије? – осмехнуо се хроми дечак. – Грех је пити до ручка.
– Не брини, малиша, нећеш ти горети у паклу него ми… Уз чај су се нови познаници распричали. Иловајска је дознала да њеног саговорника зову Григорије Петрович Лихарјов, да је он рођени брат управо Лихарјову, који у једном од суседних округа ради као старешина, да је сâм некада био газда, али да је својевремено банкротирао. Лихарјов је дознао да Иловајску зову Марија Михајловна, да је имање њенога оца огромно, али да газдинство остаје само на њој јер отац и брат гледају на живот кроз прсте, немарни и више посвећени хртовима.
– Отац и брат су на поседу сами самцати – говорила је Иловајска размахујући прстима испред свог лица и после сваке фразе облизујући својим оштрим језиком усне. – Они, мушкарци, обезбеђени, сами за себе ни прстом не би мрднули. Могу замислити ко ће их у томе спречити. Мајке у нас нема, а послуга је код нас таква да без мене ни столњак не би поставили. Можете само да замислите њихов положај. Они су безбрижни, а ја ћу сву ноћ морати овде да седим. Како је све то чудно. Иловајска је слегла раменима, отпила из чаше и рекла: – Постоје празници који имају свој мирис. На Васкрс, Тројице или Божић у ваздуху се осећа нешто посебно. Чак и неверници воле овакве празнике. Мој брат, рецимо, тумачи да Бога нема, а на Васкрс први јури на Јутрење. Лихарјов је дигао поглед према Иловајској и насмејао се. – Тумачи да Бога нема – продужила је Иловајска, такође се насмејавши – но зашто онда, реците ми Ви, сви знаменити писци, научници, уоште умни људи, пред крај живота верују?
Судећи по кашљу, Лихарјов је био бас, али је, вероватно из бојазни да говори гласно или из непотребне снебљивости, говорио као тенор. Поћутавши мало, уздахнуо је и рекао: – Ја тако разумем, да је вера способност духа. Она је исто што и таленат: с њом се треба родити. Колико ја могу да судим по себи и по тим људима које сам сретао у свом веку, судећи по свему што се дешавало око њих, та способност је својствена руским људима у највишем степену. Руски живот представља непрекидни низ веровања и одушевљења, а неверицу и одрицање, ако хоћете да знате, није ни примирисао. Ако руски човек не верује у Бога, то само може значити да он верује у нешто друго. Лихарјов је прихватио од Иловајске чашу са чајем, отпио половину одмах и продужио: – Испричаћу вам о себи. У моју душу природа је уложила необичну способност веровања. Пола живота ја сам, страшно ми је да то и споменем, био у стању атеисте и нихилисте, но није било ниједног тренутка у мом животу да нисам веровао. Сви таленти нас окупирају у раном детињству, тако да се и моја способност видела још док сам усправно испод стола ходао. Моја мајка је волела да деца много једу и, кад год је мене хранила, увек је говорила: Једи! Главно у животу је супа! Сигуран сам да сам десет пута дневно јео супу, јео сам као ајкула, до гађења и несвестице. Причала нам је нана причице, и ја сам веровао у кућне духове, у вампире, у сваку ђаволију. Дешавало се да украдем од оца смешу соли, поспем њоме медењаке и однесем их на веранду да би духови појели и отишли. А када сам научио да читам и да разумем прочитано, онда су од губерније почела да стижу писма... Ја сам побегао у Америку, и међу разбојнике ишао, и крај манастира просио, и као посилни радио да би ме они искушавали у Христу. И приметите, молим Вас, вера је код мене увек деловала, није била мртва. Ако сам и побегао у Америку, нисам био усамљен, повео сам са собом будалу сличну себи, па сам се мрзао на граничном прелазу и кад су ме шибали; кад бих се разбојницима придружио, вратио бих се разбијене њушке. Е најнеспокојније детињство, то Вам ја могу рећи! А кад су ме послали у гимназију и обасули свакаквим истинама као што су да се Земља окреће око Сунца, да бела боја није бела, већ да се састоји од седам других боја, надула ми се глава! Све је код мене кренуло наглавачке: и Исус који је зауставио Сунце, и мати која се у име пророка Илије одрицала громобрана, и отац равнодушан према истинама које сам ја дознавао. Моје просветљење ме је инспирисало. Као залуђен сам ишао по кући, шталама, проповедао своје истине, горео мржњом према свима онима који су у белој светлости видели само белу светлост... Уосталом, све су то глупости и недозрелости. Озбиљније, мужевније занимање почело је код мене са факултетом. Ви сте, госпођо, свакако изволели негде завршити течај?
