ПОЗОРИШНА КРИТИКА – Цетиње, Црна Гора – „Лептир”, према тексту Александра Радуновића Попаја, режија Андраш Урбан, Краљевско позориште Зетски дом. Представа је одиграна у оквиру програма фестивала „МИТ”, чије се треће издање одржава од 20. априла до 14. јуна 2016. године.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·
|
|
„Лептир” / Фотографија: из архиве Краљевског позоришта Зетски дом.
„Сценска атмосфера постаје налик сулудој забави, оргији насиља, што се може интерпретирати као израз идеје задовољства у чињењу насиља, односно о лако порозној граници између бола и ужитка.” – др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар, пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар |
Једнолично певање псовки
|
|
Цетиње, Црна Гора – Прошле недеље је на сцени Краљевског позоришта Зетски дом премијерно изведен „Лептир”, нова представа редитеља Андраша Урбана, настала према тексту Александра Радуновића Попаја. Одиграна у оквиру програма фестивала „МИТ”, чије се треће издање ове године одржава од 20. априла до 14. јуна, ово је прва Урбанова режија у Црној Гори, а његово ангажовање у Краљевском позоришту Зетски дом је на линији континуитета њихове импозантне репертоарске политике. На челу са уметничком директорком, редитељком Лидијом Дедовић, на Цетињу су у последњих пар година урађене представе са Томијем Јанежичем и Дијегом де Бреом, а за октобар ове године је испланиран долазак угледног мађарског редитеља Арпада Шилинга.
Жанровски утврђен као „трагедија у једном чину”, са поднасловом „вежба рођења”, Радуновићев „Лептир” је савремена породична драма чија се радња дешава у Црној Гори, у околностима разорене породице, бивших наркомана, власника коцкарница и зеленаша. Сам драмски текст није посебно значењски или формално разгранат, више представља скицу, на основу које је Урбан изградио експлозивни музичко-драмски перформанс.
Жанровски утврђен као „трагедија у једном чину”, са поднасловом „вежба рођења”, Радуновићев „Лептир” је савремена породична драма чија се радња дешава у Црној Гори, у околностима разорене породице, бивших наркомана, власника коцкарница и зеленаша. Сам драмски текст није посебно значењски или формално разгранат, више представља скицу, на основу које је Урбан изградио експлозивни музичко-драмски перформанс.
|
На урбановски уобичајено голој сцени, са пар столица, микрофона и модулатора гласа, глумци Ана Вујошевић (Милева), Срђан Граховац (Здравко) и Дејан Иванић (Велиша) са преплављујућом енергијом откривају гушене ужасе у мушко-женским релацијама, прикриване прељубе и трудноће, али и осакаћене односе између родитеља и деце.
Првих неколико призора је врло провокативно решено. Уводни разговори између ликова, брачног пара Милеве и Здравка, и њиховог такозваног пријатеља Велише, који им долази у посету, раније су снимљени. Емитују се преко звучника, док глумци невербално, изразима тела и лица, за то време одражавају своја узбуркана психолошка стања. У невербалном одразу бола због губитка сина, Милева се самошамара, у маниру перформанс арта, пузи и грчи се по поду, буљи одустно и измучено у празнину, отвара уста као да вришти, али не испушта никакав звук. То се може разумети као знак немогућности растерећења, при чему има јачи драмски ефекат него у случају да се тај врисак чуо. Здравко за то време себи стеже омчу око врата, симболички изражавајући осећање угушености. |
Цетиње, Црна Гора – „Лептир”, према тексту Александра Радуновића Попаја, режија Андраш Урбан, Краљевско позориште Зетски дом. Представа је одиграна у оквиру програма фестивала „МИТ”, чије се треће издање одржава од 20. априла до 14. јуна 2016. године.
„Лептир” / Фотографија: из архиве Краљевског позоришта Зетски дом.
|
Поступак раздвајања гласова од тела ликова је драмски снажан, ћутња је мучнији и сабласнији начин изражавања бола. На плану значења, овај редитељски избор се може схватити као израз метафоричког остајања без гласова, губитка сопства, идентитета. Такође се може протумачити и као могућност откривања тајни, на пример, у сцени у којој се паралелно са аудио-дијалогом одвија загрљај Велише и Милеве, наговештавајући постојање њихове тајне афере, што ће се касније потврдити.
