|
Мало смо излудели, сви колективно, од виртуелне утопије и ироничног
привида могућности да напишемо шта мислимо и тако као „учествујемо” у
коментарисању и могућем мењању света у коме живимо. Овај привид годи
нашој сујети, даје нам неки наводни значај, а и ништа нас не кошта
овакав „друштвени ангажман”. Тако перемо савест („зар вам нисам
рекао?!”) и чини нам се да смо нешто ипак урадили и онда кад се нисмо ни
мрднули из фотеље. А и готово да нема ризика. Никаквог. А улазак у туђу кућу увек мора да буде – с поштовањем. Чак и кад улазимо код непријатеља...
|
Substance and Shadow
(1843) by John Leech is the first cartoon ever. Image scanned from Punch, a collection of sketches published by Masaie Matsumura in 1993. 
|
|
Људи сенке у врту преко плота
(реч с мог „профила”)
Никада се не расправљам на туђим „фејсбук профилима” (по туђим електронским авлијама) на теме у којима се не слажем са основном – изложеном поставком.
Зашто бих?
Због чега да нервирам и себе и мог „домаћина”, вичући преко његовог плота како му није добро офарбана кућа или како треба да у свом врту гаји руже а не кромпир?
И зато никако да разумем људе који вас прате као сенке, константно се не слажући с вама и пречесто вас смарајући тим неслагањем.
Свако од нас има свој живот и своја искуства, своја уверења и укусе, оно што је нама најважније и срцу драго.
И зашто би се ма ко у то петљао, покушавајући да нам покаже да „нисмо у праву, јер...”, па ту онда крене да набраја оно што он/она мисли на исту ту тему.
Океј, неко мисли овако, неко онако, али што би се то увек и обавезно претварало у јалову расправу?
Јер да би нешто било дијалог, неопходно је да се придржавамо неких правила међусобног опхођења и да постоји макар начелно сагласје око основних овако изречених ствари.
И мора да се зна да лични профил није интернет форум, где су сви једнаки, јер овде ипак постоји домаћин и постоје гости. И зна се шта ко и како ту може и треба да пише.
Ово није споменар (па да сви крену да уписују шта им падне на памет), није ни иследничка соба (па да ми неког, или неко нас прозива и испитује), није општинско земљиште („ничија земља”) па да по њој газимо и пишкимо кад нам се прохте, није ни црква, ни Скупштина, ни стадион, ни пијаца, ни вечерња школа, ни саветовалиште. Ништа од свега тога.
Ово је мој лични „фејсбук профил”, мој интернет дневник који вам дајем свима, одмах, на увид.
И унапред сам захвалан свакоме ко стварно разуме ста сам сад и овде хтео да кажем. Јер више волим да унапред спречим непрестана брисања и блокирања иначе нормалних и потенцијално занимљивих саговорника (који су само изгубили осећај да није њихово све што преко интернета угледају на монитору свог компјутера и да нам није баш све и увек дозвољено, а без одговарајућих последица).
Зашто бих?
Због чега да нервирам и себе и мог „домаћина”, вичући преко његовог плота како му није добро офарбана кућа или како треба да у свом врту гаји руже а не кромпир?
И зато никако да разумем људе који вас прате као сенке, константно се не слажући с вама и пречесто вас смарајући тим неслагањем.
Свако од нас има свој живот и своја искуства, своја уверења и укусе, оно што је нама најважније и срцу драго.
И зашто би се ма ко у то петљао, покушавајући да нам покаже да „нисмо у праву, јер...”, па ту онда крене да набраја оно што он/она мисли на исту ту тему.
Океј, неко мисли овако, неко онако, али што би се то увек и обавезно претварало у јалову расправу?
Јер да би нешто било дијалог, неопходно је да се придржавамо неких правила међусобног опхођења и да постоји макар начелно сагласје око основних овако изречених ствари.
И мора да се зна да лични профил није интернет форум, где су сви једнаки, јер овде ипак постоји домаћин и постоје гости. И зна се шта ко и како ту може и треба да пише.
Ово није споменар (па да сви крену да уписују шта им падне на памет), није ни иследничка соба (па да ми неког, или неко нас прозива и испитује), није општинско земљиште („ничија земља”) па да по њој газимо и пишкимо кад нам се прохте, није ни црква, ни Скупштина, ни стадион, ни пијаца, ни вечерња школа, ни саветовалиште. Ништа од свега тога.
Ово је мој лични „фејсбук профил”, мој интернет дневник који вам дајем свима, одмах, на увид.
И унапред сам захвалан свакоме ко стварно разуме ста сам сад и овде хтео да кажем. Јер више волим да унапред спречим непрестана брисања и блокирања иначе нормалних и потенцијално занимљивих саговорника (који су само изгубили осећај да није њихово све што преко интернета угледају на монитору свог компјутера и да нам није баш све и увек дозвољено, а без одговарајућих последица).