– У новочеркаском, у донском институту...
– А на течајевима нисте били? Требало би, не знате само шта је то наука. Све науке, колико год их је на свету, имају један и јединствен пасош, без којег оне себе сматрају бесмисленим: стремљење ка истини! Свака од њих, чак и некаква фармакогнозија, има за свој циљ не корист, не удобност у животу, већ истину. Прекрасно! Када се прихватите проучавања било какве науке, пре свега вас одушеви њен почетак. Рећи ћу Вам – нема ничег привлачнијег и грандиознијег, ничега што тако потресе и заокупи људски дух, као почетак неке науке. Већ од првих пет-шест лекција узносе вас најсветлије наде, већ сте спремни да се осећате као господар истине. И ја сам се предао наукама беспоговорно, страсно, као љубљеној жени. Ја сам био њихов роб и, поред њих, ја нисам желео да знам ни за једно друго сунце. Дан и ноћ, не исправљајући леђа, ја сам надвијен прекопавао по књигама, плакао када су људи на моје очи експлоатисали науку ради личних циљева. Ствар је у томе што у свакој науци постоји почетак, али краја нема, све је равно, као у периодичној децимали. Зоологија је открила 35 000 врста инсеката, хемија познаје 60 простих елемената. Ако би се временом тим цифрама с десне стране додало по десет нула, зоологија и хемија биле би толико далеко од свог краја, као и сада, а сва савремена наука заснива се управо на прирасту бројева. Ту суштину сам схватио онда када сам открио 35 001. облик и нисам осетио задовољство. Ето, разочарање нисам успео да преживим тако брзо како је мноме овладала нова вера. Ја сам кренуо у нихилизам од његове прокламације о „Црној прерасподели” (тајна терористичка организација, прим. прев.) и свакаквим стварима. Ишао сам међу људе, служио у фабрикама, на мазалицама, на баржама. Затим сам, лутајући Русијом, омирисао руски живот и преобратио се у ватреног поклоника њеног живота. Ја сам волео руски народ до страдања, волео и веровао у његовог Бога, у језик, стваралаштво... И тако даље, и тако даље... Својевремено сам био славенофил, додијао сам Аксакову писмима, а био сам и украјинофил, и археолог, и сакупљач узорака народне радиности... одушевљавао сам се људима, идејама, догађајима, местима... одушевљавао сам се без престанка! Пре пет година служио сам одрицању сопствености; последња моја вера била је несупротстављање злу.
Саша уздахну и трже се. Лихарјов се придиже и приђе јој.
– Друшкане мој, не би ли чаја? – Пиј сам! – грубо је одговорила девојчица. Лихарјов се збунио и кораком кривца вратио се ка столу. – Значи, весело сте живели – рекла је Иловајскаја. – Имате се чега сећати. – Но, да, све је то весело када седиш уз чај, са добром саговорницом и брбљаш, но питајте се колико ме је коштала та веселост? Колико је коштала разноврсност мога живота? Чак је мене, госпођо, који сам веровао као какав немачки доктор филозофије, не неки цирлих-манирлих (смушенко-смотанко), који нисам живео у пустињи, свака вера пресавијала у лук и разарала моје тело. Просудите сами. Био сам ја и богат као браћа, а сада сам никоговић. У нездравом, разарајућем заношењу, ја сам сâм протратио и своје и женино имање – масу туђих пара. Ја имам сада 42 године, старост ми је пред носом, а ја сам бескућник, као псето које се ноћу изгубило од каравана. Цео свој живот нисам знао за спокојство. Душа моја се непрекидно замарала, страдала чак и од надања... Посустао сам од тешког, нередовног рада, трпео сам одрицања, неких пет пута седео у затвору, вукао сам се по архангелским и тоболским губернијама... болно је и сетити се тога! Ја сам живео, али у тој маглуштини нисам осећао сам процес живота. Верујете ли Ви да се ја не сећам ниједног пролећа, нисам приметио како ме је волела жена, како су се рађала моја деца? Шта још да Вам кажем? За све који су мене волели, ја сам био несрећа. Ето, моја мајка већ 15 година носи за мном црнину, а моја поносна браћа, којима је запало да због мене пате, црвене, савијају своја леђа, кубуре с парама, пред крај су ме још и замрзели, као отров. Лихарјов је устао и поново сео. – Да сам ја стварно толико несрећан, требало би онда да се Богу захвалим – продужио је он, не гледајући Иловајскају. – Моја лична несрећа пада у други план кад се сетим колико сам ја у својим заношењима био апсурдан, далеко од истине, неправедан, суров и опасан! Како сам само ја у својој души мрзео и