Непоновљиви дани детињства... Непоновљиви дани детињства... Непоновљиви дани детињства... Не...
Непоновљиви дани детињства...
|
проф. Драги Ивић
|
Непоновљиви дани детињства. Када би људи знали колико су то драгоцене вредности, свега би се одрекли – и угледа, и достојанства, и сујете, и гордости, чак и поноса, само да њихова деца проживе како треба то једно једино детињство. Сигуран сам да нисам погрешио што сам због њих претрпео све и свашта.
|
Једна бурјанска прича
Колачи од блата или: Ако случајно сретнете моје детињство...
Песник каже – „од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба”. Истина,
али ја га не раздвајам од оне две-три свесне године када још не кренете у
школу, а већ би да откривате свет, дотакнете све што се може, испробате све што
вам допадне ручица. Родитељи су, као на стражарском месту, морали да бдију над
нама, тако радозналима, а тако повредивим. Тренутак непажње је био довољан да
се разбије глава, љосне у баруштину или поједе нека зелена воћка.
Наравно, нису ни родитељи били свемогући стражари. Понекад смо остајали сами. Отац на послу, а мајка – до комшинице, на кафу. Нас су у том малом моравском граду, касаби такорећи, у почетку, одбијали да прихвате јер смо били „страно тело”. Отац и мајка су рођени у књижевној основици па смо и ми говорили неким чудним језиком (вуковским српским), у крају у коме су већ два падежа била подвиг. При том нас је општинска комисија наметнула тадашњем газди јер је имао „вишак” простора. На решењима, рецептима и свим документима још увек је на дну, поред потписа писало „СФ-СН”. Такве газде су звали кулацима. А отац је био ратни херој, мистично ћутљив. Радио је у одељењу Народне одбране, у згради која се одвајкада звала начелство – па је и тај симбол моћи додатно доприносио анимозитету и страхопоштовању средине. Ни његово цивилно одело није могло да с лица скине ратничку природу.
Како су нас заволели?
Када су оца поставили за председника школског одбора реонске школе чиме је постао један од најважнијих људи у реону (сада су то месне заједнице), он је сместа својом невероватном енергијом, присебно, мирно, али непоколебиво почео да мења слику те заједнице. Никла је модерна школа, почело је са асфалтирањем улица, прокопавањем дренажа... Одједном је тај заостали, рурални крај, постао део града. А мајка је, наоружана својим домаћичким вештинама, размењивала знања са локалним женама. Нас троје, сестре и ја, били смо најбољи ученици, па су нас наставници показивали просветним инспекторима, слали на такмичења и показивали нас код посета важних личности. Наравно, срца разредних вршњака освојили смо тако што смо им шапутали, помагали да поправе оцене и тукли се с њима сваки дан. Такав је био обичај. Потучемо се, окрвавимо носеве и пружимо руку. Онда вас сви признају. После тога је све било лакше. Живот је чинио своје. Када смо одлазили из Бурјана, тог дела града који је име добио по цвету који се бранио смрадом, изашла је цела улица да нас испрати. А улица се звала симболично – Тежачка. Тежаци су сеоски надничари најниже врсте.
Ја сам сестрама био жива играчка. Пошто је обема рано оперисано слепо црево, своје „операторске” вештине и болничка „искуства” оне су испробавале на мени. Узели би татине прљаве чарапе и имитирале наркозу и онда ме, као, оперисале. Стопут су ме обукле у своје хаљине, а колача од блата најео сам се за цео живот. Са мном су се оне, пак, попеле на свако дрво у околини, а сви улични џукци морали су да буду припитомљени и мажени. За нама је увек ишао чопор прљавих авлијанера који су весело трчкарали поред нас и махали репом. У уличне чарке смо ишли заједно и Љиљана је била „харамбаша”. Тако су је и звали, а Биљана је последња губила живце... а кад их изгуби, онда уме да пусти руку и да млатне по леђима или глави, као млатом. Тако смо расли у дворишту у коме нам је главна забава било прасе Шарко. Прасе је, на наше незнање, расло и претворило се у огромну крмачу... због које нас је мајка једног дана одвела на сат времена до школског игралишта. Кад смо се вратили, наш Шарко (коју смо и даље звали мушким именом) била је заклана, ошурена и истранжирана. Тек су нас богате, свеже кобасице, нас вечито гладне, мало утешиле...
