КОЛУМНЕ – „Јавно и приватно” – Предраг Марковић, књижевник, новинар и књижевни критичар, почасни члан УКК.
МИСАО · ФОТОГРАФИЈА · РУБРИКЕ · ЖИВОТ · СПОРТ · ВИЦ НА ШПИЦ · ДОГАЂАЈИ ·
„Ово је само моја насловна фотографија.” – Предраг Марковић, књижевник, новинар и издавач, почасни члан УКК.
„Ово је само моја насловна фотографија. Значи, шта год видели на њој, овај запис који је прати није о Краљевском слављу у част 70. рођендана Њ. К. В. Александра II Карађорђевића. (Већина људи у Србији, уосталом, и даље је у неверици да је овај енергичан, јак, срдачан и често од срца насмејани човек 17. јула 2015. напунио 70. година. А тешко свакој земљи, па и Србији, када су на њеном челу они који не умеју да се широко насмеју.) Али, она јесте та која ме је подстакла на једну одлуку и запис о јавном и приватном. Уосталом, и да нису присутне све те крунисане и некрунисане главе (Принц Алберт од Монака, владари Шведске, Краљ Карл Густав XVI и Краљица Силвија, шпанска Краљица мајка Софија, Њихова величанства бугарски Цар и Царица, принчеви и принцезе...), Патријарх, председница, министри, екс-председници, саветници, дипломате – укратко, да није присутан нико, или само покоји члан породице, далеко од дома и сваког добра (а дешавало се и једно и друго овој часној династији, и на рођењима и на рођенданима, о чему говори и филм у који су, присутни на фотографији, загледани), чак би и тајне службе бележиле овај догађај као јавни. И то је слава и бреме порекла. Блештава, али и сурова светлост рефлектора који њих непрекидно осветљавају, а њихове најближе од рођења узнемиравају, заслепљују и прате.” – Предраг Марковић, књижевник, новинар, књижевни критичар и издавач, пријатељ и сарадник – почасни члан УКК.
|
Урбани књижевни круг® (УКК)
|
Предраг Марковић,
књижевник и новинар |
Јавно и приватно
|
|
Ово је само моја насловна фотографија.
Значи, шта год видели на њој, овај запис који је прати није о Краљевском слављу у част 70. рођендана Њ. К. В. Александра II Карађорђевића. (Већина људи у Србији, уосталом, и даље је у неверици да је овај енергичан, јак, срдачан и често од срца насмејани човек 17. јула 2015. напунио 70. година. А тешко свакој земљи, па и Србији, када су на њеном челу они који не умеју да се широко насмеју.) Али, она јесте та која ме је подстакла на једну одлуку и запис о јавном и приватном. Уосталом, и да нису присутне све те крунисане и некрунисане главе (Принц Алберт од Монака, владари Шведске, Краљ Карл Густав XVI и Краљица Силвија, шпанска Краљица мајка Софија, Њихова величанства бугарски Цар и Царица, принчеви и принцезе...), Патријарх, председница, министри, екс-председници, саветници, дипломате – укратко, да није присутан нико, или само покоји члан породице, далеко од дома и сваког добра (а дешавало се и једно и друго овој часној династији, и на рођењима и на рођенданима, о чему говори и филм у који су, присутни на фотографији, загледани), чак би и тајне службе бележиле овај догађај као јавни. И то је слава и бреме порекла. Блештава, али и сурова светлост рефлектора који њих непрекидно осветљавају, а њихове најближе од рођења узнемиравају, заслепљују и прате.
Али постоји и сурово растегљива граница јавног и приватног код људи обичног порекла, које под рефлекторе доведе њихова изненадна срећа или несрећа – „случај-комедијант” или само видљивост тренутног положаја на коме раде свој посао. А све под плаштом синтагме „интерес јавности”. (Речи које исписујем су само јавно саопштавање приватне одлуке, отуд овде нема места никаквој анализи или дефиницији појмова.)
