Представа „Наши синови”, према драми Војислава М. Јовановића Марамбоа, адаптација
и режија Татјана Мандић Ригонат, Народно позориште у Београду, сцена Раша Плаовић.
и режија Татјана Мандић Ригонат, Народно позориште у Београду, сцена Раша Плаовић.
__________________________
Хлеб за остатак породице
|
др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
Савременост зреле натуралистичке драме „Наши синови” Војислава Јовановића Марамбоа (1906) је неоспорна, и данас су разорно актуелне теме скоројевићке бахатости и покондирености, сложених конфликата између различитих друштвених класа, као и краха патријархалног система вредности. Истовремено су у комад интегрисани и чеховљевско–ибзеновски призори породичних дисхармонија, грчевитих генерацијских сукоба, и бунтовништва млађих генерација, који интензивно допуњују идејно–стилску раскош Марамбоовог дела.
Ову снажну и вишеслојну, а негде запостављену српску драму, изниклу на свевременој суморности нашег реалитета, комад специфичан и по брижљиво скројеном, бујном језику ликова, редитељка Татјана Мандић Ригонат на сцени је прочитала у епском формату. Конститутивну епику представе кључно ствара избор да се у игру уведе лик писца Марамбоа који је све време присутан на сцени, као наратор, коментатор, воајер (Милутин Милошевић). Он уводи гледаоце у радњу, исписује њене веристичке детаље, детаљно расветљава биографије ликова, а даје игри и један свечан, театралан, лудистички тон, због своје ексцентричне спољашњости (костимограф Олга Мрђеновић). Реч је о одлуци која има пуно оправдање због особене важности Марамбових дидаскалија у комаду, чије је присуство било у сагласју са праксом европских драматичара из тог времена. Она је била увезана са идејама Андреа Антоана о слободном позоришту, утемељених у стриктним намерама утврђивања прецизности радње, натуралистичког обликовања простора игре и портрета ликова – ове идеје су биле важне Марамбоове водиље у писању комада.
У погледу драматуршко–редитељских интервенција на полазном тексту, поред увођења лика писца, треба поменути штриховање сцена и ликова, искључивање архаизама и укључивање других текстова у текст представе. У епилог су уведене дечје разбрајалице и питалице које хипнотички ефектно понавља девојчица Драга, дајући сцени значење једне зачудне, готово митске трагичности. Катарзично је придодата и поезија Владислава Петковића Диса коју у самом финалу изговара Данило, у близини нервног растројства и имплицитном покушају да нађе некакву утеху у поетском изражавању света. Увођењем тих стихова се не допушта наговештај оптимистичног разрешења који је зацртан у комаду, у завршној сцени, када проблематични син Гиле поручује хлеб за остатак породице, сугеришући тако буђење одговорности и наду коју (симболички) доноси један представник радничке класе. Овде тог хепиенда нема, снажно експресивни Дисови стихови представљају симболичко закуцавање још једног ексера у мртвачки сандук породице Бојовић, друштвеног егземплара једне дубинске трулежи.
Глумци су солидно оживели Марамбоове ликове. Традиционално театрална и гласна глума Миодрага Кривокапића, као пуковника Остоје Бојовића, овде углавном одговара лику пуковника сељачког порекла и слабе моралности. Његова супруга Христина (Олга Одановић) скромније је приказана као жена заглављена у несрећном браку, у тензичним сукобима са мужем. Ненад Стојменовић је сведенијим средствима, а ипак снажно извајао лик њиховог сина Данила, фигуру симболичке, ибзеновско–стриндберговске побуне против родитеља и њихових грехова. Сестрице Лина (Јелена Живковић) и Драга (Јелена Благојевић) на сцену доносе једну лепршаву невиност, пребијену општетрагичним околностима, а Баба Јована искусну брижност која попуњава рупу родитељске одсутности (Бранка Петрић).
Врло је убедљив наступ Наташе Нинковић, као Лене, газда Ристине (Бранко Видаковић) супруге, стеријански покондирене алапаче грубог јужносрбијанског говора. У оштрим цртама је исликана њена сировост и неотесаност, што има комичне ефекте због нескладности, провалије између њених жеља и стварних могућности. Ћерка Лепосава (Вјера Мујовић) је тиха и послушна, њен глас се тешко пробија кроз агресивну, офанзивну галаму гротескне мајке.
Представа „Наши синови” Тање Мандић Ригонат на савремен и врло достојан начин представља помало заборављену Марамбоову драматургију, исписујући слојеве трагичности живљења у лажима, последице јурења за неодговарајућим циљевима који актере осуђују на животе у заврзламама погрешних избора.