Непоновљиви дани детињства.
Када би људи знали колико су то драгоцене вредности, свега би се одрекли – и угледа, и достојанства, и сујете, и гордости, чак и поноса, само да њихова деца проживе како треба то једно једино детињство. Сигуран сам да нисам погрешио што сам због њих претрпео све и свашта.
Наравно, нису ни родитељи били свемогући стражари. Понекад смо остајали сами. Отац на послу, а мајка – до комшинице, на кафу. Нас су у том малом моравском граду, касаби такорећи, у почетку, одбијали да прихвате јер смо били „страно тело”. Отац и мајка су рођени у књижевној основици па смо и ми говорили неким чудним језиком (вуковским српским), у крају у коме су већ два падежа била подвиг. При том нас је општинска комисија наметнула тадашњем газди јер је имао „вишак” простора. На решењима, рецептима и свим документима још увек је на дну, поред потписа писало „СФ-СН”. Такве газде су звали кулацима. А отац је био ратни херој, мистично ћутљив. Радио је у одељењу Народне одбране, у згради која се одвајкада звала начелство – па је и тај симбол моћи додатно доприносио анимозитету и страхопоштовању средине. Ни његово цивилно одело није могло да с лица скине ратничку природу.
Како су нас заволели?
Када су оца поставили за председника школског одбора реонске школе чиме је постао један од најважнијих људи у реону (сада су то месне заједнице), он је сместа својом невероватном енергијом, присебно, мирно, али непоколебиво почео да мења слику те заједнице. Никла је модерна школа, почело је са асфалтирањем улица, прокопавањем дренажа... Одједном је тај заостали, рурални крај, постао део града. А мајка је, наоружана својим домаћичким вештинама, размењивала знања са локалним женама. Нас троје, сестре и ја, били смо најбољи ученици, па су нас наставници показивали просветним инспекторима, слали на такмичења и показивали нас код посета важних личности. Наравно, срца разредних вршњака освојили смо тако што смо им шапутали, помагали да поправе оцене и тукли се с њима сваки дан. Такав је био обичај. Потучемо се, окрвавимо носеве и пружимо руку. Онда вас сви признају. После тога је све било лакше. Живот је чинио своје. Када смо одлазили из Бурјана, тог дела града који је име добио по цвету који се бранио смрадом, изашла је цела улица да нас испрати. А улица се звала симболично – Тежачка. Тежаци су сеоски надничари најниже врсте.
Ја сам сестрама био жива играчка. Пошто је обема рано оперисано слепо црево, своје „операторске” вештине и болничка „искуства” оне су испробавале на мени. Узели би татине прљаве чарапе и имитирале наркозу и онда ме, као, оперисале. Стопут су ме обукле у своје хаљине, а колача од блата најео сам се за цео живот. Са мном су се оне, пак, попеле на свако дрво у околини, а сви улични џукци морали су да буду припитомљени и мажени. За нама је увек ишао чопор прљавих авлијанера који су весело трчкарали поред нас и махали репом. У уличне чарке смо ишли заједно и Љиљана је била „харамбаша”. Тако су је и звали, а Биљана је последња губила живце... а кад их изгуби, онда уме да пусти руку и да млатне по леђима или глави, као млатом. Тако смо расли у дворишту у коме нам је главна забава било прасе Шарко. Прасе је, на наше незнање, расло и претворило се у огромну крмачу... због које нас је мајка једног дана одвела на сат времена до школског игралишта. Кад смо се вратили, наш Шарко (коју смо и даље звали мушким именом) била је заклана, ошурена и истранжирана. Тек су нас богате, свеже кобасице, нас вечито гладне, мало утешиле...
Непоновљиви дани детињства.
Када би људи знали колико су то драгоцене вредности, свега би се одрекли – и угледа, и достојанства, и сујете, и гордости, чак и поноса, само да њихова деца проживе како треба то једно једино детињство. Сигуран сам да нисам погрешио што сам због њих претрпео све и свашта.
|
проф. Драги Ивић,
продуцент сценских делатности, књижевник и књижевни критичар __________________________ К О Н Т А К Т Урбани књижевни круг (УКК) 
|
__________________________
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 19, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Column & Photographs: Dragi Ivic
All rights reserved 2014. Copyright © Dragi Ivic
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 19, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