И у уређеним, а камоли неуређеним државама, јавни интерес је пречесто интерес публике у арени. Ћудљив, тренутан и неретко крвожедан. Свеједно да ли су у арени гладијатори, животиње или деца. Зато сам крајем јула 2003. г. (после приватног летовања у Грчкој, где срећом још није било камера мобилних телефона), успоставио правило за које су убрзо сви сазнали и помирили се са њим: У јавности се никада не појављујем ни са ким из свог приватног живота. Ово правило је помогло да нико мени близак никада не буде провучен кроз песак арене нити око себе чује хук медијског линча. Помогло је и медијима, какве год им сугестије и наредбе стизале. Знали су да могу, шта год да измисле о мени (никада не тужим новине, нити демантујем), да рачунају на моје разумевање због чињенице што поштују правило и никада нису ни покушали да сачекају и фотографишу неког ко излази из мог приватног стана или да потраже неког у школи. Наравно, ово правило, као и свако којег се доследно држите, има и ружне, понекад неподношљиве последице – да са блиском особом никада не седите у ресторану, не излазите у позориште, престанете да летујете... Али све, кажу, има своју цену. И на то се не жалим, ни јавно, ни приватно.
Овде само говорим о фотографији и одлуци коју је она подстакла. Наиме, фотографија није изворно моја, приватна. „Шерована” је интернетом као једна од слика јавног догађаја. (Аутор је вероватно г. Жика Слика.) А на њу ми је скренула пажњу дивна особа (којој „вјерујем” на фејсбуку) поруком да бих могао да је „поставим” као насловну. Али, и за тако ситну одлуку, мени обично треба разлог.
Али постоји и сурово растегљива граница јавног и приватног код људи обичног порекла, које под рефлекторе доведе њихова изненадна срећа или несрећа – „случај-комедијант” или само видљивост тренутног положаја на коме раде свој посао. А све под плаштом синтагме „интерес јавности”. (Речи које исписујем су само јавно саопштавање приватне одлуке, отуд овде нема места никаквој анализи или дефиницији појмова.)
И у уређеним, а камоли неуређеним државама, јавни интерес је пречесто интерес публике у арени. Ћудљив, тренутан и неретко крвожедан. Свеједно да ли су у арени гладијатори, животиње или деца. Зато сам крајем јула 2003. г. (после приватног летовања у Грчкој, где срећом још није било камера мобилних телефона), успоставио правило за које су убрзо сви сазнали и помирили се са њим: У јавности се никада не појављујем ни са ким из свог приватног живота. Ово правило је помогло да нико мени близак никада не буде провучен кроз песак арене нити око себе чује хук медијског линча. Помогло је и медијима, какве год им сугестије и наредбе стизале. Знали су да могу, шта год да измисле о мени (никада не тужим новине, нити демантујем), да рачунају на моје разумевање због чињенице што поштују правило и никада нису ни покушали да сачекају и фотографишу неког ко излази из мог приватног стана или да потраже неког у школи. Наравно, ово правило, као и свако којег се доследно држите, има и ружне, понекад неподношљиве последице – да са блиском особом никада не седите у ресторану, не излазите у позориште, престанете да летујете... Али све, кажу, има своју цену. И на то се не жалим, ни јавно, ни приватно.
Овде само говорим о фотографији и одлуци коју је она подстакла. Наиме, фотографија није изворно моја, приватна. „Шерована” је интернетом као једна од слика јавног догађаја. (Аутор је вероватно г. Жика Слика.) А на њу ми је скренула пажњу дивна особа (којој „вјерујем” на фејсбуку) поруком да бих могао да је „поставим” као насловну. Али, и за тако ситну одлуку, мени обично треба разлог.
|
И нашао сам га чим сам је мало пажљивије осмотрио. Не у томе кога видим, већ у томе кога не видим на „слици”. Слободно погледајте и ви. Са моје десне стране нема никог на подијуму (а постоји место), моја десна рука је у џепу, али ме нико не држи подруку, нити се ослања на ма који комад моје одеће (а знам да је једна особа, приватно, буквално бирала сваки тај комад сатима пре него што сам кренуо на јавну свечаност). Али ње нема на слављу за који је имала позив (јер Дворски протокол, мада зна за лично правило, увек инсистира).