Постскриптум
Мало смо излудели, сви колективно, од виртуелне утопије и ироничног привида могућности да напишемо шта мислимо и тако као „учествујемо” у коментарисању и могућем мењању света у коме живимо. Овај привид годи нашој сујети, даје нам неки наводни значај, а и ништа нас не кошта овакав „друштвени ангажман”. Тако перемо савест („зар вам нисам рекао?!”) и чини нам се да смо нешто ипак урадили и онда кад се нисмо ни мрднули из фотеље. А и готово да нема ризика. Никаквог.
А улазак у туђу кућу увек мора да буде – с поштовањем. Чак и кад улазимо код непријатеља (осим кад смо с оружјем и у рату; али се онда не згражамо кад нам нападнута страна узврати)...
Остављање ма какве своје примедбе, а без макар начелне сагласности гуши праву могућност разговора јер прекида нит спонтаности и оног увек занимљивог развијања постављене теме.
Зашто би неко, тек тако, постављао своје мишљење на туђем профилу (а које је супротно ту изнесеном), осим као чин чисте злоупотребе туђег профила?
Ко не уме да се контролише тај и не треба да комуницира с другим људима.
Кад боље размислим, више ме нервира глупост, која неки пут просто фрапира својом ничим изазваном самоувереношћу, него неслагање. И, наравно, вређање и неумесна иронија.
А занимљиви саговорници (они што, за почетак, разумеју оно што после коментаришу) јесу увек добродошли.
А улазак у туђу кућу увек мора да буде – с поштовањем. Чак и кад улазимо код непријатеља (осим кад смо с оружјем и у рату; али се онда не згражамо кад нам нападнута страна узврати)...
Остављање ма какве своје примедбе, а без макар начелне сагласности гуши праву могућност разговора јер прекида нит спонтаности и оног увек занимљивог развијања постављене теме.
Зашто би неко, тек тако, постављао своје мишљење на туђем профилу (а које је супротно ту изнесеном), осим као чин чисте злоупотребе туђег профила?
Ко не уме да се контролише тај и не треба да комуницира с другим људима.
Кад боље размислим, више ме нервира глупост, која неки пут просто фрапира својом ничим изазваном самоувереношћу, него неслагање. И, наравно, вређање и неумесна иронија.
А занимљиви саговорници (они што, за почетак, разумеју оно што после коментаришу) јесу увек добродошли.
Пост-постскриптум
Интернет показује да међу нама и нема баш превише тако талентованих писаца и интелектуалаца као што сам мислио.
А мислио сам да сем оне пројектоване слике света коју можемо (и морамо) да гледамо по званичним – „великим” медијима, код нас постоји много скрајнутих а заиста креативних и даровитих личности.
Али нешто баш и нема.
Много је писмених (још много више полуписмених) а национално инспирисаних аутора, али веома мало стварно изузетних, натпросечно талентованих и образованих људи. Тако да интернет и није баш неко плодно поље неформалне културе пуно раскошних цветова и више нас учи како су људска самоувереност и амбиција ипак неупоредиво већи од реалних могућности. Више можемо да видимо пусту жељу да се по сваку цену „нешто” каже него што можемо да то „нешто”, стварно занимљиво и несвакидашње, чујемо и прочитамо.
И онда се често све своди само на „писање ради писања”, а интернет постаје онај луди камен у лондонском Хајд парку на који свако може да стане и нешто изведе или наглас каже. Ништа више од тога. Било би корисније да људи почну више да читају и слушају, него да по сваку цену пишу и коментаришу – и кад имају и кад немају шта да кажу.
А мислио сам да сем оне пројектоване слике света коју можемо (и морамо) да гледамо по званичним – „великим” медијима, код нас постоји много скрајнутих а заиста креативних и даровитих личности.
Али нешто баш и нема.
Много је писмених (још много више полуписмених) а национално инспирисаних аутора, али веома мало стварно изузетних, натпросечно талентованих и образованих људи. Тако да интернет и није баш неко плодно поље неформалне културе пуно раскошних цветова и више нас учи како су људска самоувереност и амбиција ипак неупоредиво већи од реалних могућности. Више можемо да видимо пусту жељу да се по сваку цену „нешто” каже него што можемо да то „нешто”, стварно занимљиво и несвакидашње, чујемо и прочитамо.
И онда се често све своди само на „писање ради писања”, а интернет постаје онај луди камен у лондонском Хајд парку на који свако може да стане и нешто изведе или наглас каже. Ништа више од тога. Било би корисније да људи почну више да читају и слушају, него да по сваку цену пишу и коментаришу – и кад имају и кад немају шта да кажу.
Драгослав Бокан,
филмски режисер и књижевник
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
филмски режисер и књижевник
__________________________
К О Н Т А К Т
Урбани књижевни круг (УКК)
|
__________________________
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 12, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Dragoslav Bokan
All rights reserved 2013. Copyright © Dragoslav Bokan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on December 12, 2013
Urban Book Circle® (UBC)