презирао те које је требало да волим и – обрнуто! Хиљаду пута сам издао! Сада верујем, падам ничице, а сутра већ као кукавица бежим од својих садашњих богова и пријатеља и ћутећи трпим подлаца који ме прати. Сам Бог је видео колико сам пута због својих заношења плакао од стида и гризао јастук. Ниједном у животу ја нисам слагао или учинио нешто лоше, а савест ми је нечиста! Госпођо, не могу се чак ни похвалити што на савести не носим ничији живот, управо стога што је на моје очи умрла моја жена коју сам баш ја изнурио својом безобзирношћу. Да, моја жена! Видите, код нас сада у јавности преовладавају два става према женама: једни мере женску лобању како би доказали да је жена нижа врста у односу на мушкарца, траже њене недостатке како би јој се ругали, скретали на себе пажњу, уздизали себе у њеним очима и оправдавали своје постојање. Други се пак свим силама труде да је уздигну до себе, то јест, преокупирају је и обележе на 35 000 начина, говоре и пишу такве глупости, какве само они могу говорити и писати. Лице Лихарјова је потамнело. – Рећи ћу Вам – жена је одувек била и биће роб мушкарца – проговорио је он басом, лупивши песницом по столу. – Она је одувек била нежни, меки восак од којег је мушкарац месио све што му се допадало. О мој Господе Боже, због мушког бесмисленог заношења она би секла своје косе, напуштала породицу, умирала у туђини... Међу идејама, због којих би она жртвовала себе, нема ни једне женске. Несебични, верни роб! Ја им нисам мерио лобање, већ ово говорим из тешког, горког искуства. Најпоносније, самосталне жене, уколико би ми се посрећило да им изнесем своје надахнуће, кретале би за мном, не расправљајући, не питајући и радећи све што сам ја хтео; од монахиње сам створио нихилисткињу која је, чуо сам касније, пуцала на жандарма; моја жена ме није напуштала у мојим скитањама ни минута и као ветроказ је мењала своју веру упоредо с тим како сам ја мењао своја одушевљења. Лихарјов је скочио и усходао се по соби. – Благородно, узвишено ропство! – рекао је размахујући рукама. – Управо у њему се и налази високи смисао женског живота. Из страшне збрке, накупљене у мојој глави за све време општења са женама, у мојој памети, као у филтеру, заживеле су не идеје, не филозофија, већ та необична покорност судбине, то необично милосрђе и праштање. Лихарјов је стиснуо песнице, загледао се у једну тачку и са некаквим страсним напоном, тачно извлачећи свако слово, процедио кроз стиснуте зубе: – Та... та великодушна издржљивост, верност до гроба, поезија срца... смисао живота у том беспоговорном мучеништву, у сузама које омекшавају камен, у безграничној, свепраштајућој љубави, која уноси у хаос живота светлост и топлоту... Иловајска је полако устала, начинила корак према Лихарјову и загледала се у његово лице. По сузама које су блистале на његовим трепавицама, по подрхтавајућем, страсном гласу, по руменилу образа, њој је било јасно да жене нису једноставно биле случајна тема разговора. Оне су биле предмет његовог новог заноса или, како је он сам говорио, нове вере! Први пут у свом животу Иловајскаја је видела пред собом човека одушевљеног, горљиво верујућег. Гестикулирајући, преврћући очима, он јој се чинио безуман, помахнитао, но у ватри његових очију, у речима, у покретима његовог великог тела, осећало се толико лепоте да је она сама, не примећујући то, стајала пред њим као укопана и одушевљено гледала у његово лице. – Узмите, рецимо, моју мајку! – говорио је он, пружајући к њој руке и гледајући је молећиво. – Ја сам јој затровао живот, осрамотио сам, по њеним схватањима, род Лихарјових, нанео јој толико зла колико може и најгори непријатељ и – шта још? Браћа јој дају сићу за нафоре и молитве, а она, газећи своја религиозна осећања, скупља тај новац и кришом га шаље свом заблуделом Григорију. Једна таква ситница васпитава и облагорођује душу знатно јаче него све теорије, мудре речи у 35 000 облика. Могу вам хиљаду примера навести. Ево, узећу Вас за пример! Напољу је мећава, ноћ, Ви путујете брату и оцу да их за празник обрадујете драгошћу, без обзира што су они, може бити, и не размишљајући о томе, на Вас заборавили. А пронађете ли и заљубите ли се у човека, сместа сте спремни да пођете с њим на Северни пол. Зар нећете поћи? – Да, ако... заволим. – Ето, видите! – обрадовао се Лихарјов и чак ногом