|
„Ово је само моја насловна фотографија.” – Предраг Марковић, књижевник, новинар, књижевни критичар и издавач, почасни члан Урбаног књижевног круга.
|
Да, мени ова фотографија сведочи о томе да је неко морао да пропусти можда најлепши јавни (а сигурно непоновљив у Србији) краљевски спектакл због постојања мог приватног, личног правила. А за то правило одавно више не постоји разлог. Нема у мом приватном животу неког ко је ту ушао не знајући да постоји или је постојала моја јавна страна; а давно сам се одрекао (и, хвала Богу, немам намеру да икада поново будем) сваке функције која би медијској арени била интересантна, ни као трач, а камоли као тзв. јавни интерес.
Да, то је једини лични разлог зашто је ова фотографија ту. Да истакне одлуку да правило о јавном више не важи. (Да му је, са добрим разлогом, истекао „рок трајања”.)
Да, за разлику од људи са фотографије из краљевских европских лоза, ето, постоји један „луксуз” који само ми, „обични људи”, можемо и на овакав начин себи да приуштимо: да успостављамо и укидамо лична правила за видљивост у јавном свету. И да хир или потребу за тим увидимо због оних који се на фотографији (а можда су или ће бити „принцеза” или „краљевић”) и не виде.
Да, то је једини лични разлог зашто је ова фотографија ту. Да истакне одлуку да правило о јавном више не важи. (Да му је, са добрим разлогом, истекао „рок трајања”.)
Да, за разлику од људи са фотографије из краљевских европских лоза, ето, постоји један „луксуз” који само ми, „обични људи”, можемо и на овакав начин себи да приуштимо: да успостављамо и укидамо лична правила за видљивост у јавном свету. И да хир или потребу за тим увидимо због оних који се на фотографији (а можда су или ће бити „принцеза” или „краљевић”) и не виде.
Предраг Марковић,
књижевник и новинар
књижевник и новинар
|
__________________________
__________________________
|
|
__________________________
__________________________
__________________________
Предраг Марковић / Фотографија: из архиве Урбаног књижевног круга.
|
Предраг Марковић,
књижевник, новинар, књижевни критичар и издавач,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
књижевник, новинар, књижевни критичар и издавач,
пријатељ и сарадник – почасни члан Урбаног књижевног круга
Прича о разлогу за насловну фотографију.
Прочитајте правила коришћења – на енглеском језику (Terms and Conditions, Privacy Policy, Disclaimer) – пре него што пошаљете коментар. Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Круга УКК” – онлајн часописа примењене књижевности и традиционалне уметности – Урбаног књижевног круга, задржава право да – уколико их процени као неумесне – скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или сарадника и чланова Урбаног књижевног круга и чланова редакције „Круга УКК”, као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Урбани књижевни круг и „Круг УКК” нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара прочитали и разумели правила коришћења која су искључиво на енглеском језику – и потврдили сагласност са наведеним правилима.
|
Note: The Urban Book Circle does not necessarily endorse any of the views posted. By submitting your comments, you acknowledge that the Urban Book Circle has the right to reproduce, broadcast and publicize those comments or any part thereof in any manner whatsoever. Please note that comments are moderated and published according to our Terms and Conditions.
|
|
|
|
· Column & Photographs: Predrag Markovic / All rights reserved 2015. Copyright © Predrag Markovic ·
|
Last updated on November 2, 2015.
Published by Urban Book Circle on November 2, 2015 Urban Book Circle® (UBC) |
· Photo of Samuel Beckett’s bookshelf in the study of his apartment at the Boulevard St Jacques in Paris courtesy of John Minihan / All rights reserved 1985. Copyright © John Minihan ·
· Design & Artwork by Djuradj Vujcic and Prvoslav Vujcic · Illustrated by Sarah Riordan and Deidre McAuliffe ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
· Edited by Djuradj Vujcic, Prvoslav Vujcic, Deidre McAuliffe, Sarah Riordan and Danijela Kovacevic Mikic ·
All rights reserved 2015. Copyright © Urban Book Circle®
