„Један обичан дан” Првослава Вујчића
„Круг УКК” – онлајн часопис примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, с благословом Првослава Вујчића, објављује приче канадског и српског књижевника Првослава Вујчића, оснивача Урбаног књижевног круга и „Круга УКК”, из објављених књига и књига у настајању. „Један обичан дан” је прича из књиге „Catching Saliva” („Хватање пљувачке”) Првослава Вујчића – издавач „UBC Canada Press”.
Ушао сам у орман...

Ушао сам у предсобље...

Ушао сам у ходник...

Ушао сам у подрум...
Првослав Вујчић
Ушао сам у вагон...

Ушао сам у пекару...

Ушао сам у стан.

Загрлио сам кваку, с унутрашње стране, насмејан, и раширио руке, као и увек, загрљајем обасјан.

„Схватам”, заустио сам на њеним уснама.
Један обичан дан
Ушао сам у орман.

Руси су ти који су дошли до краја. Из тоталне апстракције вратили су се наиви, да би се отиснули у апсолутно апстрактно. После тога, више није било повратка. Уметност је застала, можда престала.

Ушао сам у предсобље.

Ворхол није мислио да је посебан, он се само играо нашим ставовима. За разлику од Ендија – типично западне струје, Казимир Северинович Маљевич је стао на време. Стао је у смрт, крај уметности – Бели квадрат на белом. Наш Бранко Миљковић је отишао у форми поезије, а Рус, Маљевич, у форми сликарства. Од почетничке игре, покушавајући да будемо озбиљни, вратили смо се примитивном. Попут експлозије, то нас је одбацило у ново апстрактно. Вратили смо се стварању планетарног.

Ушао сам у ходник.

Заћутала је неколико секунди, док је ширила очи, па наставила: „Зато не качим слике на зид, јер нема шта да се окачи. Слике морају да буду наивне и искрене, као поезија, да би’ их окачила. Схваташ?”

Ушао сам у подрум.

Људи у црним зимским бојама, стоје на сопственим сенкама, чекају заједничке вагоне торонтског метроа. Замишљени у бесмислу кружног кретања, ушушкани у перјасто црнило, гледају врхове својих блатњавих чизама, емитујући из себе једно велико ништа. Препознавао сам им лица из разних улица. Са прецизношћу механичког сата и неукљученог интелекта, могло се лако претпоставити ко ће где стајати.

Ушао сам у вагон.

Неупућеном читаоцу учинило би се да нико од сапутника није смео да погледа у светле боје на мени, из страха да их не упитам: примећују ли уопште да су сваке јесени и зиме запаковани у тешко црнило вештачки топлих материјала. Свака прозборена реч је важна, макар јој мајка била менструални коректор, а отац неписмени лектор. Зато им нећу изговорити, да тачно знам на којој станици улазе црнци, сивци, белци, расно или болесно жути, и они црвене пути. Сведочење о силовању речи, ћутањем, права је уметност. Вриснуо сам, невезано за случај: „Нигер!”, устао са бордо сомота и погледао према дубини вагона где се од постанка метроа налазе чамуге. Црни у црном, усмерише очекивано плитке погледе у правцу мог гласа. „Нигер!”, заурлао сам још гласније. „Кад нигер нигеру каже да је нигер, то је океј, а?!” Чамуге су се ускомешале и почеле да се дижу. „Нигери једни! Петсто година ми Срби и Ирци били смо робови Турака и Енглеза!”, испрсивши се у правцу црног чопора у настајању, повисио сам тон до оперских висина. „Јебите се нигери, црњи сам од вас, ја, бели европски нигер!”, урлао сам. „Ко је први нигер, који жели да га тресне нигер из мене?!” Лудило је снага и чаролија уметности, лудило је уметност уласка у ноћ, лудило је дан који има моћ. Подмукла тишина завладала је вагоном. Чопор ме је прво гледао с неверицом, па је почео да се смеје и распршује по станицама. Уметност је када један једини белац, без црне туче и белог суда, каже групи чамуга да су нигери. Преостало нам је само коректно разбијање политичке коректности, све остало је давно написано, осликано и отпевано.

Ушао сам у пекару.

Опет су ми украли десет центи, а дао сам им осмех злата вредан. Грицкао сам врућ хлеб из напушене кесе под мишком и прешао преко улице, гледајући и лево и десно по једног човека у сваком ауту. С друге стране срео сам своју веселу децу. Преко пута нас, мршави седи старац, с брадом до пупка сопственог појаса за спасавање, гурао је, као и сваког дана, велики тегет, до врха крцат, контејнер за смеће. Личио је на Деда Мраза кога Божић Бата сваке године (за)обилази, говорио је полугласно себи у браду да је јачи од Џека Лондона, а био је само приучени кућепазитељ, срећом, не моје зграде; једини у крају који не зна да вози ни бицикл, а камоли трактор који би му олакшао пражњење ђубрета из тешког контејнера. „Погледајте га, децо, уметност је бити слепац који свакодневно види само контејнер, пише о сакупљеним животићима док свој дрема, а није писац ни по штети, а камоли по вокацији.” Бели квадрат на белом, сијао је површином целом.

Ушао сам у стан.

Загрлио сам кваку, с унутрашње стране, насмејан, и раширио руке, као и увек, загрљајем обасјан.

„Схватам”, заустио сам на њеним уснама.
Првослав Вујчић,
мастер компаративне књижевности
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Првослав Вујчић
К О Л У М Н Е
Picture
Првослав Вујчић, мастер компаративне књижевности, канадски и српски књижевник келтског порекла.
Column & Photographs: Prvoslav Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Prvoslav Vujcic

Prvoslav Vujcic – Photographs by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
Edited by Prvoslav Vujcic
and Deidre McAuliffe

All rights reserved 2014. Copyright © Urban Book Circle

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on February 8, 2014
Urban Book Circle® (UBC)