трупнуо. – Е Бога ми, тако ми је драго што сам се с Вама упознао! Тако је добра моја судбина што се ја са прелепим људима срећем. Кад би сваког дана било такво познанство, душу би човек дао... На овом свету добрих људи је много више од лоших. Ето, видите како смо нас двоје отворено и душевно поразговарали, као да се сто година познајемо. Неки пут, могу Вам рећи, десет година се суздржаваш, ћутиш, скриваш од пријатеља и жене, а сретнеш се у купеу са кадетом и сместа му своју душу исприповедаш. Управо ја имам част Вас да први пут видим, а покајао сам се пред Вама како никада нисам. Како то бива? Трљајући руке и весело се смешећи, Лихарјов се прошетао по соби и опет почео да прича о женама. Међутим, позвонило је за Јутрење. – Боже, заплакала је Саша. – Не дате ми да спавам од тих ваших разговора. – Ах, да – сетио се Лихарјов – крив сам, друшкане; спавај, спавај... Поред ње, имам још два малишана – прошапутао је он. – Они, госпођо, код ујака живе, а она не може ни дана без мене. Страда, пати, а лепи се за мене као мува за мед. Ја сам се, госпођо, распричао, а можда Вама сметам да предахнете. Неће ли Вам бити непријатно да Вам припремим постељу? Не чекајући дозволу, он је протресао мокри огртач и распростро га по клупи са крзном нагоре, прикупио разбацане мараме и шалове, положио као заглавље у трубу умотан капут, и све то ћутећи, са изразом побожног поштовања на лицу, као да се није бавио женским крпама, већ деловима светих судова. Цела његова фигура одавала је осећај кривице, збуњености, као да се у присуству слабије особе стиди свога стаса и снаге... Када је Иловајска легла, он је утрнуо свећу и сео на табуре близу пећи. – Тако му је то, госпођо – шапутао је он, палећи дебелу цигарету и дувајући дим у пећ. – Природа је уградила у руског човека необичну способност веровања, проницљив ум и дар мисаоности, но све то се развеје у прах непажње, лењости и маштовите лакомислености... да, да... Иловајска се изненађена загледала у полумрак и видела је само црвено платно на слици и треперење светла из пећи на лицу Лихарјова. Полумрак, звук звона, хук олује, хроми малишан, џангризава Саша, несрећни Лихарјов и његове речи – све се то мешало, израстало у један велики утисак, и мир Божји чинио се фантастичним, пуним чуда и магичних сила. Све што је тек чула одјекивало јој је у ушима и људски живот чинио јој се прекрасном, поетизованом причом без краја. Огромни утисак је растао и растао, повукавши за собом свест, и претворио се у слатки сан. Иловајска је спавала, али је видела кандило и дебели нос, по коме је скакало црвено светло. Зачула је плач.
– Драги тата – нежно је замолио дечји глас. – Вратимо се ујаку! Тамо је јелка! Тамо су Степа и Коља!
– Другарчићу мој, а шта ја могу да урадим? – убеђивао ју је тихи, мушки бас. – Разумеј ме. Схвати! И дечјем плачу прикључио се мушки. Тај глас људске горчине усред завијања олује додирну чула девојке таквом слатком, људском музиком, да она није могла да издржи то задовољство и такође је заплакала. Слушала је затим како је велика, црна сенка тихо пришла до ње, подигла шал који је пао на под и умотала јој ноге. Иловајску је пробудила чудна рика. Тргла се и зачуђено погледала око себе. У окнима, допола завејанима снегом, видела се плава зора. У соби је још владао сиви сумрак кроз који су се јасно оцртавали и пећ, и заспала девојчица, и Насер Един. Пећ и лампа су већ угасли. Кроз широм отворена врата видела се велика пролазна соба са шанком и столовима. Некакав човек с тупим, циганским лицем, зачуђених очију, стајао је усред собе у барици истопљеног снега и држао је на палици велику, црвену звезду. Окружен је био гомилом дечака, непомичних попут статуа и облепљених снегом. Гомила је насумице, у нереду, галамила, а из те буке Иловајска је разумела само један куплет: – Хеј, момчићу нагиздани, хватај ножа танкога, убиј, убиј, сина несрећнога. Близу шанка (тезге) стајао је Лихарјов, гледао с радошћу певаче и трупкао у такту ногом. Видевши Иловајску, осмехнуо се целим лицем и пришао јој. Она се такође насмешила. – Срећан празник – рече јој. – Видим, лепо сте спавали. Иловајска га је гледала, ћутала и наставила да се смеши. После ноћашњих разговора он се њој више није чинио високим, ни плећатим, већ малим, сходно томе како нам се чини да је мали и највећи пароброд када пође на океан.