Гласови на сцени постају реални, физички присутни, када Велиша затражи да му Здравко врати дуг његовог покојног сина Марка. То се може схватити такође симболички; када се спомене новац, игра постаје физички опипљива, стварна, материјална; новац буквално покреће свет.
Како радња одмиче и истине се ископавају из све дубљих рупа, односи међу њима постају бруталнији, неконтролисанији. Када Здравко потегне пиштољ, сцену преплављује дим и креће техно музика, која замењује дотадашње мрачније, готичке тонове (музика Александар Радуновић Попај). Сценска атмосфера постаје налик сулудој забави, оргији насиља, што се може интерпретирати као израз идеје задовољства у чињењу насиља, односно о лако порозној граници између бола и ужитка.
Након нагомиланих ужаса, на крају следи препознатљиво урбановски ироничан коментар. Као да је наступило време живота после смрти, сви актери излазе на сцену са гуслама, уз чији звук поје псовке: „Мајку ти ј…”, „Ј… те онај ко те направи” итд. Ова сцена представља убојито комични епилог, растерећујући у односу на тотални мрак претходно игране драме, али истовремено доноси деконструкцију значења гуслања у српско-црногорској народној традицији.
Гусле су национални симбол који се повампирио деведесетих година, у ратнохушкачким околностима, потреба за надувавањем осећања патриотизма којима се политички манипулисало, као и том процветалом, разбукталом гусларском праксом. Једноличним певањем псовки уз гуслање се на Урбановој сцени безобзирно симболички руше политички митови, раскринкава се злоупотреба традиције, што ефектно означава нови почетак, нови живот.
Гласови на сцени постају реални, физички присутни, када Велиша затражи да му Здравко врати дуг његовог покојног сина Марка. То се може схватити такође симболички; када се спомене новац, игра постаје физички опипљива, стварна, материјална; новац буквално покреће свет.
Како радња одмиче и истине се ископавају из све дубљих рупа, односи међу њима постају бруталнији, неконтролисанији. Када Здравко потегне пиштољ, сцену преплављује дим и креће техно музика, која замењује дотадашње мрачније, готичке тонове (музика Александар Радуновић Попај). Сценска атмосфера постаје налик сулудој забави, оргији насиља, што се може интерпретирати као израз идеје задовољства у чињењу насиља, односно о лако порозној граници између бола и ужитка.
Након нагомиланих ужаса, на крају следи препознатљиво урбановски ироничан коментар. Као да је наступило време живота после смрти, сви актери излазе на сцену са гуслама, уз чији звук поје псовке: „Мајку ти ј…”, „Ј… те онај ко те направи” итд. Ова сцена представља убојито комични епилог, растерећујући у односу на тотални мрак претходно игране драме, али истовремено доноси деконструкцију значења гуслања у српско-црногорској народној традицији.
Гусле су национални симбол који се повампирио деведесетих година, у ратнохушкачким околностима, потреба за надувавањем осећања патриотизма којима се политички манипулисало, као и том процветалом, разбукталом гусларском праксом. Једноличним певањем псовки уз гуслање се на Урбановој сцени безобзирно симболички руше политички митови, раскринкава се злоупотреба традиције, што ефектно означава нови почетак, нови живот.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
театролог и позоришни критичар
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
др Ана Тасић / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
театролог и позоришни критичар,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
|
|
· Theatre criticism & Photographs: Ana Tasic / All rights reserved 2016. Copyright © Ana Tasic ·
|
Last updated on May 5, 2016.
Published by Urban Book Circle on May 5, 2016 Urban Book Circle® (UBC) |
· Photos of Leptir courtesy of Royal Theatre Zetski dom / All rights reserved 2016.
Copyright © Royal Theatre Zetski dom ·
Copyright © Royal Theatre Zetski dom ·
· Published on Urban Book Circle · Published In Politika ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2016. Copyright © Urban Book Circle®
