Urban Book Circle®
  • Urban Book Circle®
  • HOME
  • LITERATURE
  • ESSAYS
  • COLUMNS
  • POETRY
  • MIND ROOM
  • INTERVIEWS
  • LIFE
  • ART
  • PHOTOGRAPHY
  • THEATRE
  • MELODY
  • SPORTS
  • JOKE YOKE
  • UPCOMING EVENTS
  • ABOUT US
  • EDITORS
  • CONTRIBUTORS
  • PARTNERS
  • TESTIMONIALS
  • ARCHIVE
  • TERMS AND CONDITIONS
  • PRIVACY POLICY
  • DISCLAIMER
  • CONTACT
Представа „Наши синови”, према драми Војислава М. Јовановића Марамбоа, адаптација
и режија Татјана Мандић Ригонат, Народно позориште у Београду, сцена Раша Плаовић.

__________________________
ПО...
... ЗОРИШТЕ
Picture





__________________________
Хлеб за остатак породице
Picture
др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
Савременост зреле натуралистичке драме „Наши синови” Војислава Јовановића Марамбоа (1906) је неоспорна, и данас су разорно актуелне теме скоројевићке бахатости и  покондирености, сложених конфликата између различитих друштвених класа, као и краха патријархалног система вредности. Истовремено су у комад интегрисани и чеховљевско–ибзеновски призори породичних дисхармонија, грчевитих генерацијских сукоба, и бунтовништва млађих генерација, који интензивно допуњују идејно–стилску раскош Марамбоовог дела.

Ову снажну и вишеслојну, а негде запостављену српску драму, изниклу на свевременој суморности нашег реалитета, комад специфичан и по брижљиво скројеном, бујном језику ликова, редитељка Татјана Мандић Ригонат на сцени је прочитала у епском формату. Конститутивну епику представе кључно ствара избор да се у игру уведе лик писца Марамбоа који је све време присутан на сцени, као наратор, коментатор, воајер (Милутин Милошевић). Он уводи гледаоце у радњу, исписује њене веристичке детаље, детаљно расветљава биографије ликова, а даје игри и један свечан, театралан, лудистички тон, због своје ексцентричне спољашњости (костимограф Олга Мрђеновић). Реч је о одлуци која има пуно оправдање због особене важности Марамбових дидаскалија у комаду, чије је присуство било у сагласју са праксом европских драматичара из тог времена. Она је била увезана са идејама Андреа Антоана о слободном позоришту, утемељених у стриктним намерама утврђивања прецизности радње, натуралистичког обликовања простора игре и портрета ликова – ове идеје су биле важне Марамбоове водиље у писању комада.

У погледу драматуршко–редитељских интервенција на полазном тексту, поред увођења лика писца, треба поменути штриховање сцена и ликова, искључивање архаизама и укључивање других текстова у текст представе. У епилог су уведене дечје разбрајалице и питалице које хипнотички ефектно понавља девојчица Драга, дајући сцени значење једне зачудне, готово митске трагичности. Катарзично је придодата и поезија Владислава Петковића Диса коју у самом финалу изговара Данило, у близини нервног растројства и имплицитном покушају да нађе некакву утеху у поетском изражавању света. Увођењем тих стихова се не допушта наговештај оптимистичног разрешења који је зацртан у комаду, у завршној сцени, када проблематични син Гиле поручује хлеб за остатак породице, сугеришући тако буђење одговорности и наду коју (симболички) доноси један представник радничке класе. Овде тог хепиенда нема, снажно експресивни Дисови стихови представљају симболичко закуцавање још једног ексера у мртвачки сандук породице Бојовић, друштвеног егземплара једне дубинске трулежи.

Глумци су солидно оживели Марамбоове ликове. Традиционално театрална и гласна глума Миодрага Кривокапића, као пуковника Остоје Бојовића, овде углавном одговара лику пуковника сељачког порекла и слабе моралности. Његова супруга Христина (Олга Одановић) скромније је приказана као жена заглављена у несрећном браку, у тензичним сукобима са мужем. Ненад Стојменовић је сведенијим средствима, а ипак снажно извајао лик њиховог сина Данила, фигуру симболичке, ибзеновско–стриндберговске побуне против родитеља и њихових грехова. Сестрице Лина (Јелена Живковић) и Драга (Јелена Благојевић) на сцену доносе једну лепршаву невиност, пребијену општетрагичним околностима, а Баба Јована искусну брижност која попуњава рупу родитељске одсутности (Бранка Петрић).

Врло је убедљив наступ Наташе Нинковић, као Лене, газда Ристине (Бранко Видаковић) супруге, стеријански покондирене алапаче грубог јужносрбијанског говора. У оштрим цртама је исликана њена сировост и неотесаност, што има комичне ефекте због нескладности, провалије између њених жеља и стварних могућности. Ћерка Лепосава (Вјера Мујовић) је тиха и послушна, њен глас се тешко пробија кроз агресивну, офанзивну галаму гротескне мајке.

Представа „Наши синови” Тање Мандић Ригонат на савремен и врло достојан начин представља помало заборављену Марамбоову драматургију, исписујући слојеве трагичности живљења у лажима, последице јурења за неодговарајућим циљевима који актере осуђују на животе у заврзламама погрешних избора.
др Ана Тасић,
театролог и позоришни критичар
__________________________
К     О     Н     Т     А     К     Т
Урбани књижевни круг (УКК)
__________________________
Picture
др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
Picture
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2014. Copyright © Ana Tasic

Published January 27, 2014 on Urban Book Circle
Published January 27, 2014 on Politika Online

Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic

Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Sarah Riordan

C     O     N     T     A     C     T

Published by Urban Book Circle on January 27, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
Picture
Picture
Picture
© Copyright Urban Book Circle® (“UBC”) All Rights Reserved. Circle UBC® – an online magazine of applied literature and traditional arts – of the UBC. Head Office based in Toronto, Ontario, Canada. UBC Canada Press, Publisher. Unauthorized distribution, transmission or republication strictly prohibited.
Picture
Founded on February 14, 2012
About Us
Home
Terms and Conditions
Privacy Policy
Disclaimer
Contact
Picture
Picture
Picture
© Copyright 2021 Urban Book Circle® All Rights Reserved.