– Но, мени је време да путујем – рече она. – Треба да се оденем. Реците ми, куда ћете се Ви запутити?
– Ја? На станицу Клинушки, затим у Сергијево, а из Сегијева још 40 врста до рудника угља једне будалетине, некаквог генерала Шаковског. Тамо су ми браћа средила за место управитеља... Копаћу угаљ.
– Дозволите, али ја тај рудник знам. Чак је Шаковски мој ујак. Но, зашто Ви тамо путујете – питала је Иловајска, задивљено гледајући Лихарјова.
– Идем да управљам. Рудником да управљам.
– Не разумем – слегла је раменима Иловајска. – Идете у рудник. Али, тамо је гола степа, пустара, досада је таква да нећете дан тамо саставити. Угаљ је ужасан, нико га не купује, а мој ујак је манијак, деспот, банкроташ. Чак ни плату нећете добити.
– Свеједно – рекао је равнодушно Лихарјов – и за рудник им хвала. Иловајска је слегла рукама и узбуђено изашла из собе.
– Не разумем! Не разумем! – говорила је, размахујући рукама испред лица. – Ви разумете да је то, ето, горе од прогона, то је гроб за живог човека! Ах, Господе – ватрено је наставила она прилазећи Лихарјову и ватрено размахујући испред његовог насмешеног лица, горња усна јој је подрхтавала и лице побледело. – Но, замислите голу степу и усамљеност. Тамо немате с ким реч да проговорите, а Ви... Ви сте занесени женама. Рудник и жене! Иловајска се изненада постидела своје жестине и окренувши се од Лихарјова отишла до прозора. – Не, не, Ви не треба да путујете тамо! – рекла је она, брзо вукући палац по стаклу. Не толико душом, колико леђима, осећала је како иза ње стоји бескрајно несрећан, пропали, одбачени човек, а он, не знајући тачно за своју несрећу, као да није ноћас плакао, сада гледа у њу и добродушно се смеши. Неколико пута је у узбуђењу прошетала по соби, а затим се зауставила у углу и замислила се. Лихарјов је нешто говорио, али га она није слушала. Окренувши му се леђима, извукла је из ташнице четвртасти папир, дуго га гужвала рукама и, погледавши Лихарјова, поцрвенела и вратила папир назад у џеп. За вратима се чуо глас кочијаша. Иловајска је ћутећи, строгог, концентрисаног израза лица, почела да се облачи. Лихарјов јој се умиљавао и весело брбљао, но свака његова реч легала је свом тежином на њену душу. Није баш пријатно слушати када се шале несрећници или самртници. Када се завршило преобраћење живог створа у непрепознатљиви чвор, Иловајска се окренула и последњи пут погледала по пролазној соби, постајала мало ћутећи и брзо изашла. Лихарјов је кренуо да је испрати... А напољу, Бог зна због чега, разљутила се зима. Цели облаци меког, крупног снега несташно су кружили над земљом не налазећи себи места. Коњи, саонице, село, бик везан за стуб, све се чинило меко и паперјасто.
– Хајде, да Вам дâ Бог – мрмљао је Лихарјов смештајући Иловајскају у саонице. – Не спомињите по лошем... Иловајска је ћутала. Када су се саонице тргле и почеле да заобилазе велики смет, она је погледнула ка Лихарјову с таквим изразом лица као да је хтела нешто да му каже. Он јој је притрчаo, али му она не рече ни речи, само се загледа у њега кроз дуге трепавице на којима су висиле пахуље. Успела ли је, у ствари, његова осетљива душа да прочита тај поглед или је, може бити, њега преварила уобразиља, њему је почело да се привиђа да би, само да су била још два-три добра, јака налета, та девојка њему опростила све несреће, старост, безнађе (бездан) и пошла би за њим, не питајући, не размишљајући. Дуго је он стајао, као укопан, и гледао за трагом који су оставиле скије саоница. Пахуље су страсно падале на његову косу, браду, рамена... Ускоро је траг скија нестао и он је стајао сам као какав бели камен, а његове очи су још увек тражиле нешто у облацима снега.
Превео са руског:
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
проф. Драги Ивић / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
продуцент сценских делатности, књижевник, књижевни и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
|
|
|
Last updated on July 11, 2016.
Published by Urban Book Circle on July 11, 2016 Urban Book Circle® (UBC) |
· Photos of Chekhov 1898 by Osip Braz courtesy of Urban Book Circle archives ·
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2016. Copyright © Urban Book Circle®