Ову снажну и вишеслојну, а негде запостављену српску драму, изниклу на свевременој суморности нашег реалитета, комад специфичан и по брижљиво скројеном, бујном језику ликова, редитељка Татјана Мандић Ригонат на сцени је прочитала у епском формату. Конститутивну епику представе кључно ствара избор да се у игру уведе лик писца Марамбоа који је све време присутан на сцени, као наратор, коментатор, воајер (Милутин Милошевић). Он уводи гледаоце у радњу, исписује њене веристичке детаље, детаљно расветљава биографије ликова, а даје игри и један свечан, театралан, лудистички тон, због своје ексцентричне спољашњости (костимограф Олга Мрђеновић). Реч је о одлуци која има пуно оправдање због особене важности Марамбових дидаскалија у комаду, чије је присуство било у сагласју са праксом европских драматичара из тог времена. Она је била увезана са идејама Андреа Антоана о слободном позоришту, утемељених у стриктним намерама утврђивања прецизности радње, натуралистичког обликовања простора игре и портрета ликова – ове идеје су биле важне Марамбоове водиље у писању комада.
У погледу драматуршко–редитељских интервенција на полазном тексту, поред увођења лика писца, треба поменути штриховање сцена и ликова, искључивање архаизама и укључивање других текстова у текст представе. У епилог су уведене дечје разбрајалице и питалице које хипнотички ефектно понавља девојчица Драга, дајући сцени значење једне зачудне, готово митске трагичности. Катарзично је придодата и поезија Владислава Петковића Диса коју у самом финалу изговара Данило, у близини нервног растројства и имплицитном покушају да нађе некакву утеху у поетском изражавању света. Увођењем тих стихова се не допушта наговештај оптимистичног разрешења који је зацртан у комаду, у завршној сцени, када проблематични син Гиле поручује хлеб за остатак породице, сугеришући тако буђење одговорности и наду коју (симболички) доноси један представник радничке класе. Овде тог хепиенда нема, снажно експресивни Дисови стихови представљају симболичко закуцавање још једног ексера у мртвачки сандук породице Бојовић, друштвеног егземплара једне дубинске трулежи.
Глумци су солидно оживели Марамбоове ликове. Традиционално театрална и гласна глума Миодрага Кривокапића, као пуковника Остоје Бојовића, овде углавном одговара лику пуковника сељачког порекла и слабе моралности. Његова супруга Христина (Олга Одановић) скромније је приказана као жена заглављена у несрећном браку, у тензичним сукобима са мужем. Ненад Стојменовић је сведенијим средствима, а ипак снажно извајао лик њиховог сина Данила, фигуру симболичке, ибзеновско–стриндберговске побуне против родитеља и њихових грехова. Сестрице Лина (Јелена Живковић) и Драга (Јелена Благојевић) на сцену доносе једну лепршаву невиност, пребијену општетрагичним околностима, а Баба Јована искусну брижност која попуњава рупу родитељске одсутности (Бранка Петрић).
Врло је убедљив наступ Наташе Нинковић, као Лене, газда Ристине (Бранко Видаковић) супруге, стеријански покондирене алапаче грубог јужносрбијанског говора. У оштрим цртама је исликана њена сировост и неотесаност, што има комичне ефекте због нескладности, провалије између њених жеља и стварних могућности. Ћерка Лепосава (Вјера Мујовић) је тиха и послушна, њен глас се тешко пробија кроз агресивну, офанзивну галаму гротескне мајке.
Представа „Наши синови” Тање Мандић Ригонат на савремен и врло достојан начин представља помало заборављену Марамбоову драматургију, исписујући слојеве трагичности живљења у лажима, последице јурења за неодговарајућим циљевима који актере осуђују на животе у заврзламама погрешних избора.
др Ана Тасић, театролог и позоришни критичар
|
Words & Photographs: Ana Tasic
All rights reserved 2014. Copyright © Ana Tasic
Published January 27, 2014 on Urban Book Circle
Published January 27, 2014 on Politika Online
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Sarah Riordan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 27, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
All rights reserved 2014. Copyright © Ana Tasic
Published January 27, 2014 on Urban Book Circle
Published January 27, 2014 on Politika Online
Design & Artwork by Djuradj Vujcic
All rights reserved 2014. Copyright © Djuradj Vujcic
Illustrated by Sarah Riordan
All rights reserved 2014. Copyright © Sarah Riordan
C O N T A C T
Published by Urban Book Circle on January 27, 2014
Urban Book Circle® (UBC)
